Deo 4

Podstrek  ka  Realizaciji

U oblasti Istine postoji Jednota a u oblasti iluzije postoji dvojnost, i ta dvojnost se pretvara u mnoštvo i raznovrsnost. Čitava oblast iluzije podeljena je na tri sfere mnogostrukog postojanja. Ta mnogostruka postojanja zovu se “svetovi“, i u tim svetovima postoje neizbrojna bića i stanja svesti. Grubi svet je sfera materije, materijalnih bića i stanja svesti koja se razvijaju iz materije. Suptilni svet je sfera energije – suptilnih bića (anđela) i stanja svesti koja se razvijaju iz energije. Mentalni svet je sfera uma – mentalnih bića (arhanđela) i stanja svesti koja se razvijaju iz uma.

U gruboj sferi materije postoji sedam stupnjeva evoluirajuće svesti koja nastaju iz materije – kamen, metal, biljka, crv, riba, ptica, životinja i čovek. Na ljudskom nivou je svest materije potpuno razvijena i nije potrebna nikakva dalja evolucija svesti. Ljudski oblik je poslednji i stoga najviši oblik u evoluciji svesti u sferi materije.

Svrha koja je u osnovi kreacije je dostizanje svesti Boga, i da bi postigla taj cilj evolucija dostiže vrhunac u ljudskom obliku, a onda treba da započne proces involucije. Ali, grubi utisci materije ostaju prilepljeni za ljudsku svest i sve dok se grubost tih utisaka ne izbriše unutarnji proces involucije upravljen ka Realizaciji Boga nije moguć.

Evolucija svesti u sferi materije je spoljno putovanje kolektivne svesti, a involucija svesti je unutarnje putovanje individualizovane svesti. Unutarnje putovanje ne započinje dok se grubost utisaka ne iskoreni.

Proces evolucije svesti je u osnovi prirodan, od oblika kamena do oblika životinje, ali pojedinačna svest postaje neprirodna u ljudskom obliku zato što ljudska bića bivaju uvučena u stvari sveta koje nisu potrebne za proces involucije. Oblici na sedam stupnjeva evolucije prirodno prodiru u nove oblike istog evoluiranog carstva. Na primer, crvi se prirodno razvijaju u insekte, a insekti se prirodno razvijaju u gmizavce. No, jedan razvojni oblik ne može da uđe u drugo, više carstvo evolucije, bez direktnog podstreka Avatara. Na primer, ukoliko životinjski oblik nekog psa ili majmuna upotpuni iskustvo životinjskog stupnja i spreman je da stupi u ljudski oblik, taj pas ili majmun ne može to da učini bez unutarnjeg podstreka Avatara. Kada dođe u univerzum, Avatar podiže svest svakog stupnja kreacije u meri koja je potrebna za kolektivno napredovanje svesti, od najnižeg nivoa kamenja do najvišeg nivoa ljudi. Na taj način, guranjem novih oblika na više stupnjeve evoluirajuće svesti, proces čitave evolucije univerzuma dobija novi zamah i izgled.

Pošto je svest potpuno razvijena na ljudskom nivou, u ljudskoj svesti mora da postoji prirodna naklonjenost Bogu, čak i uz grube utiske. Međutim, to se ne dešava zato što, takoreći čim uđe u proces reinkarniranja, pojedinačna ljudska svest biva opterećena suvišnim grubim utiscima iz sveta materije. Ti suvišni utisci materije su neprirodne sanskare, i one sprečavaju pojedinca da započne unutarnje putovanje ka spoznaji Boga. Sve dok neprirodne sanskare opstaju, putovanje ka Bogu je osujećeno i ljudsko iskustvo grubog sveta materije biva neprirodno.

U osnovi, ljudska svest ima direktnu rutu ka Realizaciji Boga. Na direktnom putovanju postoje izvesni ključni stupnjevi razvoja na kojima ljudska svest sve više menja usmerenje dok ne bude direktno podešena prema Bogu i ne stekne direktno iskustvo Boga. Ti ključni stupnjevi preusmeravanja svesti ljudska bića doživljavaju kao Naklonjenost, Nadahnuće, Prosvetljenje i Rwalizaciju.

Naklonjenost Bogu može da iskusi ljudsko biće sa grubom svešću, ali samo kada pojedinac nije opterećen tim nepoželjnim utiscima – neprirodnim sanskarama. Rezultat neprirodnih sanskara je nepoželjan za ljudsku svest. Nije poželjno za ljudsku svest da je svet materije odvrati od Boga. Kada dođe, Avatar univerzalno radi na brisanju nepoželjnih pojava kod grubo svesnih pojedinaca tako što briše neprirodne sanskare koje su pojedince sprečavale da budu naklonjeni Bogu.

Univerzalno delanje Avatara dovodi grubo svesno čovečanstvo na određeni nivo svesti, a taj nivo ima razne vidove. Rasuđivanje, ili moć razboritosti, je jedan od vidova grube svesti, i uočavamo da je u ovoj epohi moć rasuđivanja u velikoj meri prisutna u svakoj oblasti ljudskog postojanja. Usavršavanje razuma je posledica delanja Avatara u njegovim prethodnim dolascima. Što se tiče ove epohe, Meher Baba je obezbedio građu koja je prihvatljiva za moć rasuđivanja intelekta. Iako se pridržavao ćutanja, Meher Baba je dao svetu mnogo više reči u pisanom obliku nego što ih je uopšte izgovorio u prethodnim avatarskim dolascima. Njegove knjige, poruke i besede date su svetu da bi zadovoljile intelektualno rasuđivanje. U isti mah njegovo ćutanje pokazuje svetu da spasenje leži u tišini. Spasenje se postiže tako što intelekt postaje nem pred Bogom, a ne intelektualnim rasuđivanjem o Bogu.

U ovoj epohi materijalizma čovek uviđa da su uplivi iluzije iz sveta materije preplavili ljudsku svest. Čovekov doživljaj sveta postao je materijalistički san. Dok se ne izbriše tri četvrtine tih materijalističkih upliva, ljudska svest u načelu neće postati naklonjena Bogu. Naklonjenost Bogu će se postići kada se uništi tri četvrtine pohlepe u svetu, kada se uništi tri četvrtine čovekove zavidljive ambicije za materijalnom dobiti, kada se izbriše tri četvrtine čovekove surevnjive moći bogatstva, i tako dalje, sve dok se u ljudskoj svesti ne uspostavi ravnoteža po pitanju vrednosti i svrhe sveta materije.

Avatar Meher Baba je delao da bi priveo kraju san materijalizma i da bi se došlo da zaključka da je taj san lažan i da su lažne njegove vrednosti. Čovečanstvo će steći postojanu i snažnu naklonjenost Bogu zato što je Avatar radio na tome. Svest novog čovečanstva koje će se pojaviti imaće veliku naklonjenost Bogu i započeće proces involucije, tako da će biti manje prianjanja za iluziju i vrednosti materijalizma. Razvijanje te naklonjenosti Bogu predstavljaće razdoblje Avatarovog manifestovanja. Meher Baba će se manifestovati kroz svest novog čovečanstva.

Nadahnutost Bogom doživljava ljudsko biće sa suptilnom svešću, pošto je nadahnuće prirodno stanje ljudskog uma u suptilnom svetu. Grubo svesni pesnici, muzičari, pisci i slikari takođe poseduju nadahnuće, ali njihovo nadahnuće dolazi odozgo iz suptilnog sveta i u osnovi predstavlja neodoljivu silu nadahnuća koja izbija po celom suptilnom području.

Nadahnuće u svakom delu suptilnog sveta je neprestano, dok je nadahnuće grubo svesnog pesnika, muzičara ili slikara nestalno. Nadahnuće suptilno svesnog čoveka vodi ga kroz područje suptilnog sveta – njegove ravni i nebesa. Nadahnuće grubo svesnog umetnika koji biva nadahnut u činu pisanja, sviranja ili slikanja čini ga naklonjenim Bogu, a na kraju i involuciji u kojoj se rascvetava trajno nadahnuće. Dah prane u suptilnom svetu nadahnjuje suptilno svesnog čoveka suptilnim moćima koje su mu na raspolaganju, dok dašci suptilne energije koji dolaze odozgo ispunjavaju um grubo svesnog čoveka nadahnjujućim rečima, slikama ili melodijama koje se razležu kroz njegovu poeziju, muziku i umetničke slike poput senki suptilnih moći.

Intuiciju Boga, njegovo neposredno opažanje, poseduje čovek koji je na petoj ravni mentalne svesti. Kada čovek postane gospodar mislećeg odeljka uma, njegov um stalno funkcioniše u stanju intuicije i on na osnovu te intuitivne spoznaje sve neposredno zna. Neposredno znanje je spoznaja valija na petoj ravni, koji je u stanju da čita celokupni um bilo kog pojedinca na bilo kojoj razdaljini u fizičkom svetu. To stanje intuicije omogućava gospodarećem umu pete ravni da razume čitav univerzum i ceo njegov mehanizam funkcionisanja. On je lični gospodar i učitelj suptilno svesnih jogija i grubo svesnih ljudi. Njegova intuicija mu omogućava da shvati delovanja Boga u univerzumu i da lično poznaje Boga kao prijatelja.

Prosvetljenje od Boga doživljava ljudsko biće na šestoj ravni mentalne svesti. Kada čovek postane gospodar osećajnog odeljka uma, njegov um stalno funkcioniše u stanju neposrednog opštenja sa Bogom i iz tog opštenja dolazi prosvetljenje ljudskog uma. Viđenje Boga licem u lice dovodi sveca sa šeste ravni u neprekidno stanje prosvetljenosti iz kojeg on vidi Boga svugde u celom univerzumu i vidi ga u svakom biću u univerzumu. On vidi Boga u svim delovanjima univerzuma i kao Pir je lični učitelj suptilno svesnih jogija i grubo svesnih ljudi. Pirovo viđenje Boga njemu omogućava da pojmi Boga kao Voljenog i da ga lično poznaje kao njegov ljubavnik. Njegov vid zadržava blaženu sliku Boga u celom univerzumu.

Realizaciju Boga ljudsko biće doživljava kada postane jedno sa Bogom. To je najviše iskustvo duše – iskustvo sebe kao Boga. Stanje «Ja sam Bog» dokrajčuje iluzorno putovanje involucije.

Veoma retki ljudi postaju temeljni poznavaoci Boga. Većina ljudi umire vrlo ubrzo pošto realizuje Beskrajno Znanje, Moć i Blaženstvo Božje. Broj onih koji žive na zemlji je tačno pedeset i šest, a među tih pedeset i šest Bogorealizovanih Bića na zemlji trenutno su Đivan-Mukte – Oslobođeni Utelovljeni, Mađzubi – oni koji su uronjeni u Boga, i pet Sadgurua – Poznavaoci Boga i njegovog univerzuma. Kada postane Posvetilac duše Bogu, čovek postaje Poznavalac Boga. Njegov um i telo postaju univerzalni, i njegov univerzalni um funkcioniše u stanju «Ja sam Bog i sve nadzirem». To stanje je Sahađ-Samadi – živo posvećenje Bogu. Savršeni Učitelj nadgleda ceo univerzum i sva njegova funkcionisanja. Savršeni Učitelj je oličenje posvećenja duše Bogu. On je lični gospodar i učitelj mentalno svesnih svetaca, suptilno svesnih jogija i grubo svesnih ljudi. Njegovo posvećeno stanje mu omogućava da igra ulogu Boga u univerzumu i da bude jedna od pet živih osoba na zemlji koje raspolažu Beskrajnim Znanjem, Moći i Blaženstvom Božjim na zemlji.

Budući da stanje «Ja sam Bog» predstavlja kraj iluzornog putovanja, sve drugo što se dogodilo u toku putovanja involucije dogodilo se u iluziji. Čitavo putovanje je potpuno lažno i nestvarno. Kada se prolazi kroz grubi svet, doživljava se gruba iluzija. Kad se prolazi kroz suptilni svet doživljava se suptilna iluzija, a kad se prolazi kroz mentalni svet doživljava se mentalna iluzija. Iskustvo grube iluzije drži čoveka daleko od Boga; iskustvo suptilne iluzije postavlja čoveka bliže iskustvu Boga; a iskustvo mentalne iluzije privodi čoveka vrlo blizu iskustvu Boga.

Avatar je došao da čovečanstvu pruži podstrek i time unapredi njegovu svest, odnosno njegovu naklonjenost Bogu. Avatar to postiže tako što briše nepoželjne utiske proizvedene neprirodnim sanskarama. To napredovanje u ljudskoj svesti će učiniti rasuđivanje ljudskog uma intuitivnijim u grubo svesnim ljudima. Oni koji već imaju naklonjenost Bogu biće podstaknuti da stignu do nadahnutosti i da postanu inspirisani Bogom. Oni koji stalno imaju nadahnuće biće podstaknuti da stignu do intuicije i da budu neposrednije svesni. Oni koji imaju neposrednu spoznaju – stalnu intuiciju – dobiće podstrek da postanu prosvetljeni. A oni koji su usled viđenja Boga postigli prosvetljenje, dobiće završni podstrek da realizuju Boga. To napredovanje pojedinačne ljudske svesti je manifestacija Avatara u sve tri sfere postojanja. Za vreme svoje manifestacije Avatar će mnogima podariti Oslobođenje, i to Oslobođenje će se dogoditi nezavisno od njihovog nivoa ljudske svesti – bilo da je on mentalni, suptilni ili grubi.

 

 

 

Dejstvo  njegove  manifestacije

Dejstvo Meher Babine manifestacije podrazumeva probuđenost u doživljaju njegove božanske prirode. To buđenje je duhovno i nema nikakve veze sa onim što se obično smatra za religiju. Oni koje zahvati to buđenje neće imati nikakve veze sa hrišćanstvom, islamom, hinduizmom, budizmom ili judaizmom kao religijom. Oni ljudi koji ostanu ortodoksni hrišćani, muslimani, hinduisti, budisti, Jevreji, ili se religiozno drže neke sekte, biće među poslednjima u buđenju čovečanstva za Istinu. Takvi će biti među onima koji će najmanje osetiti dejstvo Meher Babine manifestacije u svetu.

Dejstvo Meher Babine manifestacije na ortodoksne osetiće se na posredan način. Recimo, neki hrišćanin koji najiskrenije voli Isusa dobiće unutarnji podstrek veće svesnosti o Isusu i njegovom hristovstvu. Taj unutarnji podstrek, iako je upravljen ka Isusu Hristu, dolazi direktno od Avatara Meher Babe, a biva doživljen indirektno. To znači da ta osoba više voli Isusa, dok prema Meher Babi oseća malo ili nimalo ljubavi i ne prihvata ga kao božanskog.

Među ljubavnicima Boga ne postoji stvarno pravljenje razlike između prošlih inkarnacija Boga. Ljubav otkriva Istinu, a Prorok Muhamed, Isus Hrist, Gotama Buda, Gospod Krišna, Kralj Rama i Prorok Zaratustra su inkarnacije jedne Istine. U Meher Babinom dolasku se istine koje su te prethodne božanske osobe obelodanile, toliko približavaju da postaju jedna i izražavaju istu Istinu Boga.

