Deo 5

Stupnjevi  unutarnjeg  iskustva

Neminovni ishod Avatarove manifestacije je veće i snažnije unutarnje iskustvo Boga, jer manifestacija Avatara u krajnjoj liniji služi manifestovanju Boga, božanske svesti.

Da bi se iskusila beskrajna manifestacija Avatara kao samog Boga u vidu Beskrajnog Znanja, Moći i Blaženstva, mora doći do potpunog zaboravljanja grube, suptilne i mentalne sfere postojanja. Beskrajna manifestacija Avatara biva doživljena u stanju Nirvan, a beskrajna manifestacija Avatara kao Boga biva doživljena u stanju Nirvikalp. To iskustvo je konačna sudbina Avatarovog kruga i najbližih ljubavnika koji postižu Realizaciju u njegovom stogodišnjem periodu manifestacije.

Kako bi manifestacija Avatara bila viđena kao beskrajni sjaj Boga, mora da dođe do potpunog zaboravljanja grube i suptilne sfere, kao i pete ravni mentalnog sveta. Manifestacija Avatarovog beskrajnog sjaja se vidi sa šeste ravni mentalnog sveta, i oni koji steknu tu moć viđenja imaju osigurano Oslobođenje u razdoblju Avatarove manifestacije.

Da bi se čula manifestacija Avatara u obliku Božanskog Glasa ili kao Glas Božji, poznat kao Brama Nad, mora da dođe do potpunog zaboravljanja grubog i suptilnog sveta. Manifestacija Avatara kao Božjeg Glasa čuje se sa pete ravni mentalnog sveta.

Da bi se iskusila manifestacija Avatara u obliku Beskrajne Moći, mora da dođe do potpunog zaboravljanja grubog sveta i prve tri ravni suptilnog sveta. Manifestacija Avatara kao Beskrajne Moći, izvora svih okultnih i mističkih sposobnosti, biva doživljena sa četvrte ravni, koja je prag između suptilne i mentalne ravni.

Da bi se iskusila manifestacija Avatara u vidu beskrajne energije, mora da dođe do potpunog zaboravljanja grubog sveta. Manifestacija Avatara kao beskrajne energije, prane, biva doživljena u tri ravni suptilnog sveta, a najpotpunije na trećoj ravni.

Da bi se osetila manifestacija Avatara u obliku Bogočoveka, Spasitelja, Mesije, Rasula ili Proroka putem grube ljudske svesti, mora da prestane lutanje krivudavim drumovima i jedinka mora da stupi na direktan put ka Istini, koji vodi ka involuciji. Cik-cak lutanje događa se usled nepoželjnih sklonosti neprirodnih sanskara, koje sprečavaju da nastupi prirodni proces involucije. Delo Avatara se u grubom svetu manifestuje kao poništavanje grubih sanskara, kako prirodnih tako i neprirodnih. Tek nakon što u određenoj meri dođe do sanskaričkog poništavanja, grubo svesna ljudska bića počinju da prihvataju Avatara kao ovaploćenje Boga i da doživljavaju izvesni stepen božanske svesti.

 

 

 

Večna patnja i večno blaženstvo

U beskrajnosti Boga postoje Večna Sloboda i Beskrajno Blaženstvo. Područje iluzije je suprotnost Stvarnosti Boga; stoga je u iluziji uvek prisutno ropstvo, kao i beskrajna količina patnje.

Kada onaj koji je postao Bogorealizovan iskusi Beskrajno Blaženstvo, on postaje večno srećan. Ali, bez obzira na to koliko srećan čovek može da bude u području iluzije, njegova sreća je zasnovana na obmani, falična je i prolazna. Sve dok je sanskarički okovana u iluziji, osoba ne može da doživi trajnu sreću. Beskrajno Blaženstvo ne može da se iskusi dok se čovek u potpunosti ne oslobodi svake sanskaričke stege u iluziji.

Niko nije slobodan ukoliko se nije potpuno oslobodio svojih vezanosti u iluziji. Čak i sreća koja potiče iz iluzije je okivajuća, isto kao i nesreća, jer obe proizilaze iz iluzije. I sreća i nesreća su okovi u području iluzije, pošto je sama priroda iluzije okivajuća – sanskare.