Dejstvo Meher Babine manifestacije oseća se putem siline ljubavi puštene u svet. Njegova manifestacija će se iskusiti shodno silini ljubavi koju svako gaji prema Istini. Oni koji budu iskusili neposredno dejstvo njegove manifestacije neće praviti religijske razlike između prošlih dolazaka Onog Drevnog. Oni će javno priznati Muhameda, Isusa, Budu, Krišnu, Ramu i Zaratustru kao ovaploćenja iste Istine.

Religijske razlike koje sada preovlađuju među ‘izmima’ će se postupno u velikoj meri poništiti tokom Meher Babine manifestacije. Većina čovečanstva će usvojiti načine za pronalaženje Istine na koje Meher Baba ukazuje, zato što je on kao Bogočovek preorijentisao te ljude i smestio ih oko sebe.

 

 

 

Snaga  vere

Avatar Meher Baba je neizmerno patio kroz svoje univerzalno delanje za sve. On je Bog, i trebalo bi da imamo veru u njega čvrstu poput stene da bismo postali dostojni poverenja koje nam je on dao. Avatar je delao za nas zato što ima poverenje da ćemo ga slediti na putu ka Istini ne dozvoljavajući da nas sile Maje skrenu sa njega. On očekuje da u svim okolnostima ostanemo uz njega.

U Meherabadu su 1926. godine postojale bolnica, ambulanta i škola za dečake, i tu je živelo oko pet stotina ljudi. Meherabad je imao veliki problem sa vodom, jer je u to vreme postojao samo jedan bunar.

Jednog dana Meher Baba je razmatrao taj problem sa mandalima. Rustom K. Irani je rekao Babi: «»Trebalo bi da iskopamo još jedan bunar da bismo rešili taj problem.» Meher Baba je optimistično rekao: «Tako je, samo napred. Počnite da kopate drugi bunar.»

Rustom je otišao u Ahmednagar i vratio se sa potrebnim mašinama i odmah počeo da kopa bunar u Meherabadu. Kopao je do dubine od 12 metara, ali nije došao do vode.

U međuvremenu je jedan seljak iz Arangaona došao da vidi Babu. Siromah je izgledao jadno i Baba ga je upitao zašto je tako tužan. Seljak je izložio svoj slučaj: «Baba, ja sam siromašni zemljoradnik. Imam dobro polje, ali bez vode ne mogu ništa da uzgajam na toj zemlji. Zato sam morao da se zadužim i uložim novac u kopanje bunara. Nadao sam se da ću, ako pronađem vodu, moći da navodnjavam svoje zemljište i da vratim zajam kada prodam letinu. Kopao sam bunar, ali na moje razočaranje nisam došao do vode. Kako sada da vratim dug? A ako ga ne vratim, zemlja će mi biti zaplenjena.»

Baba ga je pitao: «Koliko duboko si kopao bunar?», a seljak je odgovorio: «Deset i po metara.» Tada ga je Meher Baba uputio: «Kopaj još metar i po.»

Seljak je bio obradovan Babinim ohrabrujućim uputstvom i sa zahvalnošću je otišao. Posle par trenutaka Baba je rekao mandalima: «Danas sam napravio veliku grešku. Šta me je navelo da kažem tom čoveku da kopa još metar i po? Vi ovde kopate bunar i još niste našli nikakvu vodu. Iako sam upoznat sa situacijom ovde u Meherabadu, ipak sam od tog jadnička tražio da iskopa još metar i po. To je ozbiljna greška i ne znam zašto sam uradio to što sam uradio! Ako taj siromašak ne pronađe vodu, šta će biti sa njim? Stvarno sam jako pogrešio.»

Mandali su bili zbunjeni Babinim rečima, ali ništa nisu rekli i ta tema je bila završena.

Nedelju dana kasnije seljak je opet došao kod Babe sa mnogim drugim ratarima iz tog sela. Svi su u dugoj povorci pevali i igrali. Zemljoradnik je bio presrećan i doneo je Babi slatkiše i cveće.

Baba ga je zapitao: «Šta se dogodilo? Izgledaš mi jako srećno danas.»

Ratar odgovori: «Baba, tvojom milošću sam pronašao vodu!»

Baba je svim seljacima razdelio slatkiše kao prasad i oni srećni odoše pevajući pesme u Babinu slavu. Posle par trenutaka Baba reče mandalima: «On je zbog svoje vere pronašao vodu. Ja ništa nisam uradio da mu pomognem.»

Rustom je slušao i posmatrao ceo taj prizor, a onda je rekao Babi: «Kako to misliš? I mi smo kopali bunar, ali nismo pronašli vodu. Da li to znači da nemamo veru u tebe?»

Baba se nasmešio i odgovorio Rustamu: «Ja sam od vas zatražio da kopate bunar, i zato ga kopate. Mora da postoji neko u koga bi čovek položio veru, ali ja ne nalazim nikoga u koga bih mogao da je položim. Ja sam Jedini . . . Ne nalazim nikoga pokraj sebe.»

Rustam je postao razdražen: «A šta je s nama, Baba? Ti ne nalaziš nikoga pokraj sebe, ali šta je s nama? Mi posedujemo veru u tebe.»

Baba je kazao Rustamu: «Ne znam, ne znam o vašoj veri. Ali jedno znam – ja nisam uradio ništa za tog farmera. On je pronašao vodu zbog svoje vere.»

Mandali su bili preneraženi, ali Baba je nastavio da ponavlja: «Ja za tog čoveka nisam uradio ništa. On je zahvaljujući svojoj veri pronašao vodu.»

Rustam je postao još razdražljiviji i slobodno se obratio Babi: «Onda za nas nema svrhe da i dalje budemo sa tobom, kad već nemamo vere u tebe.»

Baba mu je sa osmehom rekao: «Ne razumeš. Taj ratar mi je došao samo zbog vode i njegova vera je bila povezana isključivo sa vodom. Da nije našao vodu, rekao bi drugim ljudima da sam tražio od njega da kopa još metar i po. Da nije našao vodu, on bi zloupotrebio moje reči.

«Vi ste svi ovde sa mnom, i bilo da pronađete vodu ili ne, vaša vera u mene ostaće ista. Vaša vera nema veze ni sa čim drugim do sa mnom. Vaša vera je povezana s vašom ljubavlju prema meni. Zato mogu da vam verujem, ali ne mogu da verujem tom čoveku čija je vera imala veze jedino sa vodom.»

Babine reči su umirile Rustama i ostale mandalije, i ta tema je napuštena.

Ova priča je primer toga šta je u stvari vera. Vera u Boga ostaje vera u svim mogućim okolnostima. Vera u Učitelja koji oličava Boga ne biva uzdrmana ni u kakvim nepovoljnim okolnostima. Kad posedujemo takvu veru u Meher Babu, dostojni smo njegovog poverenja. On je radio na tome da nas privede Bogu zato što je verovao u nas i u to da znamo razliku između Boga i vode.

 

 

 

Pevačeva  tragedija

Religiozno nastrojeni ljudi su toliko zadubljeni u obrede i ceremonije da imaju više vere u njih nego u samog Boga kada se pojavi.

Jedan događaj koji se odigrao 1938. godine pokazuje koliko ljudi mogu da budu privrženi obredima i ceremonijama. Meher Baba je boravio u jednom bungalovu u Ahmednagaru. Jedne noći je jedan musliman sa prijateljem došao da vidi Babu. Taj musliman je rekao Babi: «Ovo je moj prijatelj. On je čuveni pevač gazala.» (Gazali su oblik islamske duhovne poezije i često se pevaju prilikom verskih svečanosti.)

Baba reče: «Veoma sam srećan što imam priliku da te upoznam. Ja trenutno ne dopuštam ljudima da me vide, ali rešio sam da tebi to dozvolim. Pravi si srećnik.»

Musliman reče: «Da, Baba, on stvarno ima sreće. A poseduje i izuzetno prijatan glas, tako da će ti se dopasti da čuješ njegovo pevanje.»

Baba se nasmeši i reče: «Obojici sam vam dozvolio da me vidite samo na minut, a sad hoćeš da poslušam njegovo pevanje. U redu, ali otpevaj samo jedan gazal.»

Pevač je iznenada pogledao na sat i izvinjavajući se rekao: «Žao mi je, ali sada ne mogu da pevam. Moram da odem u svoju džamiju na namaz (molitvu). Ubrzo će vreme namaza i ja moram da idem, inače ću propustiti molitvu.»

Meher Baba se namrštio, ali je dozvolio pevaču da ode da bi na vreme stigao na molitvu, i oba čoveka odoše.

To je tragedija! Sam Bog je zatražio od čoveka da otpeva jedan gazal, ali on je – izbegavajući Boga – otišao na svoju običajnu molitvu. Njegova molitva je bila puka ceremonija, ali religiozno nastrojeni ljudi su neprekidno toliko uronjeni u obred i ceremoniju da ne primećuju Boga. Bog se ne može naći putem obreda i ceremonija – može se naći jedino kroz ljubav i veru.

Mi koji sledimo Meher Babu moramo imati čvrstu veru u njega. Sada je moguće imati takvu veru zato što je on svojim radom pripremio teren za to. Srećnici smo što živimo u razdoblju u kojem je njegovo avatarsko delo počelo da se manifestuje. Teren srca je sada spreman i mi treba da pustimo semenje vere i ljubavi da raste dok se on manifestuje.

 

 

 

«Kopaj  sve  dublje»

Za vreme Meher Babine manifestacije doći će do velike naklonjenosti prema duhovnom životu i do postizanja duhovne svesti i na istoku i na zapadu. Oni koji teže duhovnosti treba da nađu Avatara. A kada dođe kod Avatara, čovek mora da poseduje potpunu veru u njega kao svog gospodara i učitelja, i nema više nikakve potrebe da ide od jednog do drugog učitelja ili od sveca do sveca tražeći vođstvo.

Sledeći događaj pokazuje šta znači vera u učitelja. Jednog dana 1928. godine, u Toki u Indiji je jedan lutajući sadu došao da dobije Meher Babin daršan. Taj sadu je bio poseban zato što se, iako je proputovao celu Indiju, držao povučeno poput kakvog pustinjaka.

Nakon što se poklonio Meher Babi, ovaj ga je upitao: «Šta želiš?»

Sadu odgovori: «Ništa ne želim. Došao sam ovde samo radi tvog daršana i zadovoljan sam. Molim te, dozvoli mi da odem.»

Baba ga zapita: «Ali, gde to želiš da odeš?»

Sadu odgovori: «Idem za Dvaraku (hindusko mesto hodočašća).»

A Baba upita: «Koliko ćeš ostati tamo?»

Sadu odgovori: «Ne dugo. Primiću daršan svetaca i otići u drugo mesto hodočašća. Ne zadržavam se na jednom mestu. Nastavljam da obilazim mesta hodočašća i na svakom mestu uzmem daršan svakog sveca i mahatme (svete osobe). To je moje životno poslanje.»

Baba je izgledao vrlo zainteresovano i srećno: «Vrlo dobro. Drago mi je što to radiš. Ali, recimo da ovde nema vode a nama treba voda… Kaži mi, šta bi trebalo da radimo?»

Sadu mu odgovori: «Izaberite jedno mesto i na njemu kopajte bunar.»

A Baba mu reče: «Ali, recimo da nismo došli do vode na određenoj dubini. Šta onda?»

Sadu odgovori: «Onda izaberite neko drugo mesto i ponovo kopajte.»

Baba se uozbilji i reče mu: «Ako nastaviš da biraš i odbacuješ jedno mesto za drugim, nikada nećeš naći vodu. No, ako se usredsrediš na jedno dobro mesto i kopaš sve dublje, jednog dana ćeš sigurno stići do vode.»

Meher Babine reči tom saduu mogu da se upute i onima koji lutaju od učitelja do učitelja ili od sveca do sveca. Čovek mora da nađe jednog učitelja i da ima potpunu veru u tog učitelja i da mu služi.

Ukoliko prihvati Meher Babu za svog učitelja, čovek mora da ima čvrstu veru u njega i da služi samo njega. Kada izabere mesto za kopanje bunara, čovek mora da istrajno kopa sve dublje dok ne dođe do vode. Kada jednom prihvati Meher Babu za svog učitelja, čovek treba da ga se drži i da ga služi dok prljavština njegovih sanskara ne bude odstranjena i dok u bunaru svog srca ne pronađe vodu ljubavi.

 

 

 

«Zašto  ne  govorim»

Religija je zatvor sa rešetkama od obreda i ceremonija, i te zatvorske rešetke moraju da se slome da bi se smelo pogledalo u lice Stvarnosti Boga. Čovek mora više da misli na Boga i da se u sebi podseća na njegovu Stvarnost da bi prevazišao spoljnu religiju.

Meher Baba je 1937. godine boravio u Nasiku, u Indiji, sa svojim zapadnim i istočnim mandali učenicima. U to vreme održavala se velika religijska konferencija svih vera, i njoj su prisustvovali poglavari svih religija.

Kad se konferencija završila, jedan hrišćanski sveštenik prišao je Malkolmu Šlosu. Malkolm je sa njim razgovarao o duhovnim temama i sveštenik je izrazio želju da lično upozna Meher Babu. Malkolm je obećao da će videti šta može da uradi.

Malkolm je prišao Babi i zamolio ga da dopusti tom svešteniku da ga vidi, ali Baba je rekao: «Zašto želiš da se sretnem sa njim? Samo mu reci nešto o meni i mojoj poruci i onda ga pusti da ide.»

Sveštenik nije bio zadovoljan time i Malkolm se ponovo obratio Babi nagovarajući ga da odobri susret s tim čovekom. Baba je pristao, ali je ograničio susret na pet minuta.

Malkolm je doveo sveštenika kod Babe, a Baba je diktirao: «Srećam sam što se upoznajemo. Ti si dobra duša.»

Sveštenika su obradovale Babine reči, a Baba ga je upitao: «Kakva je bila konferencija?»

Sveštenik odgovori: «Bila je veoma uspešna.»

Baba tada izdiktira: «Šankaračarja (starešina hinduističke religije) je dobar čovek. Maulviji (vodeći sveštenici islama) su dobri ljudi. Ali svi oni pričaju i pričaju i pričaju.»

Sveštenik je odmah reagovao: «Ja sam bio taj, a ne Šankaračarja, koji je najviše govorio na konferenciji. Šankaračarja nije mogao da dođe do reči od mene.»

Baba se nasmešio i izdiktirao: «Da, to su veliki govornici… Govore li govore.»

To je razdražilo sveštenika: «Kažem ti da sam ja tamo držao najveće govore. Sve vreme sam pričao. Niko se preda mnom nije usudio ni reč da pisne.»

Baba se opet nasmešio i ponovio: «Jeste, sve su to veliki govornici… Govore, i govore, i govore.»

Sveštenik se strašno rasrdio i glasno je rekao: «A što ti ne govoriš? Zašto koristiš tu tablicu s alfabetom?»

Babino raspoloženje se promenilo i postao je ozbiljan dok je diktirao: «Zato što ja govorim kroz sve vas! Eto zašto ja ne govorim!»

Jadničak se zbunio i zapitao: «Šta misliš pod tim? Ne razumem te.»

A Baba je ozbiljno diktirao: «Ne razumeš zato što ideš u Rim… Ja znam zato što sam uvek kod kuće.»

Pet minuta je prošlo i sveštenik je otišao poražen pošto više nije bilo ničega što bi mogao da kaže.

Meher Baba je upotrebio reč “Rim“ da bi opisao privrženost religijskoj ceremoniji, obredu i dogmi. Oni koji se čvrsto drže za religiju zadovoljavaju se žvakanjem koske, ni ne pokušavajući da okuse koštanu srž. Za njih je Bog samo spoljna religija. Njihova uverenost u to je tako čvrsta da ne mogu da vide dalje od suvih kostiju obreda, ceremonija i dogmi.

Meher Baba je upotrebio reč “kuća“ za večno boravište Boga – srce. Kada čovek stigne do tog boravišta, to biva nakon što mu je ličnost spaljena u vatri božanske ljubavi. Tek tada je srce dovoljno čisto da Bog u njemu živi.

 

 

 

Njegov  osmeh

Božje boravište je srce svakog ljudskog bića i Bog se manifestuje tek kad je srce pročišćeno. Svaki pojedinačni ograničeni ljudski um ima dva odeljka – jedan čine misli a drugi osećanja. U misaonom odeljku uma odvija se proces mišljenja, dok se osećajni odeljak zove srce ili sedište uma, u kojem se proces mišljenja usporava do čistog stanja osećanja. Proces pročišćavanja je neophodan, jer ukoliko srce nije lišeno želja i vezanosti Bog ne može da se manifestuje u srcu, mada je uvek prisutan tu.

Sanskare uma neprestano proizvode misli i želje. Dok se ne uništi grubost sanskara ne može da počne involucija ljudske svesti. Ljudska bića sa grubom svešću imaju srca zastrta željama, i Bog nastavlja da krije svoje lice u njihovim srcima. Bog se kloni i stidi želja i oseća sažaljenje kada vidi želje u našim srcima. Kako se grubost želja i misli postepeno briše, Bog počinje da se smeši u srcu.

Kada je grubost sanskaričkih želja i misli potpuno izbrisana, sav prostor u grubom svetu iščezava i svo svetovno vreme se zaustavlja; u tom trenutku biva pronađen put koji vodi ka Bogu. Kada je grubost izbrisana iz ljudske svesti, pojedinac može da s one strane prostora i vremena pođe ka Bogu.

Ljubav je moć koja uništava grubost sanskara. Ljubav je vatra koja sažiže sanskaričku grubost. Dok ta vatra gori, Voljeni počinje da se smeši u srcu. Njegov osmeh je njegovo manifestovanje za one koji osećaju to izgaranje u ljubavi. Kad se srce pročišćava u njegovoj vatri, neki vide njegovo fizičko obličje u vizijama, neki ga vide u snovima, a neki ga vide u svojim životima; svi ti ljudi čeznu da ga vide kako se smeši.

 

 

 

Vera  ili  očekivanje

Vera u Boga ne zavisi ni od kakve spoljne stvari. Vera u Boga je vera u Istinu i ona se rađa iz probuđenog srca. Takva vera nije slepa jer ni u kakvim okolnostima ne može da bude uzdrmana. Vera poseduje vid koji čezne samo za tim da vidi Voljenog, i od Voljenog ne očekuje ništa sem tog viđenja.

Ljubav je pesma probuđenog srca, a vera je njegova muzika. Do boravišta Voljenog ne može se stići bez ljubavi i vere u Savršenog Učitelja.

Bio jednom jedan Savršeni Učitelj koji je imao samo nekoliko učenika. Taj Učitelj je sa svojim učenicima živeo daleko od grada i nije dopuštao ljudima sa strane da ga posećuju. Učenici su živeli po strogim pravilima Učitelja. Bilo im je dozvoljeno samo malo hrane i malo sna dok su se naprezali u divljini. Učitelj je zahtevao mnogo napornog rada a pružao malo podrške i udobnosti, ali učenici su čvrsto verovali da ih Učitelj vodi ka Bogu.

Tako su prolazile godine i učenici su nastavljali da verno služe Učitelja. Oni nisu došli da bi bilo šta očekivali od njega. Jednog dana su učenici sedeli zajedno i jedan od njih je napomenuo: «Naš Učitelj je pravi, a ipak ga niko osim nas ne sledi. Sada u gradu ima mnogo lažnih učitelja koji su okupili mnogobrojne pristalice. Ne razumem zašto naš učitelj ne dozvoljava ljudima da ga upoznaju.»

Posle velike rasprave, učenici su se složili da zamole Učitelja da dopusti ljudima da dolaze i posećuju ga. Kad je saslušao njihovu molbu, Učitelj je rekao: «Moj rad je potpuno drugačiji od onog što rade gurui u gradu. Ja nikome ništa ne dajem. Umesto toga, ja radim na tome da svakome ko postane moj učenik uzmem sve. Nije lako da mi predate svoje telo, um i srce, a da od mene ne dobijete ništa zauzvrat. Nije lako povinovati mi se po cenu vašeg života. Mene ne zanima da privlačim mase iz grada. Zanima me samo vas nekoliko koji imate čvrstu veru u mene i volite me.»

Dve godine kasnije, Učitelj je jednog dana pozvao svoje učenike i rekao im: «Pažljivo me slušajte. Približio se moj čas. Kroz osam dana ću napustiti telo. Idite u grad i kažite ljudima da, ako žele moje blagoslove, sada mogu da mi dođu.»

Ta najava je bila šok za učenike, ali i pored toga su otišli u grad da to kažu ljudima.

Mnoge je to zaintrigiralo pa odlučiše da posvete punih nedelju dana slavljenju Učitelja kako bi mogli da steknu punu korist od njegovih blagoslova. Mnoštvo ljudi je ispunilo Učiteljev tabor i ceo dan i noć su neprekidno pevali, očekujući da će dobiti neki blagoslov. Svi su izražavali ljubav i veru u Učitelja i sa velikom pobožnošću se ophodili sa njim.

Učitelj je bio smešten na platformi gde su svi mogli da ga vide; izgledao je zdravo i zadovoljno se smešio. Prošla su tri dana a Učitelj je svakog dana izgledao sve zdravije. Među ljudima počeše da se javljaju sumnje, i pitali su se da li ih Učitelj obmanjuje o svojoj skoroj smrti. Izgledao je tako zdravo, pa kako je onda moguće da će umreti?

Ljudi su ipak nastavili da pevaju, mada su neki gajili sumnje i pažljivo posmatrali Učitelja. A Učitelj je i dalje svakog dana izgledao sve zdravije i s velikim zadovoljstvom se smešio.

Do šestog dana većina ljudi je postala vrlo sumnjičava prema Učitelju. Ali ipak su nastavili da pevaju do sedmog dana. Celog dana masa je šapćući ispoljavala svoje sumnje i postala je uzrujana i nestrpljiva. U pet popodne Učitelj je izgledao blistavije nego ikada. Masa poče da se komeša. Najzad se prekinulo pevanje. Iznenada su počeli da ga vređaju i psuju i da ga nazivaju varalicom. Počeše da bacaju kamenje na njega dok ga na kraju nisu ubili.

Ljudi su kamenovanjem ubili Učitelja i kad je on konačno umro primetili su da sunce zalazi i shvatili da je to upravo nagovešteni čas sedmoga dana. Bili su užasnuti svojim stravičnim postupkom i pokajnički su plakali pošto su uvideli da se radi o istinskom učitelju.

Učenici su se povukli dalje od ubistva. Oni nikada nisu gajili nikakva očekivanja od njega. Sve vreme su imali veru u njega i u to da je on pravi učitelj i da će umreti na dan koji je objavio.

Vera ispunjena očekivanjem ubija Učitelja i to nije vera. To je samo neobuzdana strasna želja. Unutarnje delanje Učitelja je zaslužno što ga čovek prihvata sa verom i bez očekivanja.

Avatar Meher Baba je napustio svoje fizičko telo. Maja je pokušavala da ga ubije, ali napuštajući svoje telo on je postao besmrtan i pobedonosan. Meher Babino delo se sada manifestuje, čisteći srce svakog pojedinca kako bi naša vera u njega bila ispunjena ljubavlju a ne očekivanjem.

 

 

Sudbina

Bio jednom jedan Savršeni Učitelj koji je imao nekoliko odanih učenika. Oni su bili uz svog Učitelja gde god da je išao i radili su sve što bi od njih zatražio.

Jednog dana Učitelj reče svojim učenicima: «Veliki ste srećnici svi vi koji ste svih ovih godina bili sa mnom. Vi ste izdvojeni iz sveta i više ništa ne želite od njega. Žudite da ispunite svaku moju želju i to je vaša sreća što ste sa mnom, a sve što se dogodi je u skladu sa božanskim planom.»

Ubrzo potom, Učitelj je po prvi put učenike odveo na obalu mora. Dok su sedeli na obali i gledali talase, Učitelj reče: «I ja sam okean. Ali, u mom okeanu ne samo što morate da plivate, nego i da duboko ronite da biste pronašli moj biser. Taj biser je moja milost Realizacije. No, i ako nemate moju milost, morate da nastavite. Gde god da vas talasi bacaju, nastavite da plivate i da duboko ronite u potrazi za mojim biserom.»

Za vreme te besede jedan brod je isplovio na more i Učitelj je vrlo pažljivo gledao kako on jedri. Učitelj je prestao da govori i samo je napregnuto posmatrao brod. Tišina je pala po njima i učenici su se pitali zašto Učitelj toliko brine o tom brodu.

Jedan učenik je upitao Učitelja: «Šta se dešava?»

Učitelj odgovori: «Taj brod će potonuti.» I brod je naglo počeo da tone pod talase.

Drugi učenik zapita: «Učitelju, ako si znao da će se to dogoditi, zašto nisi upozorio brod pre nego što je isplovio? Brod bi bio spasen da si dao upozorenje.»

Učitelj se nasmešio i rekao: «To je sudbina. Sve je predodređeno u božanskom planu. Čak i da sam upozorio brod, on ne bi bio spašen.»

Učenici nisu mogli da poveruju u to. Ništa nisu rekli Učitelju, ali su mislili da je mogao da spase brod. Nisu mogli da shvate zašto nije dao upozorenje.

Zbunjeni učenici su se sa Učiteljem vratili u svoj logor. Posle nekoliko dana, jedan mladić je došao po Učiteljev blagoslov. Učitelj je dozvolio mladiću da primi njegov daršan.

Kada je otišao, Učitelj reče: «Taj mladić će kroz sedam dana biti ubijen

Kad je to čuo, jedan učenik je potrčao za mladićem i rekao mu šta je Učitelj rekao o njemu. Ispričao mu je i o brodu koji je potonuo, i posavetovao ga da se sedam dana sakrije negde gde ga niko ne može naći.

Mladić je poverovao učeniku i otišao da se sakrije u najgušći deo šume. Smatrao je da tu niko ne može da ga pronađe. Bio je toliko duboko u šumi da se osećao bezbedno.

Nekoliko dasna kasnije, princ je sa svojim prijateljima lovio u istom delu šume. Princ se nekako odvojio od svojih pratilaca i nestao bez traga. Mnogi pratioci su ga bez uspeha tražili, a jedan od njih se zabrinut vratio u palatu da kaže kralju da je princ nestao.

Kralj se silno uznemirio i naredio da vojska krene u potragu za njegovim sinom. Temeljna potraga se završila tako što je vojska zašla u najgušći deo šume.

Jedan vojnik je pronašao mladića koji se krio, i pomislio je da to mora da je prinčev ubica. Obavestio je ostale vojnike i mladić je bio zarobljen.

Odveli su mladića pred kralja i vojnici su izjavili da je to sigurno čovek koji je ubio princa. Mada je mladić uporno tvrdio da nikoga nije ubio, uprkos svim njegovim poricanjima kralj je naredio da smesta bude obešen.

Vešanje se odigralo sedmog dana nakon što je mladić imao daršan Učitelja. Mladić je bio umoren u skladu sa Učiteljevim proročkim rečima.

Kada je saznao za ubistvo mladića i za to da je princ proglašen izgubljenim u šumi, Savršeni Učitelj reče svojim učenicima: «To je sudbina. U božanskom planu je bilo određeno da taj mladić bude ubijen. Nije bilo moguće spasti ga, iako ga je jedan od vas upozorio da se sakrije.»

Učenici su potom verovali u ono što im je Učitelj govorio o božanskom planu: bez obzira na ma kakva upozorenja, ni brod ni mladić nisu se mogli spasti.

Božanski plan je stvorio Avatar. Savršeni Učitelj, iako je odgovoran za univerzum, ne može da menja taj božanski plan. Jedino Avatar unosi bilo kakve promene u božanski plan; njegova je povlastica da to čini. Avatar je odgovoran za čitavu kreaciju i on je jedini autoritet koji može da menja ono što je ranije ustanovljeno u božanskom planu. Sudbina – budućnost čoveka i sveta – je u njegovim rukama, i ono što ljudi zovu sudbinom zapravo je njegov plan.

 

 

 

Njegova manifestacija je najveća

Avatar je manifestacija Boga na zemlji, a Meher Babina manifestacija otkriva ljudskom rodu njegovu božansku prirodu. Avatar daje podstrek evoluciji i involuciji svesti na svim nivoima. Svojim univerzalnim delom on čovečanstvu omogućava da iskusi njegovo manifestovanje kao Boga.

Iz epohe u epohu Avatar vrši isto univerzalno delo koje podstiče čovečanstvo da stupi na put ka Istini i Slobodi. Iz svoje večne ljubavi, Avatar zarad univerzuma uzima fizičko obličje, a kada dovrši svoje univerzalno delo odriče ga se u završnom žrtvovanju za svet.

Međutim, Avatarovo delo se ne prekida kada on napusti svoje fizičko telo. Rezultat njegovog delanja postepeno se manifestuje tokom sto ili dvesta godina, dok se ne postigne celokupni rezultat. Kada se celokupni rezultat njegovog univerzalnog delanja manifestuje, svaki nivo svesti od kamena do čoveka dobija dodatni podstrek i biva podignut na novi nivo. U narednih sto godina svest čovečanstva biće podignuta na nivo intuicije. Tada će ljudskim bićima biti moguće da krenu na unutrašnje putovanje pravim putem ka Bogu bez onih intelektualnih prepreka koje nastaju posredstvom rasuđivanja.