Odgovornost za oslobađanje svakog pojedinca od robovanja iluziji leži na plećima Avatara. Zato se on iz epohe u epohu spušta u područje iluzije da bi probudio čovečanstvo za Istinu. Međutim, retki ljudi su spremni za oslobođenje, i zato Avatar oslobađa samo ograničeni broj osoba iz robovanja iluziji; to je u skladu sa božanskim zakonom, iako Avatar ima neograničeno ovlašćenje da oslobađa.

Beskrajni Bog silazi iz najvišeg stanja Beskrajnog Blaženstva u područje iluzije kao Avatar, i taj silazak je patnja. Beskrajni Bog je večno slobodan i beskrajno blažen, a ipak je sebe okovao da bi druge oslobodio ropstva u iluziji. Da bi oslobodio druge on mora da dela, a to delanje u području iluzije donosi mu patnju i ništa drugo. Sanskarički okovi svakog bića u kreaciji postaju njegova beskrajna patnja, jer upravo ti okovi su ono što ga drži utamničenim u svakom biću.

Nemoguće je pružiti nekakav pojmljiv opis Sedmog Neba – Ars-e-Maula – Božjeg Prebivališta, odnosno prestola Kralja univerzuma, Avatara. Njegovo Beskrajno Znanje je najviše stanje Moći, njegova Beskrajna Moć je najviše stanje Blaženstva, a njegovo Beskrajno Blaženstvo je najviše stanje Stvarnosti. On je kralj koji je odgovoran za blagostanje i sudbinu svakoga i svega u univerzumu. Njegovo pravo boravište je na Sedmom Nebu na kojem raspolaže Sve-Znanjem, Sve-Moći i Sve-Blaženstvom; no, on mora da se spusti u sve-neznanje, sve-nemoć i sve-patnju da bi izvršio svoju dužnost prema univerzumu. Avatar je Sve-Dobrota i Sve-Blagost; on potpuno uviđa odgovornost koju sam nosi i njegovo delo pomaže svim bićima u univerzumu.

Kada Avatar siđe u svet, to je kao da se neki veliki kralj odriče svog prestola i palate i odlazi da živi u sirotinjskom kvartu. On ostaje u sirotinjskom kvartu da bi radio za dobrobit tamošnjih žitelja, i kao i oni živi u prljavštini, nemaštini, beznađu i bespomoćnosti. Kada završi svoj rad i oseti zadovoljstvo zbog poboljšanih uslova života u sirotinjskom kraju, kralj se vraća u svoju palatu, ali njegova odgovornost prema tim ljudima ne prestaje. Kralj nastavlja da se stara o njihovom blagostanju, ali to čini iz svoje palate.

Odricanje od života u palati i život i rad u sirotinjskim kvartovima za njega nije moglo da predstavlja ništa drugo do patnju. Kralj je izvršio svoju dužnost živeći u sirotinjskom kraju i pomažući da se uklone prljavština, nemaština, beznađe i bespomoćnost. Kralj je lično koristio ljudima živeći i radeći sa beznadnima i bespomoćnima, i živeći i radeći za njih. To je bio njegov silazak.

Avatar je beskrajno milostiv i dobar, i neizmerno pati kada iz svog najvišeg stanja Blaženstva siđe u područje patnje. Isto kao što kralj i dalje ostaje kralj dok radi u slamovima, Avatar i dalje ostaje u najvišem stanju blaženstva dok dela u svetu. Ali, dok kralj živi poput siromaha i neznalica, Avatar je zaista jedno sa svime u kreaciji; on je postao sličan svima – beznadan i bespomoćan.

Avatarov zadatak može da bude izvršen samo ukoliko on postane jedno sa svima, a kada postane svi on beskrajno pati i ta patnja je nezamisliva. Njegova Samilost, njegova Obzirnost, njegova Dobrota je ono što ga primorava da pati za sve u kreaciji. On je Jedini koji večno pati radi kreacije, iako je kralj univerzuma.

 

 

 

Njegovo korišćenje Beskrajnog Znanja

Onaj Prvi koji je prošao kroz evoluciju i involuciju i postigao Realizaciju sebe kao Boga zove se Onaj Drevni kada uzme ljudski oblik na zemlji. Hir “Ko sam ja?“ je sila u pozadini kreacije, a budući da je Bog nedeljiv taj hir je u svakoj duši i predstavlja suštu silu svesti svake duše. Usled podstreka tog pitanja “Ko sam ja?“, svaka duša napreduje u svojoj evoluciji i involuciji da bi pronašla istinit odgovor “Ja sam Bog“.