Čovečanstvo je uvek postavljeno na prav put ka Bogu, što je posledica Avatarovog univerzalnog delanja, i uvek se u razdoblju manifestacije čovečanstvo budi za Boga. U svakoj avatarskoj epohi se sklonosti čovečanstva ka sebičnosti, pohlepi, ljubomori, pohoti, ljutnji, mržnji i gordosti postepeno svode na prikladnu meru, što ima za posledicu mogućnost da čovečanstvo iskusi jednotu u Božjoj ljubavi.

No, posle nekoliko stotina godina Maja ponovo započinje svoju predstavu, čineći čovečanstvo slepim za lepotu Boga, i priprema novu religiju da bi još jednom utamničila ljudski rod. Ta nova religija se tokom vekova postepeno izvrće u ortodoksiju. Religijsko izražavanje počinje mehanički da se upražnjava, bez osećanja Božje ljubavi. Ta ortodoksija se dešava u svakoj epohi. Zatvori ortodoksije okružuju ljudski rod u ime religije. Od vremena Zaratustre, Rame, Krišne, Bude, Isusa i Muhameda, pa sve do sadašnjeg ciklusa u ovom vremenskom razdoblju, uočene su različite vrste ortodoksije proizvedene u prošlim epohama. U ovom periodu sadašnjeg avatarskog ciklusa, svi ranije ustanovljeni religijski zatvori počinju da se ruše i svi oni koju su držani u zatvoru ortodoksije bivaju oslobođeni.

Univerzalno delanje Avatara pojačava se tokom nekoliko utelovljenja, a na kraju ciklusa on daje univerzalni podstrek svakom nivou svesti, dok istovremeno ruši zatvore izopačene religije. Tako je manifestacija Avatara uvek najveća na kraju svakog ciklusa. Mi smo na kraju ciklusa ciklusā. Meher Baba je poslednja inkarnacija u ovom avatarskom ciklusu. Zato će manifestacija Avatara Meher Babe biti veća od svih prethodnih božanskih inkarnacija, pošto je njegovo delo potpuni vrhunac dela svih prethodnih Avatara u ovom ciklusu ciklusā. Neće samo jedan deo sveta biti pod uticajem njegove manifestacije – kao u slučaja Arapa i Muhameda, Jevreja i Rimljana i Isusa, indijskih rasa i Bude, Krišne i Rame – nego će čovečanstvo u celom svetu biti probuđeno za vreme Meher Babine manifestacije kao Boga.

Zasnivanje religije je ishod ortodoksije. Ortodoksiju nameću religijski nastrojeni vođe koji teraju ljude da se povinuju propisanom skupu pravila. Ortodoksija je prisutna u svakoj religiji u današnjem svetu, mada joj se oblik i izgled razlikuju.

Jednostrana ortodoksija se zasniva u ime religije i taj vid ortodoksije ne dopušta vidokrug ni dimenzije za napredovanje na duhovnom putu. Ta ortodoksija poriče dimenzije viših ravni suptilne i mentalne svesti. Ona stvara pravila isključivo za obrede i ceremonije, i održava svoje sopstveno tesno povezano društvo. Vođe drže narod u tamnici izopačene religije, tamnici tako usko omeđenoj da on ne može čak ni da pokuša da iskusi stvari koje postoje van njegove religije. Ta ortodoksija poriče misticizam i sva viša stanja duhovne svesti koja se razvijaju tokom involucije.

Tamnica te ortodoksije, izgrađena na religiji, biće razvaljena silom univerzalnog dela Avatara Meher Babe. Ljudi u zatvoru biće oslobođeni da bi uživali u atmosferi duhovnog buđenja.

Neki od tih zatvora ortodoksije sadrže u sebi manje zatvore. U svakom manjem zatvoru nalazi se određena religijska kasta, kult ili sekta, i svaka od njih ima svoj posebni ortodoksni pogled. To je višestrana ortodoksija. Svaka kasta, sekta ili kult ima mnoga različita pravila za obrede i ceremonije, i mada se svaka slaže sa jednom religijom, među kastama i sektama postoje mnoštvenost i odvojenost. Neke od sekti priznaju involuciona stanja više svesti, ali njihovo iskustvo je u okviru njihovih naročitih obreda ili ceremonija. Mistična stanja mogu da se izazovu određenim obredima i ceremonijama, ali u njima nema jasnog uputstva kako da se stigne do cilja.

Agresivna ortodoksija pripada onima koji u ime svoje religije nastoje da ostanu staloženi i mirni, dok se svuda naokolo diže duhovni prevrat. Taj stav preovlađuje kod agresivno ortodoksnih. Oni zatvaraju vrata svima sem svojim sledbenicima, a agresivnost upražnjavaju pod maskom staloženosti i mirnoće, bezbedni u svom zatvoru.

Sociološka ortodoksija je još jedan izraz religije. Jedna grana je duboko obuzeta obredima i ceremonijama, dok se druga bavi socijalnim radom. Neke druge grane bave se misionarskim ili medicinskim radom i po celom svetu šire svoju religiju. Socijalna delatnost ortodoksnih pruža narodu ekonomsku pomoć, suzbijajući bolest i nemaštinu, ali to se radi u cilju preobraćanja ljudi u njihovu ortodoksnu veru.

Nasilna emotivna ortodoksija je fanatizam. Ti fanatici koji u krajnjem uzbuđenju postaju nasilni u ime religije, imaju različite sekte i kultove, ali su im metodi više-manje isti. Ti fanatici na kraju postaju teroristi koji ubijaju u ime svojih verskih ubeđenja, i bivaju proglašeni mučenicima u nadi da će se tako njihov fanatizam raširiti i da će steći nove pristalice koji će takođe postati fanatici.

U sledećih stotinu godina ljudi iz svih religija će se probuditi u Božjoj ljubavi putem univerzalnog delanja Avatara Meher Babe, i sve religije će se zbližiti i udružiti kao perle na jednoj uzici. On je isti Onaj Drevni koji dolazi iz epohe u epohu, i on uvek dolazi da podstakne čovečanstvo da stupi na put Istine. Persijancima je došao kao prorok Zaratustra, indijskim rasama kao kralj Rama i Gospod Krišna, Indusima u Indiji kao Gotama Buda, Jevrejima i Rimljanima kao Isus, a arapskim plemenima kao prorok Muhamed. Tokom ovog ciklusa on je Meher Baba, Samilosni Otac čovečanstva, i pošto je ovo poslednji ciklus njegova misija je najviša jer je usmerena na sve rase sveta.

Kada dođe, Onaj Drevni budi jedan deo čovečanstva za božansku ljubav, ali ta rasa ljudi kasnije uvodi zatvor religije u njegovo ime. Ta rasa ispoljava nepoverljivost i mržnju umesto bratstva i ljubavi; zato na kraju bilo kog ciklusa u svetu postoji više religija. Kao poslednji Avatar ovog ciklusa, Meher Baba mora da udruži sve religije, sekte, kultove i izme, i to postiže obarajući svaku od religijskih ortodoksija.

Meher Baba je najveći od Avatara u ovom ciklusu zato što je tu za sve rase čovečanstva. Njegovo univerzalno delo je vrhunac celokupnog delanja svih pređašnjih Avatara. Meher Baba se u ovoj epohi pridržava ćutanja, a ipak pruža svetu više reči, poruka, beseda i knjiga o Istini nego što je to učinio bilo koji prethodni Avatar. Meher Baba je najveći deo svog života proveo u izdvojenosti, a ipak je putovao više od bilo kog ranijeg Avatara. Meher Baba je omogućio fizički susret sa njim mnogim hiljadama ljudi u svetu, više od bilo kog ranijeg Avatara. Nijedan prethodni Avatar nije stupio u kontakt sa tolikim rasama ljudskog roda. Bio je u vezi sa mastima i više nego bilo koji raniji Avatar je otkrio mnogo toga o ravnima suptilnog i mentalnog sveta i o Bogoopijenosti. Stoga će njegovo delo pomoći svetu više od dela bilo kog prethodnog Avatara.

Meher Babino univerzalno delo će rezimirati sve njegove prethodne avatarske dolaske i dostići će vrhunac u ovom avatarskom periodu. Ljudi iz svih religija sveta prepoznaće ga i priznati kao istog Onog Drevnog, koji se pojavljivao u obliku Zaratustre, Rame, Krišne, Bude, Isusa i Muhameda.

Meher Baba je doveo do vrhunca sve univerzalno delanje obavljeno u prošlim avatarskim razdobljima ovog ciklusa. On je učinio još mnogo toga u ovom ciklusu, i zato će njegova manifestacija biti najveća u ovom ciklusu ciklusā. Meher Baba je bio poslednji Avatar u ovom ciklusu i radio je na tome da svako ljudsko biće dovede na dublji, unutarnji nivo svesti kako bi svi mogli intuitivno da iskuse jedinstvo sa Bogom. Vrhunac njegovog univerzalnog dela nastupiće kada ljudski rod oseti svoje jedinstvo sa Bogom. Taj vrhunac će obeležiti njegovu najveću manifestaciju na zemlji. Celo čovečanstvo će osetiti jedinstvo u Božjoj ljubavi. Zavist, ljubomora, mržnja, pohlepa, sebičnost, gordost, pohota i bes biće pretežno iskorenjeni putem sile njegove ljubavi oslobođene tokom njegove manifestacije. Tek kad se ta ljubav doživi, čovečanstvo će biti izbavljeno iz sopstvenih tamnica religije da bi osetilo jedinstvo u ljubavi Božjoj i uživalo u njemu.

 

 

 

Pročišćenje  srca

Iluzija duboko pogađa svaki vid ljudske svesti. Pošto mu je svest iluzorna, čovek ne može da vidi istinski, beskrajni, neuobličeni oblik Avatara. Ljubav je snaga koja uklanja veo iluzije sa ljudske svesti, a dok se veo ne ukloni čovek ne vidi pravu, beskrajnu neuobličenost Avatara. To sklanjanje vela biće Avatarova manifestacija za neke pojedince.

Čitavo čovečanstvo mora da doživi njegovu manifestaciju ljubavi. Da bi omogućio čovečanstvu da doživi zbilju njegove manifestacije – ljubav – Avatar mora da se utvrdi u srcu. Ali pre svega, Avatar mora da pročisti srce od njegove sanskaričke nečistoće iluzije. Njegovo postojanje u nečijem srcu i iskustvo njegove ljubavi u srcu biće njegova manifestacija za pojedince sa grubom svešću; jer ljubav otvara prolaz do puta ka Istini.

Avatar silazi radi ljubavi, a njegov glavni posao za čovečanstvo je da utvrdi sebe, svoju ljubav, u svakom srcu. On radi na uklanjanju sanskaričkih prepreka koje svako srce sprečavaju da se probudi i oseti njegovu ljubav, jer te sanskaričke prepreke su ono što ljude navodi da mu se opiru. Njegovo delanje je pročišćujući proces za svako srce, a tek kada je srce dovoljno pročišćeno on može da se utvrdi u tom srcu, jer ono tada ima sposobnost da oseti Božju ljubav. Kroz iskustvo božanske ljubavi otvara se put ka Istini.

Kada se Avatar utvrdi u svakom srcu, svet će se potpuno promeniti jer će se čovečanstvo tada uputiti ka svetlosti Istine i u svačijem srcu će se otvoriti put ka Bogu. Kada svako ljudsko srce oseti njegovu ljubav, njegovo prisustvo, to će biti njegova manifestacija pred svetom.

Sada je početak univerzalne manifestacije. Oni koji imaju iskustvo njegove manifestacije su oni koji sada osećaju njegovu ljubav. U narednih sto godina celo čovečanstvo će osetiti Avatarovu ljubav kao manifestaciju Božje ljubavi.

 

 

 

Držanje  za  daman

Iskustvo Stvarnosti je van delokruga iluzije. Iluzija ima tri sfere postojanja bića i stanja – to su grubi, suptilni i mentalni svet. Iskustvo Stvarnosti je svetlost a iskustvo iluzije je tama. Iskustvo u grubom svetu je iskustvo oslepljujuće tame; iskustvo u suptilnom svetu je iskustvo suptilne tame – očaravanja, opčinjenosti; a iskustvo u mentalnom svetu je iskustvo fine tame – prozirne.

Pošto u grubom svetu vlada oslepljujuća tama, grubo svesni pojedinci neminovno ne primećuju put Istine. Oni su slepi za Istinu. Potrebna je lampa da bi se prošlo kroz tu grubu oblast tame. Ako neko tumara unaokolo u mraku bez lampe, on će se sigurno izgubiti i zaplesti u njenu iluziju.

Evolucija je izlaženje svesti iz tame – ne znajući. U ljudskom obliku svest je pripremljena da iskusi svetlost, ali to ne čini zato što kada stigne do ljudskog oblika biva zaslepljena u dubinama grube iluzije. Lažna ličnost je stvorena od beskrajne tame – beskrajne nesvesnosti. Ta lažna ličnost, pak, stvara dodatnu tamu. Tama preovladava kada ljudski um postane požudan, ljutit, ljubomoran, sebičan, pun mržnje, gord, licemeran, nečastan, zavidljiv i pohlepan. Mračne želje i misli koje se pomaljaju iz dubina tih preteranih i suvišnih stanja ljudske svesti sačinjavaju beskrajno lažni ego čoveka.

Iluzija je suprotnost Stvarnosti, a ograničena stanja svesti u iluziji su suprotnost jedinom beskrajno svesnom stanju Stvarnosti. Privlačna snaga iluzije uvek tera um u pravcu suprotnom od Stvarnosti. Beskrajno lažni ego u svakom ljudskom biću je proizvod iluzije, i kad se taj beskrajno lažni ego gura napred i dokazuje, on stvara neznanje, tamu i slepilo. Svaki pojedinačni um sadrži beskrajno lažni ego, a svaki ego projektuje tamu. Ukoliko se kreće putem uma, čovek ostaje u tami – ostaje slep.

Sedište uma je srce. Srce je boravište u kojem um može da uspori svoje aktivnosti i da se najzad zaustavi. Srce se naziva “boravište Boga“ zato što tu um konačno može da se zaustavi, a kad se um zaustavi spoznaje se Bog. Kada je srce savršeno čisto, poput ogledala, Bog pokazuje svoje lice. Njegovo lice se vidi u ogledalu čistog srca. Takvo srce se može naći u istinskom svecu. Svetac je prošao kroz sve sfere tame da bi gledao svetlost Božjeg lika. On oseća svetlost i to osećanje je tako snažno da se svetac oseća kao da gleda Boga licem u lice. To je mogućno samo kada se um uspori u toj meri da se proces mišljenja zaustavlja i u umu preostaje samo sposobnost osećanja.

Involucija je proces prolaženja kroz tri sfere tame da bi se čovek sjedinio sa svetlošću Stvarnosti. Da bi se prošlo kroz grubu sferu tame i izvan nje, potrebna je lampa. Srce može da drži tu lampu. Kada srce drži tu lampu, ljudska svest prolazi kroz tamu i izvan nje u suptilnu sferu, i involucija počinje.

Duhovni put je zapravo jedan proces. Taj put su nadovezujući, sve viši stupnjevi involuirajuće ljudske svesti. Taj put se ne nalazi u grubom svetu; on se pronalazi kada čovek prođe kroz grubi svet. Grubi svet je gusta šuma sanskara, u kojoj čoveka okružuju trnovita stabla. Trnovita stabla su neprirodne sanskare. U tom svetu tame je mrkli mrak i nema nikakvih drumova koji vode do duhovnog puta. Nemoguće je proći kroz tu mračnu šumu bez pomoći vodiča. Neophodno je pronaći pravog vodiča. Grube oči su veo grube tame; one proizvode tamni veo duhovnog slepila. Zbog tog vela čovek ne može da vidi svetlost lampe čak i kad mu se ova nudi.

Mora se pronaći istinski vodič. Avatar je vodič čovečanstva kao celine. Nužno je da se čovek čvrsto drži vodiča da bi se probio kroz šumu grubog sveta. Avatar pruža lampu, ali zbog tamnog vela čovek propušta da primeti njeno svetlo. Ali, on oseća svetlost lampe i to mu daje snage da se probija kroz šumu dok se drži za vodiča.

Izlazak iz šume grubog sveta znači da je tamni veo grubog viđenja uklonjen i da je gruba svest konačno nestala. Kada se veo ukloni, čovek zahvaljujući svetlosti lampe vidi prvu suptilnu ravan. Tada mu vodič stavlja u ruke tu lampu, jer sa suptilnom svešću čovek ima vid pomoću kojeg će je držati.

Prvo stanje suptilne svesti je doživljaj da je sve san – divan san. Suptilni svet je sačinjen od blistavih predela, gradova, a u svakom gradu ima krasnih palata – rajski, božanstveno. To je svet opčinjenosti, svet suptilne tame. Taj svet je ispunjen očaravajućom muzikom i dražima lepote i snage. To je suptilan svet, prožet neizmernom energijom, i u njemu nema prostora ni vremena u grubom smislu reči. Putovanje je unutarnje i u njemu ljudska svest postaje suptilna, a putovanje vodi pravo ka Bogu. Ali, može doći do oklevanja u prolaženju kroz suptilni svet ukoliko je čovek zaveden njegovim privlačnostima. To je slučaj sa onima koji su opijeni njegovom zanosnom lepotom i obdarenostima, a to su masti.

Svetlost lampe pomaže pojedincu da prođe kroz suptilne ravni, a snaga njenog svetla nadahnjuje ga da se kreće napred. Kada ima vodiča, čovek ne biva nekorisno obuzet čarima suptilnog sveta. Oni koji izbegavaju da budu zavedeni suptilnim čarima su salici. Na mentalnim ravnima nema tako opasne privlačnosti moći. Osoba koja stigne do mentalnih ravni je duhovno bezbedna. Onaj koji je dostigao mentalne ravni čeka na svoje konačno poništenje u svetlosti Stvarnosti: poništenje je ono za čime on žudi – sjedinjenje sa Bogom.

Postoje brojne poteškoće pri prolaženju kroz gustu šumu grubog sveta; to je praktično nemoguće bez vodiča. Vodič celog čovečanstva je Avatar, koji silazi iz svog Beskrajnog Sjaja da bi pomogao čovečanstvu koje naslepo opipava da nađe taj put koji vodi u svetlost. On je istinski vodič za čovečanstvo. Pošto u gustom mraku šume ovog grubog sveta ne može da se vidi Avatarov stvarni, beskrajni, neuobličeni oblik, on uzima ljudsko obličje koje je dovoljno svetlo da se vidi u gruboj tami.

Slediti vodiča znači držati se za njegov daman. Daman znači njegovo ruho, a slediti ga znači čvrsto se držati za skut Avatarovog ruha. Vođstvo se dobija putem pokornosti, a Meher Babino uputstvo: «Držite se za moj daman» znači da treba da slušamo njegove direktive, da ih se držimo bez pitanja “zašto?“ ili “šta?“. Pokornost se sastoji od predavanja svog lažnog ega i ograničenog uma.

To je mogućno samo kada čovek na kraju odustane od povođenja za pobudama beskrajno lažne ličnosti, koja ga samo vodi još dublje u tamu. Ukoliko se povodi za pobudama lažne ličnosti, čovek ne može da sledi vodiča i stoga ne može da se drži za njegov daman.

Beskrajno lažni ego opstaje sve do kraja. Čovek ne može sam da se oslobodi svog ega. Iz tog razloga mu je potreban vodič, a ako ima tu sreću da nađe vodiča onda je krajnje nerazumno ne slediti ga, ne povinovati mu se, ne držati se za njegov daman.

Čovek ne bi trebalo da se uznemirava kada beskrajno lažni ego pokušava da se izrazi. U prirodi beskrajno lažnog ega je da se izražava na svaki mogući način – pohota, bes, gramzivost, itd. – zato što on postoji u nepostojanju. Načinjen je od beskrajne ništavosti i kroz tu ništavost nastoji da se izrazi. No, kada se taj beskrajno lažni ego izrazi, čovek ne treba da sledi njegove težnje i podsticanja. A u tome može da uspe samo ako misli na Boga. Ukoliko je sećanje na Avatara postojano, njegov daman ne može čoveku da isklizne iz ruke.

Avatar Meher Baba je ostavio svoje neizbrisive otiske stopala na zemlji u obliku svojih poruka, beseda i knjiga. Otisci njegovih stopala su usmeravajuća uputstva koja treba da sledimo. Ako se držimo njegovog vođstva, možemo biti sigurni da ćemo se do samog kraja držati za Avatarov daman.

 

 

 

«Ti ne znaš šta ja radim»

Bog u Onostranom je i beskrajno budan i beskrajno uspavan. Bog kao BESKRAJNA NESVESNOST je uspavan, ali sanja. Ono što sanja je san kreacije. Bog kao BESKRAJNA SVEST je budan i ne sanja dok doživljava Beskrajno Znanje, Moć i Blaženstvo. Bog kao Avatar je SVESNA BESKRAJNA SVEST i SVESNA BESKRAJNA NESVESNOST. Kao SVESNA BESKRAJNA SVEST Avatar koristi svoje Beskrajno Znanje za globalnu blagodat kreacije, a kao SVESNA BESKRAJNA NESVESNOST radi na buđenju pojedinaca iz sna kreacije.

Kada je Meher Baba delao na zemlji da probudi čovečanstvo, njegov zadatak nije bio da poučava. Nikakva količina duhovnih učenja ne može da probudi čovečanstvo. Meher Baba je došao da probudi i on budi snagom svog univerzalnog dela. Čovečanstvo je to koje stalno pokušava da poučava, usled neznanja u sopstvenom sanjanju. Čovečanstvo pokušava da nauči Boga jer ne može da se prene iz svog snevanja. Sva učenja o Bogu, sva teologija i filozofija su igranje ljudskog roda u neznanju. Sva velika učenja o Bogu su samo vidovi tog sna.

Ljudi pitaju: «Ako je Bog svemoćan, zašto ne olakša patnju? Ako je prepun ljubavi, zašto ne olakša bolest? Ako je Bog sveznajući, zašto ne olakša smrt? Ako je prepun samilosti, zašto ne umanji glad, bedu i svakojake katastrofe? Ako je Bog neizmerno blažen, zašto svakoga ne učini srećnim?»

Bog je sveznajući, svemoćan i sveblažen; on sve čini u korist svih. Ali, umesto da se potrudimo da shvatimo činjenicu da Bog sve čini za dobro svih u kreaciji, mi se žalimo i tražimo od Boga da uradi ovo ili ono. Eto kako mi pokušavamo da naučimo Boga. Ne možemo da razumemo Sveznajući aspekt Boga.

Užasna borba i razdor u svetu su posledica sebičnosti, pohlepe, ljubomore, mržnje, besa, zavisti i pohote ljudskog roda. Zbog tih izraza ljudske svesti čovečanstvo će stalno patiti. Da nema sebičnosti, bilo bi bratstvo; da nema pohlepe, ne bi bilo siromaštva; da nema mržnje, ne bi bilo rata. Ali, ljudi se ne trude da se otarase nepoželjnih osobina; umesto toga oni traže sreću posredstvom samih tih osobina. Zbog toga postoji širom sveta rasprostranjena patnja i nezadovoljstvo; čovečanstvo nastavlja da priziva Boga da mu ispuni želje. Svet želi da se Bog podredi njegovim željama. Nacije prizivaju Boga da ubije njihove neprijatelje; ljudi prizivaju Boga radi bogatstva, moći i uticaja. Pošto je sveznajući, Bog je i neizmerno samilostan i zna zašto čovečanstvo tako postupa. Avatarovo delo, uklanjanje naših želja, je njegova pomoć svetu.

Poslednjih meseci svog života na zemlji Meher Baba je neprestano radio u izdvojenosti. Za skoro celo čovečanstvo taj rad je bio neprimećen, ali sve što je on radio bilo je za dobrobit sveta. Čak ni ja ne znam kakav rad je Meher Baba obavljao. Ali, otkad je napustio telo, ljudi su počeli da mu dolaze kao Istini i to je učinilo da shvatim kakvim se radom bavio u izdvojenosti. Sada vidim rezultate njegovog univerzalnog dela dok se ljudi iz celog sveta udružuju u njegovoj ljubavi. Osobine sebičnosti, pohlepe, ljubomore, mržnje, ljutnje, zavisti i pohote počinju prirodno da slabe.

Nekada sam se bavio čitavom Babinom prepiskom na hindiju. Jedne noći 1967. godine, dok je bio u strogoj izdvojenosti, Baba me je nehatno upitao: «Koliko si pisama danas napisao?»

Odgovorio sam: «Kakvih pisama, Baba? Kakva je korist od pisanja pisama tvojim ljubavnicima?»

Baba je pitao: «Šta hoćeš da kažeš?»

Rekao sam: «Ti si sada stalno u izdvojenosti. Ne daješ svojim ljubavnicima nikakvu mogućnost da imaju tvoj daršan.»

Baba se ljutnuo i gestovima rekao: «Nemoj da me učiš! Ti nemaš predstavu šta ja radim za svoje ljubavnike. Moj rad u izdvojenosti služi njima i celom svetu. Ne mogu ja da postupam u skladu s tvojim shvatanjem šta je za njih korisno. Ja znam šta je za njih korisno. Zato nemoj da me učiš!»

Trebalo mi je vremena da shvatim svoju zabludu. On je Avatar i jedino on zna zadatak svog dolaska i njegovo dejstvo. Ne treba pokušavati da se pouči Onaj koji je Sveznajući, jer njegov rad je za najveću moguću korist svih na koje se odnosi.

 

 

 

Srećni  rob

Slediti Avatara znači ispunjavati njegovu želju, izvršavati njegova uputstva, kao što se rob pokorava svom gospodaru. Okovani rob pokorava se svom gospodaru zato što je na to primoran gospodarevim htenjem da mu se pokori. Rob je lišen slobode i ličnih prava. Pokornost Božanskom Gospodaru, Avataru, treba da bude dobrovoljna i da proističe iz ljubavi. Čovek bi trebalo da smatra svojom velikom srećom što je Gospodarev rob. Trebalo bi da izabere da postane njegov rob, a kada postane rob Božanskog Gospodara on više nije rob svoje lažne ličnosti. Tada Gospodar na sebe preuzima teret njegovih utisaka.

Avatar Meher Baba je Božanski Učitelj i Gospodar, i doista su srećnici oni pojedinci koji odluče da postanu njegovi robovi, da mu voljno služe. Samo oni koji poseduju duboku ljubav prema njemu i koji su spremni da mu se povinuju čak i po cenu svojih života mogu postati njegovi robovi.

Kada sam prvi put došao da živim uz Meher Babu, nisam znao šta znači biti njegov rob. Jedne noći 1958. godine sam naučio šta robovanje njemu stvarno znači.

Bio sam na dužnosti noćnog stražara. Kad bi se Meher Baba povukao, vrata i prozori njegove sobe bi se po njegovom uputstvu zatvorili. U to vreme u Meherazadu nije bilo struje. Dve petrolejke bi se stavile napolju ispred prozora kroz koje bi se njihova svetlost odražavala u njegovoj sobi. Ponekad, međutim, nakon što bi se duže odmorio, naložio bi mi da navučem zavese i zatvorim prozore, tako da bi vrlo malo svetla prodiralo u sobu.

Kasnije te noći, Baba je oko ponoći seo u krevetu i gestovima mi rekao: «Gladan sam… Daj mi da nešto pojedem.» Ustao sam iz svog ćoška da mu dam kutiju čokoladnih bombona. Doneo sam limenu kutiju i stavio je na Babin krevet. Otvorio sam poklopac i stavio ga uz kutiju pored Babe, pa sam pošao da razmaknem zavese.

Dok je Baba uzimao parče čokolade iz kutije, limeni poklopac je skliznuo i pao mu na  nogu. Baba se odmah silno uzrujao i besnim gestovima mi se obratio: «Kako si ti nepažljiv! Poklopac me je udario u nogu i sada trpim strašan bol. Bol je nepodnošljiv. Ti si neupotrebljiv!»

Baba je bio toliko uznemiren da nije pojeo to parče slatkiša. Pola sata me je uporno grdio. Ja nisam odgovarao na njegove stroge prekore. Na kraju je prestao i gestovima mi rekao: «Neću u biti u stanju da počinem do kraja noći. Bol je užasan. Koliko si ti samo nemaran!»

Bilo mi je jako žao što sam toliko nasekirao Babu i nisam mu rekao ni reči. Dok sam sedeo nadajući se da će se ta grdnja završiti, on je ponovo počeo da gestikulira: «Kažem da je bol užasan… Nepodnošljiv je, sada neću moći da se odmorim kako treba, ali pokušaću.»

Baba je ponovo legao na krevet i zatvorio oči. Počeo sam da razmišljam kako nije trebalo da stavim poklopac na krevet. Bilo mi je silno žao zbog toga. Posle samo pet minuta Baba je opet seo i razdražljivo gestikulirao: «Bol je nepodnošljiv… Ne mogu to da izdržim. Šta je s tobom? Jesi li zadovoljan što vidiš koliko patim? Zašto si sa mnom?… Sa mnom si da bi učinio da patim!»

Njegova grdnja se nastavila, no ja sam i dalje ćutao. Bio sam vrlo utučen zbog svoje očite nepažljivosti, koju sam nehotice počinio. Trudio sam se da ne reagujem na njegove opaske, a onda je on još bešnje gestovima rekao: «Kaži mi jesi li došao ovamo da me služiš ili da me ubiješ? Kažem ti da me ubijaš!… Ovaj bol je sada postao stvarno neizdržljiv.»