Kada je Prva Duša, usled sile hira, prošla kroz evoluciju i involuciju, njemu nisu trebali Beskrajno Blaženstvo i Beskrajna Moć da bi stigao do istinitog odgovora. Trebalo mu je Beskrajno Znanje. Da bi se znao odgovor na pitanje «Ko sam ja?», potrebno je Znanje, a ne Moć i Blaženstvo. Znanje je neophodno da bi se umirila sila hira.

Kada silazi na zemlju, Onaj Drevni uvek koristi svoje Beskrajno Znanje. On ne koristi svoju Beskrajnu Moć i Blaženstvo zato što postaje svako i sve kada se utelovljuje. Da je za svoje univerzalno delo upotrebio svoju Moć i Blaženstvo, ne bi mogao da zaista postane svako i sve. Znanje je od samog početka nužno da bi se pronašao pravi odgovor na prvobitno pitanje hira, pa da bi pomogao onim dušama koje su u evoluciji i involuciji da saznaju pravi odgovor, Avatar mora da upotrebi svoje Beskrajno Znanje.

Da bi neki matematički genije poučavao malu decu o brojevima, on mora da se spusti na njihov nivo razumevanja i da koristi reči koje oni mogu da shvate. U tu svrhu genije koristi svoje veliko znanje, ali u drugim pogledima on je na istom nivou kao i deca tako da može da ih nauči glavnim brojevima. Da bi stigao na njihov nivo, genije mora sebe da dovede na nivo dece.

Na sličan način, Avatar se spušta na svaki nivo svesti i postaje jedno sa svakim nivoom. Radi te univerzalne namere potrebna je potpuna primena njegovog Beskrajnog Znanja. Univerzalni um mora da se spusti na svaki nivo konačnog, ograničenog uma. Avatar koristi Beskrajno Znanje za vršenje svog univerzalnog dela, a pošto ne koristi svoju Moć i Blaženstvo kada silazi na svaki nivo svesti, on postaje bespomoćan i trpi patnju.

Kada postane svako i sve, Avatar postepeno vodi sva bića ka cilju koji je i sam postigao u početku. Koristi svoje Beskrajno Znanje da bi uklonio sanskaričke prepreke sa svačijeg puta. To je kao da neko poznaje svoj put kroz galaksije univerzuma i vodi druge kroz univerzume koristeći svoje znanje. U božanskom planu je naum da se prođe kroz univerzume i izvan njih. Da je Avatar upotrebio svoju Moć, to bi značilo da je preskočio božanski plan. To bi bilo kao da daje Realizaciju kamenu; taj kamen bi u deliću sekunde prošao kroz čitavu evoluciju i involuciju, dok bi mu inače trebali milioni oblika i milijarde godina da postigne Realizaciju. Međutim, Avatar obično radi u okviru svog božanskog plana. On koristi svoje Znanje u svom delanju da bi sve duše održao u kretanju u njihovoj evoluciji ili involuciji u skladu sa božanskim planom.

Dok je utelovljen na zemlji, Avatar ne koristi svoju Moć, i zato postaje bespomoćan poput nekog običnog čoveka. Dok je utelovljen on ne uživa u svom Blaženstvu, i zato pati poput običnog čoveka. Ali, patnja Avatara je besprimerna i nezamisliva, jer on je postao svako i sve; to je njegova bespomoćnost. Savršeni Učitelji funkcionišu i ponašaju se kao ljudi; oni ne postaju. Zato i ne pate kao što Avatar pati. Kad se Avatar inkarnira i postane svako pojedino biće i stvar u kreaciji, to je za njega neprestana patnja u neznanju svakog bića.

Avatarova fizička patnja nije ništa u poređenju sa tom beskrajnom patnjom koja prati svesno postajanje svakim i svime. Kada je Meher Baba rekao da pati fizički, mentalno i duhovno, to znači da je on fizički patio kao svako i svi. Za njega je fizička patnja kada ljudska bića ne koriste svoja tela na način koji odgovara svrsi realizovanja Boga. To je njegova fizička patnja u njima, i ona je besprimerna. Avatar mentalno pati pošto svi umovi čovečanstva imaju tako mnogo suvišnih gladi, želja i misli. Preterana zaokupljenost ljudskog roda materijalizmom i taj neprirodan mentalni stav postaju Avatarova mentalna patnja, i ona je besprimerna. Avatar duhovno pati jer se ljudi okreću od Boga i osporavaju ga. On pati kad njegovi sledbenici skrenu sa puta i u skitanju se udalje od njega. Njegova duhovna patnja je najbesprimernija i za njega najbolnija; to je razlog što je svoje sledbenike ubeđivao da se čvrsto drže za njegov daman do samog kraja.