Na kraju je Baba ponovo legao. Um je počeo da mi radi dok sam zurio u njega. Mislio sam: «Pa kako on može da podnosi neizmerni teret univerzuma kad ne može da istrpi ni ovaj mali bol? Kako uopšte može da ga boli kad je limeni poklopac tako tanak? Čak ni običan čovek se ne bi žalio na tako lak dodir. Bol nikako ne može biti tako žestok kao što on tvrdi, on samo hoće da me muči. Sva njegova priča o beskrajnoj patnji i njegovom neizmernom teretu je čisto filozofska i nema smisla. Otkud on može da podnosi beskrajnu patnju kad mu ovaj limeni poklopac pričinjava toliki bol?»

Dok su me proganjale te kritičke misli, Baba se iznenada podiže i upita me: «O čemu razmišljaš?»

Više nisam vladao sobom. Razljutile su me Babine stalne grdnje i njegova očita preterivanja. Naglo sam odgovorio: «Ni o čemu.»

Baba tad gestovima reče: «Dođi i sedi pored mene.»

Rekoh: «Dobro mi je i ovde.»

Oči su mu sevnule i odlučno mi se obratio: «Poslušaj me. Priđi i sedi baš ovde.» Preko volje sam ga poslušao, jer sam još uvek bio ljut.

Pogledavši me pravo u oči, Baba reče: «Reci mi iskreno, za šta me ti smatraš?»

Rekoh: «Za svog Gospodara.»

Baba me upita: «Ako me prihvataš za svog Gospodara, šta si onda ti?»

Odgovorih: «Tvoj rob.»

Baba gestovima kaza: «Prihvatio si me kao svog Gospodara i ja sam tebe prihvatio kao svog roba, a sada želim da mi kažeš šta je dužnost roba.»

Odgovorih: «Da služi Gospodara i da mu ugađa.»

Baba odvrati: «Da li mi ti ugađaš?»

«Ne, Baba», odgovorih, «ali ja sam to nehotice učinio.»

Baba odgovori: «Hotimično ili nehotice, to ja ne znam. Ali ovo znam… Jako si me nasekirao svojom nepažljivošću. Prihvatio sam te za svog roba; zato je moja dužnost da se pobrinem da mi moj rob čestito i valjano služi… da mi ugađa svojim služenjem, da ne postane nemaran, da mi se potpuno povinuje i da igra na melodiju svake moje želje.

«Ja sam Gospodar i ja svoju dužnost vršim pošteno, ali ti ne izvršavaš svoju dužnost. Kad vidiš da sam uznemiren, trebalo bi da imaš sažaljenja prema meni. Međutim, umesto da osetiš moj bol, ti si stao da razmišljaš kako mogu da podnosim beskrajnu patnju kad sam ti rekao da me noga sada toliko boli.

«Robu se ne pristoji da tako razmišlja. Tvoja je dužnost da mi služiš po svaku cenu i tvoje služenje treba da mi bude po volji. Da te nisam prihvatio za svog roba, ne bi me bilo briga. Ne bih mario ni da su se Himalaji srušili na mene. Ali, ne mogu da podnosim težinu ni najmanje nemarnosti nekog od mojih robova, zato što sam preuzeo odgovornost za svakog od njih.

«Zbog toga ti iskreno kažem, bol koji mi je prouzrokovala tvoja nemarnost bio je veći od sve moje beskrajne patnje, pošto sam te prihvatio za svog roba.»

Kasnije sam mogao da uvidim Meher Babinu patnju. I koliko ga se tiču oni koji su postali njegovi robovi i koliko se brine da ga njegovi robovi valjano služe. Robovi Avatara su zaista blagosloveni.

Ako želi da se drži za Meher Babin daman do samog kraja, čovek mora da postane istinski rob. Avatar je Gospod, i ovde je da bi čoveka prihvatio za svog roba, ali ovog moraju da krase ljubav, hrabrost i poslušnost da bi postao takav rob. Najvažnija dužnost ljubavnika je da postane njegov rob, ali ga ne zadužuje time što postaje njegov rob. Naprotiv, Gospod njega zadužuje prihvatajući ga za svog roba, jer na kraju rob mora da dopusti Gospodu da ga oslobodi svih vezanosti. Rob rešava da svim srcem voli Gospoda i da mu udovoljava povinujući se njegovim nalozima. Rob živi manje za svoju lažnu ličnost, a više za Gospoda. Na kraju rob zaboravlja sebe stalno misleći na Gospoda. Ko to čini drži se za Meher Babin daman. Gospod je svom robu dao dužnost da se drži za njega, kako bi jednoga dana Gospod mogao da svog roba učini gospodarem.

 

 

 

Video sam njegovu patnju

Bog je Sveznanje, Svemoć i Sveblaženstvo. U svojoj beskrajnoj trojedinoj prirodi, Bog je večno slobodan. Nezamisliva je njegova večna sloboda u beskrajnosti njegovog postojanja. Božja sloboda u večnosti može da se iskusi samo kada um pređe svoje granice i ode izvan zamišljanja.

Univerzum je sam po sebi zamišljen i svako biće u univerzumu je zapleteno u zamišljanje. Celokupan proces evolucije i involucije svesti odvija se na području zamišljanja, a sve dok se nalazi u tom području čovek nikada ne može da iskusi večnu slobodu.

Bog je nedeljiv; njegova nedeljivost je beskrajna i sveprožimajuća, i zato je svako u univerzumu suština Boga. Međutim, svako biće u univerzumu nema iskustvo da je Bog zato što ima iskustvo zamišljanja. Stoga su njegovo iskustvo, njegovo postojanje i njegova sloboda sputani zamišljanjem, maštom. Posledica toga je da Bog ostaje zatvoren u granicama svačijeg zamišljanja univerzuma. Koliko samo on, koji je večno slobodan i neograničen, mora da pati u zatvoru svačijeg zamišljanja!

Rođen iz Božje trojedine prirode Sveznanja, Moći i Blaženstva postoji Svemilostivi u obliku Onog Drevnog. Taj Svemilostivi je odgovoran za oslobađanje svake jedinke iz zatvora zamišljanja. On iz svoje milosti uzima ljudski oblik kao Avatar iz epohe u epohu, i radi na oslobađanju pojedinaca od njihovog zamišljanja. On univerzalno radi za dobrobit celog ljudskog roda, ali ljudski rod se u svom zatvoru zamišljanja uvek suprotstavlja njegovom radu. Ljudski rod kao celina nikada ga ne prihvata i ne sledi. To neznanje i protivljenje u ljudskom rodu su uvek njegova večna patnja. Avatar je došao da obavi svoje delo i on dela u sred žestokog otpora koji proizvodi njegovu beskrajnu patnju. I pored toga, njegovo delo na kraju dovodi do situacije u kojoj ga ljudski rod prihvata i postepeno ga sledi.

Sanskare su poput bolesti koju svi moramo da podnosimo. Svi smo mi bolesni od zamišljanja i iluzije. Avatar dolazi da nas izleči od naše bolesti i s tom namerom univerzalno radi. On radi na pripremanju naročitog leka – ljubavi – ali ljudski rod mu se opire tako što ne prihvata tu ljubav. Tako neznanje ljudskog roda postaje njegova patnja.

Kako se ljudski rod opire Avataru i njegovom radu? Posao Avatara je da pojedince oslobodi iz zatvora njihovog zamišljanja – iluzije. Ali, najveći deo ljudskog roda je naviknut na iluziju i ostaje joj sklon. Zbog svoje naviknutosti i sklonosti, najveći deo ljudskog roda se sve više odaje požudi, besu, sebičnosti, pohlepi, ljubomori, mržnji i gordosti; sve su to proizvodi zamišljanja sanskaričke svesti. Zato se većina ljudskog roda ne osvrće na Istinu. Taj izopačeni stav puštanja sebi na volju je protivljenje s kojim Avatar mora da se suoči dok radi u svetu. To protivljenje za njega predstavlja beskrajnu patnju zbog miliona ljudskih bića koja povlađuju tim željama i čvrsto se drže svog izvitoperenog stava prema Bogu. Taj stav je u ljudskom rodu poznat kao “ateizam“. Ateizam je bolest ovog doba i predstavlja posledicu nagomilane sanskaričke neprirodnosti koja u današnje vreme preovlađuje u svetu.

Nije li najstrašnije poniženje Avatara to što ga ljudski rod ignoriše kada dođe na zemlju? Nije li njegovo poniženje to što biva zaboravljen i što mu poriču božansku prirodu? Nije li Avatarova univerzalna patnja suočavanje sa stavom poricanja Božjeg postojanja i sa suprotstavljanjem njegovim nekadašnjim zapovestima? Avatar dolazi da obelodani da voli čovečanstvo, ali čovečanstvo se u prošlosti ipak nije libilo da ga raspe i da muči onog koji je došao da zaštiti svet.

Avatar pati fizički, mentalno i duhovno dok dela u svetu, i njegova patnja je beskrajna. Fizički pati zato što ulaže velike napore da grubo svesni svet dovede na put ka Istini. Mentalno pati jer uviđa da ga čovečanstvo neće prihvatiti, da ga neće slušati i da se ne osvrće na njega ostajući naviknuto na iluziju. Avatar duhovno pati dok vuče svest čovečanstva prema svetlosti Istine i zadržava ga u toj svetlosti; čovečanstvo vuče prema tami i okreće leđa svetlosti.

Video sam kako Avatar Meher Baba beskrajno pati i strada za svet i za čitav univerzum. On je Onaj koji je večno slobodan, ali se obavezao dužnošću i odgovornošću za univerzum. Video sam ga kako dela za sva bića u univerzumu da bi svakog oslobodio njegovog neznanja, dok ga je svet zanemarivao i ponižavao.

U poslednjoj fazi njegove izdvojenosti 1969. godine, grč za grčem mu je razdirao telo. Rekao mi je da svaki grč oseća kao da ga muče elektrošokovima i kao da mu se kosti lome u komadiće. Video sam ga kako drobi kosti svog tela u paramparčad iz ljubavi prema univerzumu. Video sam kako u jutro 31. januara 1969. godine odbacuje svoje telo kao žrtvu za svet. To je patnja kojoj sam bio svedok.

Mnogi su videli kako Meher Baba pati celog svog fizičkog života. Postio bi u izdvojenosti i po pet-šest meseci. Putovao je s kraja na kraj Indije da bi stupio u vezu sa Bogoopijenima. Putovao je i u sezonama kiša i u vrućim letima i u oštrim zimama najnižom klasom u vozu ili volovskom zapregom. Išao je i u džungle radi tih masta. Trpeo je groznice i druge nevolje, ali je nastavljao da kontaktira te maste. Prolivao je krv i na zapadu i na istoku u dve automobilske nesreće.

Rekao mi je da je večno slobodan, da on lično nema šta da dobije. Njegov rad povezan je sa svime u univerzumu. Video sam da je svaki njegov pokret bio isključivo za dobrobit univerzuma.

Kad sam bivao u njegovom fizičkom prisustvu imao sam priliku da posmatram držanje čovečanstva prema njemu. Video sam koliko je patio za svakog pojedinca i šta je sve činio da pomogne ljudima, da ih probudi, da ih izvuče iz sna iluzije.

Sada vidim kako ljudi iz sveta postepeno prilaze njegovim stopalima. Rekao mi je: «Jednog dana će čitavo čovečanstvo prići mojim stopalima.» Ali, kakav posao je Baba morao da obavi za čovečanstvo i kroz kakvo je stradanje morao da prođe da bi dovršio svoje delo! To je nezamislivo.

U vreme kada mi je davao uputstva da pišem o njegovoj manifestaciji, Meher Baba je pri svakom gestu trpeo grčeve. Znam da je neizmerno patio da bi probudio čovečanstvo i podstakao ga da iskusi njegovu manifestaciju. Čovečanstvo mora da ima iskustvo njegove manifestacije zato što je on radio na tome. Njegova manifestacija diljem sveta raskrčiće put do unutarnje staze ka Istini. Grubo svesno čovečanstvo će to iskusiti tokom narednih sto godina.

Meher Baba je sa svakim ko mu je sada pristupio, ali ako neko od nas učini nešto protivno njegovoj želji, on i dalje pati. Zato je naša duhovna obaveza da ispunjavamo želju Voljenog i da ne dozvolimo da ikad više pati. On je beskrajno patio otkada je započeo svoje univerzalno delo, a mi možemo da ublažimo njegovu patnju ispunjavajući mu želju i živeći njegovu poruku u svetu.

 

 

 

Njegova  poslednja  poruka

Avatar je uvek manifestovan kao Onaj Beskrajni i Večni. Njegova božanska manifestacija kao Beskrajnog i Večnog biva doživljena na sedmoj ravni Stvarnosti – Vidnjan Bumiki, što znači domen Istine.

Domen iluzije proteže se kroz dve mentalne ravni, četiri suptilne ravni i grubi svet. Iako se božanska priroda Avatara uvek ispoljava kroz te tri sfere postojanja, njegova božanska manifestacija se na svakom nivou svesti drukčije doživljava. U mentalnoj sferi manifestacija Avatarove božanskosti uvek se doživljava u mentalnom vidu – kroz um – kao univerzalni um i Beskrajno Znanje. U suptilnoj sferi Avatarova božanskost uvek se doživljava u suptilnom vidu – kroz energiju prane – kao univerzalna energija i Beskrajna Moć. U gruboj sferi njegova manifestacija božanskog biva od jedne do druge osobe individualno doživljena kao Bogočovek sa svojom božanskom misijom i božanskom porukom svetu. Grubo svesni pojedinci ne doživljavaju manifestovanje Avatara sve dok se sedmi sloj vela svesti ne istanji ili čak iscepa putem rada Avatara. Pocepani veo je iskustvo koje vodi uklanjanju sedmog sloja vela.

NESVESNA BESKRAJNA SVEST svakog ljudskog bića u grubom svetu prekrivena je sa sedam velova koji su protkani slojevima sanskaričke tkanine. Sedmi veo je vrlo gust jer je načinjen od grubih sanskara kao svog materijala. Dok se taj grubi veo ne istanji brisanjem grubih sanskara, grubo svesni pojedinci ne mogu da osete manifestaciju Avatarove božanske prirode.

Avatarov rad na sanskaričkom poništavanju omogućava grubo svesnim pojedincima da osete kako se njegova božanska priroda manifestuje u svetu. Sanskaričko poništavanje postupno sve više razređuje i istanjuje gusti i debeli sloj vela, sve dok on ne postane potpuno istrošen i usled toga uklonjen sa ljudskog uma. Avatar univerzalno radi na istanjivanju sedmog vela svesti svakog ljudskog uma, kako bi svako iskusio njegovo manifestovanje božanske prirode koliko je to mogućno u grubom svetu. Manifestacija božanskosti u grubom svetu je iskustvo sveopšteg jedinstva, bratstva s celim ljudskim rodom i prihvatanja Boga kao Oca. Taj veo neznanja je uzrok čovekovog osećanja odvojenosti od Boga i odvojenosti od svog bližnjeg. Osećanje odvojenosti od Boga opstaje dok se taj veo ne istanji putem sanskaričkog poništavanja želja koje su ukorenjene u pohoti, pohlepi, ljutnji, mržnji, sebičnosti, gordosti i zavisti.

Tri četvrtine grubih sanskara grubo svesnog čovečanstva će postepeno biti izbrisane tokom sto godina Avatarove manifestacije. To znači da će postepeno biti izbrisane tri četvrtine grubih želja čovečanstva – želja pohote, pohlepe, ljutnje, mržnje, sebičnosti, gordosti i zavisti, zajedno sa tri četvrtine svih misli koje čoveka čine zaokupljenim tim željama. Da bi se to dogodilo, sve što je pritajeno u svesti čovečanstva moraće da izbije na površinu u svetu. Iz tog razloga je svest čovečanstva sve više zaokupljena pohotom i sve više oseća pohlepu, ljutnju, mržnju, sebičnost, gordost i zavist.

Postupno sanskaričko poništavanje grubih želja i misli upućuje na istanjivanje grubog vela. Dok se te grube želje i misli iskorenjuju, kod grubo svesnih jedinki veo postaje sve tanji. Do tog poništavanja dolazi pošto sedmi veo nekih pojedinaca postaje istanjen; u retkim slučajevima grubi veo postaje najtanji mogući, i takvi pojedinci su pred ulaskom u područje suptilnog sveta; u još ređim slučajevima grubi veo je pocepan i takve jedinke ulaze u područje njegove manifestacije. No, sedmi veo svih grubo svesnih ljudi biva istanjen, mada na različite načine, usled univerzalnog delanja Avatara. Oni koji imaju više pohote od drugih iskusiće sanskaričko poništavanje svojih sladostrasnih želja; oni sa više pohlepe od drugih iskusiće poništavanje svoje pohlepe, a isto važi i za svaku drugu želju. Iako će se sanskaričko poništavanje razlikovati jer ljudi imaju mnoštvo različitih želja, i pored toga će svi iskusiti Meher Babinu manifestaciju u skladu sa proređenošću svog sedmog vela. To sanskaričko poništavanje – u cilju istanjivanja vela grubo svesnog čovečanstva – je njegovo manifestovanje u svetu i ono vodi ljudski rod ka doživljaju njegove božanske prirode.

Kada pojedinac stupi u suptilni svet, u njegovoj svesti nema povratka na ranije stanje; njegova gruba svest je potpuno izbrisana tako da mu svest postaje sve prefinjenija i plemenitija, ali moćna, što više napreduje. Područje manifestovanja Boga počinje od prve ravni suptilnog sveta i proteže se do šeste ravni mentalnog sveta, dok se u potpunosti ne iskusi na ravni Stvarnosti, Sedmoj koja se zove Vidnjan Bumika. Sedma Ravan je domen Istine, i na toj ravni sama jedinka postaje živo ispoljenje Boga. Iskustvo Blaženstva je u takvoj osobi neopisivo, jer dok Bogorealizovano Biće diše, njegov dah postaje sušti dah sveukupnog života.

U grubom svetu prisutne su brojne opasnosti usled zamršenosti grubih sanskara; te zamršenosti su iskušenja Maje. Ta iskušenja Maje su sedam želja koje sačinjavaju grubu ljudsku svest. Usled tih iskušenja koja se u ljudskom umu javljaju u vidu želja, svakom ljudskom biću sa grubom svešću je izuzetno teško da oseti Boga. Ta iskušenja okružuju grubo svesno ljudsko biće i nalaze se na svakom koraku u grubom svetu. Praktično gde god da se grubo svesni čovek zatekne, postoji neko isticanje pohote, pohlepe, ljutnje, mržnje, sebičnosti, gordosti i zavisti. Stoga Avatar mora da radi na istanjivanju grubih utisaka čitavog čovečanstva, i na taj način sedmi veo ljudske svesti svakog čoveka postaje razređen jer te želje bivaju izbrisane iz sveta da bi mogao da se oseti Bog.

Za vreme svog manifestovanja, Avatar omogućava ljudskom rodu da priđe području božanskog iskustva, i kada ljudski rod kao celina nastavi da gleda ka tom području, veo svakog ljudskog bića nastavlja da se proređuje i istanjuje. Tada ljudski rod kao celina ostvaruje napredak i približava se ulazu u božanski domen. To ljudsko iskustvo osećanja veće blizine Boga i oslanjanje na sopstvene unutarnje snage saznavanja će poteći kao intuicija. Grubo svesni ljudi neće funkcionisati samo sa razumom, već takođe i na unutarnjem intuitivnom nivou. Čak i pri masovnom napredovanju svesti čovečanstva, Maja uvek igra svoju ulogu. Nakon razdoblja manifestovanja Avatara, ljudski rod počinje da se okreće nazad ka iskušenjima Maje, i pošto se ponovo zaglibljuje u iluziju – ponovo zaboravlja Boga.

U grubom svetu će uvek postojati iskušenja Maje, a način da se uđe u područje božanskog jeste da se sledi Avatar tako što će se izvršavati nalozi koje je on ostavio za sobom. Postoji prilazni put u unutarnje područje božanskog; sledeći Avatara i povinujući mu se, sam pojedinac stvara kapiju kroz koju može da uđe u to unutarnje područje. Povinovanje je ta kapiju kroz koju se ulazi i prebiva u unutarnjem području koje je njegova manifestacija božanskosti. Svaki pojedinac koji dođe Avataru mora da stvori svoju vlastitu kapiju za ulaženje u to unutarnje područje, a to postiže povinovanjem Avataru.

Kada se zainteresuje za Avatara Meher Babu, čovek misli na njega, oseća ga, voli ga i tako ga pamti i stalno ga ima na umu. Čovek treba da shvati da ga je Avatar približio području svoga manifestovanja. Iskusiti Avatarovo manifestovanje božanske prirode u krajnjoj liniji znači dovoljno duboko mu se povinovati i tako stvoriti kapiju kroz koju se stupa u njegovo unutarnje područje.

U jutro 31. januara 1969, pošto je prethodne noći dovršio svoje univerzalno delo, Meher Baba je neke svoje bliske mandalije pozvao u svoju sobu u Meherazadu. Njegovo zdravlje je bilo kritično, ali niko od nas nije znao da su to njegovi poslednji sati pred napuštanje fizičkog tela kao završno žrtvovanje. Baba je zahtevao da se iz mandali dvorane u njegovu sobu donese obojena tabla sa tri Hafizove strofe. Onda je jednom mandaliju naložio da pročita te stihove pred svima nama prisutnima.

Te Hafizove strofe glase:

 

Kao što priliči srećnom robu,

izvršavaj svaku naredbu Gospodara

bez ikakvih pitanja “zašto“ ili “kako“.

Nikad ne reci da je pogrešno

ono što si od Gospodara čuo,

jer, dragi moj, greška je u tvojoj nesposobnosti

da ga razumeš.

Ja sam rob Gospodara

koji me je oslobodio neznanja.

Sve što moj Gospodar čini je od najveće koristi

za sve kojih se to tiče.

Ispostavilo se da je to poslednja poruka Avatara Meher Babe svojim sledbenicima. Naša duhovna obaveza je ne samo da pamtimo ove strofe, nego i da njihove reči pretočimo u svoj život.

Meher Baba nas je doveo blizu područja svoje božanske manifestacije, i on će čitav svet dovesti do ove tačke – na kojoj će se ljudi okrenuti ka Njemu kao Bogu. Ali, niko ne može da kroči u područje njegove božanske manifestacije dok od svog povinovanja Avataru ne napravi kapiju kroz koju može da uđe. To je razlog što nas je Meher Baba podsetio na ove tri strofe dok je napuštao svet, kako bi video ko će do kraja slediti njegovu poruku. Povinovanje njemu je Meher Babina konačna poruka svetu.

 

 

 

«Maja hoće da me ubije»

Dana 31. januara 1969. godine došlo je do poslednje borbe između Meher Babe i Maje. Maja je lomila na delove Avatarovo fizičko telo, i Baba je posle jednog nastupa grčeva gestovima rekao: «Maja hoće da me ubije. Maja pokušava da me ubije. Ali ja ću pobediti.»

Meher Baba je pobedio, bio je pobedonosan jer je završio svoje univerzalno delo i time sebe i svoju ljubav utvrdio u svim srcima na svetu. Njegovo delo je odnelo pobedu nad Majom, jer njegov posao je čišćenje srca svih bića, a ta srca manifestuju njega.

Tokom svoje poslednje borbe sa Majom Meher Baba je citirao Hafiza kao svoju završnu poruku svetu, da bi i ljudi saznali kako da se bore sa Majom i poraze je. Ljudski rod ne bi trebalo da zaboravi ovu poruku. Ta poruka u obliku Hafizovih strofa pokazuje čoveku način da porazi Maju i postane jednako pobedonosan kao i Avatar.

 

 

 

«Zašto ne prihvatiš svoje neznanje?»

Meher Baba je uvek isticao važnost povinovanja, poslušnosti, i ja sada ne mogu da zaboravim na značaj toga.

Sećam se kako sam naučio kolika je važnost povinovanja. Bilo je to 1960. godine, i mandaliji su se nalazili u Guruprasadu u Puni. Svake noći sam čuvao stražu u Babinoj blizini. Jedne večeri kad sam otišao kod njega, Baba je zatražio da mu dam čašu vode. Dok sam sipao vodu u čašu, zatražio je da upalim svetlo. Otišao sam do zida i okrenuo prekidač, a onda sam mu pružio čašu.

Baba se iznenada naljutio zbog toga i gestovima mi rekao: «Kad sam ti zatražio da mi daš čašu vode, zašto mi prvo nisi dao vodu? Zašto nisi izvršio moje prvo naređenje? Zašto si prvo upalio svetlo, a tek onda mi dao vodu?»

Nisam reagovao i Baba se primirio. Međutim, nastavio je da ispoljava svoje nezadovoljstvo sa mnom tako što mi je stalno iznova postavljao ista pitanja.

Sledeće večeri kada sam ušao u Babinu sobu, ponovo je zatražio da mu dam čašu vode, i dok sam mu sipao vodu u čašu ponovo je zatražio da upalim svetlo. Nisam odmah upalio svetlo, misleći kako moram da izvršim prvu zapoved pa tek zatim drugu. Stoga sam dodao Babi čašu vode i smesta otišao do zida i uključio rasvetu.

Baba se iznenada opet naljutio i gestovima rekao: «Zašto nisi prvo upalio svetlo?»

Odgovorio sam: «Juče si mi rekao da prvo treba da postupim po tvom prvom nalogu. Zato nisam prvo upalio svetlo, pošto je to bio drugi nalog.»

Baba se i dalje jedio: «To je važilo za juče. Danas sam želeo da prvo upališ svetlo i da mi posle toga daš vodu.»

Odgovorio sam: «Ali, Baba, kako sam mogao da znam da si hteo da prvo upalim svetlo?»

Baba se momentalno silno uzrujao zbog mog pitanja koje je značilo prepirku. Pozvao je Eruča u sobu i rekao mu: «Bau mi se ne povinuje i mene to strašno sekira.»

Eruč je otišao bez ijedne reči. Kada je izišao, Baba je ponovo počeo: «Zašto me ne slušaš? Zašto me sekiraš?»

Rekao sam: «Ne razumem kako treba da te slušam, Baba. Kako je moguće izvršiti dve različite naredbe istovremeno? Kako da znam šta kada želiš?»

Baba se smirivao, ali je nastavio strogo da gestikulira: «Ti to ne znaš, i zato si neznalica. Zašto onda ne prihvatiš svoje neznanje? Što se raspravljaš sa mnom? . . . Da ne misliš da sam lud? Kad ne razumeš, kaži da je to tvoja greška.»

Uvideo sam svoju grešku. Nije trebalo da se raspravljam s Babom i trebalo je da kažem: «Oprosti mi, Baba. Moja greška je što nisam prvo upalio svetlo.»

Važnost poslušnosti ne može da se dokuči isključivo intelektom. Kada čovek prihvata Meher Babu kao Sveznanje i Sveukupnu Istinu, Baba ne može da pogreši. A ako čovek misli da je on pogrešio, to je njegova vlastita nesposobnost da ga razume. Božanski Učitelj ne može biti shvaćen putem čovekovog ograničenog intelekta. Da bi ga se shvatilo, mora se trancendentirati ograničeni intelekt.

 

 

 

Otac, Sin i Sveti Duh

Božestvo je stanje Bogorealizovanog ljudskog bića. U stanju Božestva postoje tri aspekta – Otac, Sin i Sveti Duh. Stanje Oca je Nirvikalp-Samadi, u kojem postoji samo Bogosvesnost i nema svesti o kreaciji. Ljudsko biće u stanju Nirvikalp-Samadija ima ovakvo iskustvo: «Ja sam Boga i nema ničega osim mene. Samo ja postojim.» Kreacija postoji u nepostojanju, što znači da kreacija ne postoji u iskustvu Očevog stanja: «Ja sam postojanje. Ja sam Samopostojeći.»

Stanje Sina je Sahađ-Samadi, i u tom božanskom stanju postoje i Bogosvesnost i svest o celoj kreaciji. Ljudsko biće u stanju Sahađ-Samadija ima ovakvo iskustvo: «Ja sam Bog i ja sam svako i sve.» Iako kreacija postoji u nepostojanju, za tu Bogorealizovanu osobu ona postoji samo kao iluzija, opsena, kao njegova zamisao. Sinovljevo stanje ima ovakvo iskustvo: «Ja sam postojanje. Kreacija je moja senka.»

Avatar je večno u stanju Sina, a njegovo večno iskustvo je: «Ja sam Bog i ja sam svako i sve.» Kao Bog, Avatar raspolaže Beskrajnim Blaženstvom, Moći i Znanjem, ali – kao svako i sve – on strada u beskrajnoj nemoći i beskrajnom neznanju. Avatar pati zato što njegovo iskustvo nije iskustvo svakoga i svega, već je on postao svako i sve.

Sveti Duh je zapravo svako i sve. Ali, svesno stanje Svetog Duha ne biva doživljeno dok čovek ne dostigne stanje Sina – Sahađ-Samadi. Đivan-Mukte i Sadgurui takođe imaju iskustvo Sahađ-Samadija, «Ja sam Bog i ja sam svako i sve», ali ta Bogorealizovana ljudska bića ne postaju svako i sve kao što Avatar čini. Duhovna dužnost Avatara je da preuzme odgovornost za svakoga i za sve. Đivan-Mukta ima duhovnu dužnost za jedno ljudsko biće; Savršeni Učitelj ima duhovnu dužnost za izvestan broj pojedinaca, uglavnom za svoj krug. No, jedino Avatar ima duhovnu dužnost i obavezu prema svima i svemu. Doživljaj: «Ja sam svako i sve», to iskustvo u Sahađ-Samadiju, ne znači da osoba nakon Bogorealizacije zaista postaje svako i sve. Jedino Avatar postaje svako i sve, i on ne samo što treba da postane jedno sa svime preuzevši odgovornost za sve, već stvarno mora da postane jedan i svi. Đivan-Mukte i Sadgurui su postali jedno sa svime, ali jedino Avatar postaje jedan i svi.