 

 

 

«Ako sam Bog, ja sam Istina»

Bog je Istina i Bog je Samopostojeći. Svojstvo Božjeg Samopostojanja može da se iskusi samo posredstvom njegove suprotnosti – nepostojanja, iluzije. Sjaj je svetlost a Istina je čestitost, ali stvarna vrednost Svetlosti i Istine uslovljena je njihovim suprotnostima – tamom i laži, tj. obmanom. Da ne postoje tama i laž, kako bi Sjaj mogao da se uvaži kao svetlost, i kako bi Istina mogla da se uvaži kao čestitost?

Vrednost i značenje nastaju usled svojih suprotnosti. Vrednost i značenje su poredbeni, relativni pojmovi. Stoga je Stvarnost usvojena kao Istina zbog svoje senke – iluzije, svoje suprotnosti. Slično tome, za Vrednost i Značenje se priznaje da imaju vrednost i značenje zbog njihovih suprotnosti – bezvrednosti i beznačajnosti.

Istina je večna i beskrajna. Ne postoji uzrok njenog Postojanja; Ona postoji. Ali, da bi se znalo za Njeno Postojanje neophodna je iluzija, a da bi se saznala Njena vrednost i značenje, iluzija mora da se iskusi kao bezvrednost i beznačajnost.

Kada igra svoju ulogu u sticanju iskustva Istine, iluzija je neophodna, vredna i značajna. No, kad se iluzija nesrazmerno proširi i postane toliko izobličena da nema nikakvog udela u doživljavanju Istine, tada ona postaje izlišna, bezvredna i beznačajna. Kada nastupi takvo doba, Bog prisvaja ljudski oblik i radi na rastvaranju suvišnih sanskaričkih elemenata u čovekovom životu, kako bi kosmička iluzija mogla da bude shvaćena kao neophodna, vredna i značajna jer služi svrsi dospevanja do Istine.

Bog je Istina, a Istina je večna. Kad neki pojedinac pristupi Avataru, on prepoznaje Istinu koja živi u liku Avatara. Kada je pojedinac uveren da Istina uvek govori istinu, da Istina uvek postupa pravilno i da Istina uvek misli pravilno, on otkriva manifestaciju Istine koja prebiva u Avataru. Meher Baba je Istina i ukoliko žudi da iskusi njegovu manifestaciju, čovek mora da bude uveren da je Bog uvek prisutan u svetu. Mora da bude uveren da Meher Baba govori, čini i misli Istinu. Onome ko ima to uverenje Meher Baba se sam manifestuje.

Jednom, dok sam bio na noćnoj straži blizu njega, Meher Baba mi je pokazao vrednost i značenje njegovog bivanja Istinom. Bilo je leto, i čak i noću je bilo vruće. Ali, po Babinom uputstvu sva vrata, prozori i ventilatori u njegovoj sobi bili su zatvoreni. Baba je svoju sobu pretvorio u rernu. Dok smo zajedno sedeli, ja sam se znojao, a znojao se i on.

Baba je sedeo na svom krevetu, a ja sam sedeo na podu. Pogledao me je i upitao: «O čemu razmišljaš?»

Odgovorio sam: «Ni o čemu.» A u stvari sam mislio da je nepodnošljivo vruće! Zašto li on insistira da vrata, prozori i ventilatori budu zatvoreni? Zašto hoće da sve bude zatvoreno čim se povuče u svoju sobu?

Baba me je ponovo pogledao i gestovima rekao: «Nešto mi je hladno večeras.»

Istog trenutka sam odgovorio: «Ma, ne, Baba, strašno je vruće!»

A Baba je samo ponavljao: «Hladno mi je. Večeras je baš hladno.»

A ja sam stalno odgovarao: «Ne, ne, vruće je, jako vruće.»

Na kraju sam dosadio Babi i on me upita: «Za šta ti mene smatraš?»

Odgovorio sam: «Ti si Bog.»

Baba je gestikulirao: «Misliš da sam Bog a ipak ne veruješ u ono što kažem!»

Shvatio sam da ne bi trebalo da protivrečim Babi. On nastavi: «Ako sam Bog, ja sam Istina, a Istina uvek govori istinu. Istina ne može da izgovori laž… Da imaš to uverenje, i ti bi osetio hladnoću zato što ja kažem da je hladno.»

Neznanje koje pripada iluziji sprečava čoveka da njega iskusi kao Istinu. Meher Baba će manifestovati Istinu i ukoliko čovek ima čvrsto uverenje da je on Istina, on će se tom pojedincu stalno manifestovati. On će to uverenje pružiti i svakome od nas za vreme svoje manifestacije, i u tu svrhu je Istina uzela ljudski oblik u njemu, i on je delao da nas privede Istini. Meher Babino univerzalno delo se manifestuje i jednog dana će svako od nas imati uverenje da on manifestuje Istinu Božjeg Postojanja.

 

 

(Dijagram na strani 188):

ONOSTRANO

 

«JA SAM BOG»

Neuobličeno                                             Nirvikalp                                        Beskrajnost

7. RAVAN

Vakuum

Nirvan

6. RAVAN

5. RAVAN

4. RAVAN

3. RAVAN

2. RAVAN

1. RAVAN

BESKRAJNI OKEAN                 Astral IŠVAR

BESKRAJNE KAPI                                                                                      PARAMATMA

OTVOR

SVETLOSTI

INVOLUCIJA

Čovek

Životinja

 

EVOLUCIJA                                            SVA           Ptica

Riba                  CARSTVA

SU

LEĐIMA           Crv

OKRENUTA

Biljni svet                  SEDMIM

VRATIMA

 

Metal

Gasovi                                                            PRAV

PUT

Kamen

PASARA

«KO SAM JA?»

 

 

 

Sedam  vrata

Meher Baba mi je 1967, pre nego što mi je dao uputstva da napišem njegovu biografiju i da pišem o njegovom radu i manifestaciji, izneo nekoliko glavnih stvari.

Za vreme noćne straže Baba mi je rekao da uzmem nalivpero i nešto hartije. Onda je počeo: «Izneću ti nekoliko važnih stvari o mojoj manifestaciji. Zapiši svaku od njih.

«Moje boravište je beskrajno… ono je neuobličeno… Ali, na mom boravištu ima sedam vrata… sva vrata ostaju zatvorena za sve koji su okovani u iluziji… Cilj involucije je otvaranje tih sedam vrata da bi se iskusila moja Beskrajnost.

«Prva vrata je izuzetno teško otvoriti… Sva carstva evolucije stoje pred tim vratima… Čovečanstvo je leđima okrenuto tim vratima… sva lica su okrenuta ka iluziji… Čovečanstvo je carstvo koje je najbliže tim vratima.

«Ja sam došao da otvorim tih sedam vrata… Radim na isecanju otvora u prvim vratima… Ta vrata vode do prve ravni… To isecanje je moj zadatak u ovom mom životnom veku.»

 

(ilustracija na strani 189)

 

 

Otvor koji on mora da iseče

Beskrajno boravište Avatara ima sedam vrata, i sva ta vrata ostaju zatvorena za one koji su okovani u iluziji. Cilj ljudske svesti koja prolazi kroz involuciju je da otvori tih sedam vrata jedna za drugima, i da konačno doživi Beskraj.

Izuzetno je teško otvoriti prva vrata. Sva carstva evolutivne svesti ostaju sa spoljne strane tih prvih vrata. Sva carstva evolucije, isto kao i čovečanstvo, leđima su okrenuta tim vratima, i sva lica stalno gledaju u iluziju. Čovečanstvo je najbliže prvim vratima. Blagoslovene su one retke osobe koje su licem okrenute prvim vratima. A najblagosloveniji su oni koji su uspeli da otvore prva vrata i koji su ušli u suptilno područje beskrajne energije.