Običan čovek ima ograničenu svest o kreaciji, dok onaj koji je u stanju Sahađ-Samadija ima neograničenu svest o kreaciji. Sin je svest o celoj kreaciji – o svakom biću u tri sveta. Svest o kreaciji je uvek svest o dvojnosti, i nakon sticanja Bogosvesnosti pojedinac koji silazi natrag u svest o kreaciji uviđa za sebe da je jedno sa svakim i svime. To jedinstvo u toj meri obuhvata sve da taj Bogorealizovani Čovek doživljava sebe kao svakoga i sve, zato što je potpuno svestan dvojnosti. Ta totalna svest o dvojnosti pruža iskustvo jedinstva sa svakim i svime; to je kao da čovek jeste svako i sve.

Međutim, Avatar se razlikuje od svakog drugog Bogorealizovanog ljudskog bića. On je direktni silazak Boga u muško ljudsko obličje, i on je kao Bogočovek jedini odgovoran za svako biće u evoluciji i involuciji – od kamena do čoveka, i od grube, suptilne i mentalne ljudske svesti do stanja Realizacije Božestva. Avatar ne samo što ima iskustvo da je svako i sve, već i uzima na sebe teret svesti svakoga i svih. On jedini postaje svako i sve kako bi svakome i svima dao unutarnji podstrek u svesti.

U svetu žive milioni muškaraca i žena, i svako od njih ima svest o nekom izrazu kreacije. Neki postaju lekari, neki profesori, neki pravnici, neki sadui, a neki postaju kriminalci, itd. Svi su oni ljudska bića, ali su postali lekari, profesori, pravnici, sadui ili kriminalci. Kada postanu to, oni preuzimaju određene odgovornosti koje prate taj poziv. Slično tome, Avatar je u svojoj svesnosti kreacije svako i sve, ali on je postao svako i sve zbog svoje dužnosti kao Avatara. Jedino on ne samo što deli svest svakoga i svega, nego deli i odgovornosti svakoga i svega. To univerzalno breme koje on nosi je posledica toga što je postao svako i sve. Avatar nosi unutarnje breme sanskara usled kojeg svako radi ono što radi i usled kojeg se događa sve u kreaciji.

Bog je nedeljiv i zato je u Stvarnosti svako i sve Bog. Ukoliko se ljudsko biće nakon sticanja Bogosvesnosti vrati dole u svest o kreaciji, za njega je prirodno da ima iskustvo: «Ja sam svako i ja sam sve», zato što je Bog u svakome i u svemu. Međutim, to Bogorealizovano ljudsko biće nije vezano za svakog i za sve kao što Avatar večno jeste, jer je samo Avatar odgovoran za svako biće od njegovog početka pa do kraja. Stoga Avatarova svest postaje svako i sve da bi u nutrini radila za svakog i za sve.

Kao Večni Bog Avatar uživa u Beskrajnom Blaženstvu, ali kao svako i sve on beskrajno pati. Ukoliko koristi svoje Beskrajno Blaženstvo, Avatar ne može da postane svako i sve. To postajanje je tako savršeno da on prolazi kroz sve kroz šta svako ljudsko biće prolazi u svojoj evoluciji ili involuciji, i kroz neizmerno više od toga, zato što radi za svakoga i za sve. I na taj način on beskrajno pati, jer podnosi sve ono što svako biće u kreaciji podnosi.

Avatar ima dve vrste BESKRAJNE SVESTI – Svesnu Bogosvesnost i Svesnu svest o kreaciji. On je beskrajno svestan svega što je Bog i beskrajno je svestan svega što je kreacija. On uživa u Beskrajnom Blaženstvu putem svog beskrajnog iskustva da je Beskrajni Bog, a i beskrajno pati putem iskustva koje ima jer je postao beskrajno svestan kreacije.

Kad neki čovek igra ulogu nekoga ko pati, taj glumac nema stvarno iskustvo patnje prikazanog čoveka. Ali, usled svog upečatljivog prikaza, glumac deluje kao da doživljava patnju prikazanog lika. Mađutim, kada zaista podlegne patnji, glumac doživljava stvarno osećanje bola i tada ne glumi nego jeste on sam. Na isti način, Avatar postaje svako i sve i ne glumi, pošto je odgovoran za svakoga i za sve. Budući da je postao svako i sve, on ne može da koristi svoje Beskrajno Blaženstvo u delanju za njih; u protivnom ne bi mogao da postane svako i sve i samo bi glumio da je Spasitelj sveta, dok on jeste Spasitelj sveta.

 

 

 

On nikoga ne može da povredi

U početku je Prva duša bila Onaj Nestašni. Posle svoje Realizacije Boga, on je za sebe spoznao i to da je svako i sve. U trenutku Realizacije on, Nestašni, postaje Sve-Ljubav, Sve-Milosrđe i Sve-Samilost zarad svakoga i svega. Da nije spoznao da je svako i sve, on nikada ne bi postao sve-voleći, sve-milosrdan i sve-samilostan, i nikad ne bi morao ponovo da siđe u kreaciju.

Kada je spoznao da je svako i sve, osetio je ljubav prema svemu, milosrđe prema svemu i samilost prema svemu, i zato se vratio u kreaciju. On iz epohe u epohu nastavlja da se vraća dole zato što nastavlja da oseća ljubav, milosrđe i samilost prema svemu. Njegova ljubav, milosrđe i samilost su za njega postale odgovornost da na svakoga i sve proširi ljubav, milosrđe i samilost.

Premda ostaje večno slobodan, on se vezao tom odgovornošću da svakoga oslobodi okova iluzije, okova kojih se on prvi oslobodio.

Nekada Onaj Nestašni, on sada mora beskrajno da pati zbog svojstva ljudskog roda da se odaje iluziji. Zbog takvog stava čovek misli da je sve stvarno, dok Avatar zna da je to potpuno lažno. On dela da bi promenio taj stav, i dokle god radi na menjanju čovečanstva on nikome ne može da naudi, zato što je on Onaj sve-milosrdni, sve-voleći i sve-samilosni, i nije više Onaj Nestašni.

Nekada Onaj Nestašni sada mora da trpi posledice vlastitih nestašluka, i zato mu se ljudi, kada dođe kao Sve-milosrdni, suprotstavljaju, kritikuju ga i osporavaju, iako on radi za dobrobit svih. On biva osporen, prezren i ismejan, pa ipak sve to prihvata zato što je postao Onaj koji nikog ne povređuje.

U ovom ciklusu vremena, on je poput Zaratustre bio uboden u leđa, poput Bude je bio otrovan, poput Isusa je bio bičevan i raspet, poput Muhameda je bio kamenovan. Svaki put kada se vrati, muče ga i nipodaštavaju; u ovom razdoblju su ga mučili tako što su ga ignorisali u njegovom ćutanju. On je dopustio da mu telo bude izlomljeno u dve automobilske nesreće. Međutim, kada sav njegov bol i patnja prođu i kada napusti svoje fizičko telo, ljudi počinju da se menjaju i da ga prihvataju. Ljudi postepeno uviđaju koliko je on patio radi sveta, da bi podigao svest čovečanstva i da bi ono videlo kako se on manifestuje kao Sve-Ljubav, Sve-Milosrđe i Sve-Samilost.

Zašto ga ljudi prihvate tek kada napusti svoje telo? To je način na koji on dela. On radi na podizanju svesti čovečanstva da bi ovo moglo da prihvati Istinu, a njegovo delo se manifestuje tek kada napusti telo. Tokom stotinu godina njegovog manifestovanja, rezultati njegovog univerzalnog delanja postaju sve vidljiviji u svetu.

Avatara isprva većina ljudskog roda uvek osporava dok je fizički prisutan na zemlji. To osporavanje se ispoljava kao opiranje njegovoj poruci, kritikovanje njegove poruke i ravnodušnost prema njegovoj poruci. Avatar radi na tome da iznese na površinu protivljenje, kritikovanje i ravnodušje prema njemu. Uzrok suprotstavljanja njemu je uvek naviknutost na iluziju i odavanje njoj. Avatar dolazi samo kad je Maja drogirala svest čovečanstva; a to drogirano stanje danas preovladava širom sveta. Tada on, sve-voleći, dolazi na zemlju da se suoči sa otporom. On, sve-milosrdni, dolazi se da se izloži kritici. On, sve-samilosni, dolazi da se suoči sa ravnodušjem. Kakva misterija! On dolazi samo kada zna da će mu se protiviti, osporavati ga i nipodaštavati. To je njegova odgovornost, jer mora svakog da pogura bliže Istini, a to može da uradi samo ukoliko u svetu postoji masovni otpor prema Bogu. On dolazi samo onda kada će njegovo delanje uticati na svakoga i na sve. Kroz njegovo delanje za univerzum i kroz njegovu patnju za svakoga i za sve, iz svesti ljudskog roda se brišu težnje da mu se suprotstavljaju, da ga osporavaju i nipodaštavaju. Njegovo manifestovanje pred svetom zbiva se kada je svest svakog pojedinca u izvesnoj meri podignuta da bi mogla da se prihvati Istina.

Avatar Meher Baba je dovršio univerzalno delo radi kojeg je došao, i to je razlog što on više nije fizički prisutan na zemlji. Njegova manifestacija je upravo njegovo prihvatanje od strane ljudskog roda, a to može da se postigne tek pošto on napusti telo. Iz tog razloga ga danas sve više ljudi prihvata, mnogo više nego dok je bio na zemlji.

Iako je Meher Baba patio dok je bio u svetu, ta patnja sada svetu donosi sreću. Ta sreća je njegovo buđenje u srcima ljudi posvuda, i to buđenje će voditi ljudski rod ka Istini. Njegova ljubav, milosrđe i samilost prema čovečanstvu terale su Meher Babu da pati radi sveta. Morao je da prepati ono što je prepatio zato što je sva njegova patnja bila nepravda koju smo mu mi, svesno ili nesvesno, nanosili. On je najveći; on nikoga ne može da povredi! On mora da pati za sve da bi svakome pružio svoju ljubav, milosrđe i samilost u naknadu za naš otpor, kritikovanje i ravnodušnost.

 

 

 

Njegova poruka u ovoj epohi

Ljudi različitih vera svađaju se između sebe o tome da li Bog uzima ljudsko obličje ili ne. Indusi veruju da Bog uzima ljudsko obličje i zovu ga Avatar; muslimani odbijaju da poveruju u to. Oni veruju da Bog šalje božanskog glasnika ili proroka, dok hrišćani veruju da je Mesija ili Hrist Sin Božji. No, uprkos svim tim razlikama, svi veruju da Avatar, ili Rasul, ili Mesija pokazuje čovečanstvu put Istine.

Taj konflikt je plod neznanja, i sve dok ne dostigne božansko znanje (gnozu), niko nema ovlašćenje ni iskustvo da tumači božanske istine. Prorok Muhamed je sišao na zemlju i objavio za sebe da je glasnik Alaha. Isus Hrist je sišao na zemlju i objavio za sebe da je Sin Božji. Rama je sišao na zemlju i objavio za sebe da je Bog u ljudskom obliku, ali Buda je kad je sišao objavio da je krajnji cilj života dostizanje Nirvane. Te tvrdnje prošlih Bogoljudi prouzrokovale su prividnu zbrku, zato što ljudi ne teže da iskuse suštinu njihovih poruka. Umesto toga se upuštaju u intelektualne raspre iz filozofije i teologije. Ti ljudi ostaju na površini, na obali Okeana Boga, kada ulaze u debate i raspravljaju se između sebe. Ne bi bilo koristi čak ni kada bi svako prihvatio njihovo ograničeno gledište, zato što bi svako i dalje bio na površini. Ljudi napreduju kada se spuste u dubine smisla i prihvate Okean tako što nastoje da duboko zarone i postanu jedno sa Okeanom – Bogom.

Svaki put kada dođe, Bogočovek iznosi izvesne tvrdnje o Istini koje su u skladu sa okolnostima u svesti ljudskog roda i sa stanjem u svetu. Isus Hrist je objavio: «Moj Otac i ja smo Jedno». Njegove reči znače da je sam Isus Otac, a pošto je Otac Bog, i sam Isus je Bog. Isus ima istu svest kao Otac.

Svako ko veruje u Boga veruje da je Bog nedeljiv, i stoga čovek mora da veruje da je svako i sve u kreaciji Bog. Značenje Božje nedeljive prirode je to da kamen zapravo nije kamen nego Bog. Biljka u stvari nije biljka, nego je Bog. Riba, ptica i životinja zapravo nisu riba, ptica i životinja nego su Bog. Ljudsko biće u stvari nije čovek, nego je Bog. Međutim, nijedno od tih bića ne doživljava sebe kao Boga, a opet niko ne poriče da je Bog u svakome i u svemu – da je Bog uvek nedeljiv.

Smisao kreacije je u tome da Bog uzima nebrojene oblike da bi sam sebe iskusio. Nesvesni Bog prisvaja nebrojene oblike, a i Svesni Bog takođe prisvaja sve te oblike preko tela Avatara. Svesni Bog uzima ljudski oblik kroz tela Proroka, Bude, Mesije, Rasula ili Avatara, da bi svima u kreaciji pružio iskustvo sebe. Iskustvo koje on pruža je u skladu sa celokupnim razvojem svesti u univerzumu i razvojem ljudskog uma u celini. To je podstrek u svesti čitavoj kreaciji, podsticaj da se pođe u pravcu unutarnjeg puta Istine.

Bog iz epohe u epohu uzima ljudski oblik u liku Proroka, Buda, Mesija, Rasula ili Avatara. Ljudski oblik je najrazvijeniji oblik i predstavlja najviši oblik u celom univerzumu. Pošto ljudski oblik kruniše evoluciju, ljudsko biće ima unutarnju sposobnost da iskusi Boga, i stoga se upravo u tom obliku Onaj Beskrajni pojavljuje. Kada uzme ljudski oblik, Beskrajno Svesni Bog pored toga postaje svako i sve u univerzumu i otuda može da da unutarnji podstrek svakom biću u evoluciji i involuciji. Samo ljudska bića mogu da shvate grubi univerzum. Pas, mačka i majmun ne mogu da shvate grubi, materijalni svet. Da nije uzeo ljudski oblik, Bog ne bi mogao da ostale obavesti o prirodi grubog univerzuma. Njegovo delanje (postajanje) na različitim stupnjevima evolucije nije isto delanje koje on obavlja kao čovek, jer životinjama, biljkama i kamenju ne može da saopšti ništa o univerzumu. Bog samo kao Bogočovek može da prenese poruku koju donosi u toj epohi.

Poruka koju Avatar Meher Baba donosi u ovoj epohi je to da čovek mora da iskusi da je on Bog, i čovek to može da iskusi ukoliko svoju ličnost izgubi u božanskoj ljubavi. Zato je budalasto raspravljati o Bogu. Čovek mora svim srcem da voli Boga da bi postao Bog. To je svrha evolucije univerzuma i konačna sudbina ljudske svesti.