Najteže je otvoriti ta prva vrata, pošto je privlačna snaga iluzije tako neodoljiva da većinu čovečanstva odvraća od tih vrata. Čovečanstvo je zaboravilo čak i to da postoje vrata kroz koja se ulazi u područje beskrajne energije zato što ogromna privlačna snaga Maje drži ljudsku svest uronjenu u iluziju. Čovečanstvo ne zna gde da se okrene da bi pronašlo ta vrata. Iako je vrlo blizu tih vrata, čovečanstvo baulja u mraku neznanja ne znajući gde treba da traži ta vrata.

Kada siđe u ljudski oblik kao Avatar, Bog dolazi iz svog neuobličenog boravišta kroz sedam vrata. Njegov posao na zemlji je da iseče otvor u prvim vratima. Ta vrata vode iz grubog sveta u prvu suptilnu ravan. Isecanje otvora u prvim vratima omogućava pojedincima da kroz njih prođu u suptilno područje. To je posao koji on obavlja za svog fizičkog života na zemlji. To je njegovo univerzalno delo za čovečanstvo kao celinu.

Taj rad je nešto najteže i Avatar podnosi strahovitu patnju dok radi na isecanju tog otvora na prvim vratima. Kada Avatar ne bi izrezao taj otvor, pojedincima ne bi bilo moguće da pronađu ulaz u involuciju. Iako je već isečena, ta rupa se ne otvara dok Avatar ne napusti svoje fizičko telo.

Kada su pripreme za otvaranje rupe završene, Avatar određuje kada će se rupa otvoriti, a onda napušta svoje telo. Kad je rupa otvorena, svetlost iz područja čiste energije izliva se na grubi svet. Čim se rupa otvori i svetlost prodre kroz nju, čovečanstvo biva savladano radošću zbog viđenja te svetlosti. Ono ne može a da ne gleda ka svetlosti i odvraća se od iluzije.

Kada svetlost navali iz suptilnog sveta u grubi svet, to dovodi do univerzalne manifestacije Avatara na zemlji za čovečanstvo kao celinu. Doživljaj te svetlosti uspostavlja novi svetski poredak i iz te svetlosti se pomalja novo čovečanstvo. Upravo za vreme te univerzalne manifestacije Avatarove svetlosti čovečanstvo prihvata Meher Babu kao božanskog, kao Hrista, Proroka, ili kao Mesiju. Usled iskustva te neodoljive svetlosti čovečanstvo univerzalno prihvata Meher Babu kao Boga.

Oni pojedinci koji su najbliži toj rupi kad se ona otvori vide više svetlosti i prihvataju ga kao Boga, žude za sjedinjenjem sa njim i bivaju tako snažno nadahnuti da prolaze kroz otvor u prvim vratima i ulaze u područje beskrajne energije. Neki pojedinci prihvataju Meher Babu kao Boga i žude da pronađu otvor uz pomoć svetlosti koju doživljavaju. Ostatak čovečanstva ga prihvata kao Boga u izvesnoj meri i uz pomoć svetlosti koju doživljavaju kreću se ka otvoru. Ta masovna sklonost izazvana je prirodnom privlačnom silom Istine, iako čovečanstvo kao celina ne ulazi u involuciju. Čitava masa čovečanstva okreće se ka svetlosti koja kulja iz otvora; ali ne pronalaze svi oni taj otvor. Iako će svest o njegovoj manifestaciji postati očita širom sveta, ta svest će se razlikovati u svakom ljudskom biću. Kada čovečanstvo masovno prihvati Meher Babinu božansku prirodu, vučenje ka Istini biva sve snažnije a privlačna snaga iluzije biva sve manja. U toku Avatarove manifestacije počinje era Istine, koja svoj vrhunac dostiže kada iluziju savlada Istina koju on manifestuje.

Manifestacija Avatara vraća evolutivni proces u prirodno stanje brišući tri četvrtine neprirodnosti u svetu. Tri četvrtine tame neznanja ljudskog roda biva rasterano suncem Istine koje kroz otvor sija na ceo ljudski rod. Avatar je taj koji u toku svoje univerzalne manifestacije donosi potpunu promenu u svesti ljudskog roda putem te svetlosti. Ta svetlost u svesti ljudskog roda prirodno dovodi do potpune promene u svetu. Ljudi će svuda raspoznati da je ta svetlost božanska i da dolazi iz Avatarovog boravišta Boga.

 

 

 

Tri faze njegovog rada

Cilj života je da se realizuje Bog i čitava kreacija je nastala da bi se ispunila ta svrha, mada je cela kreacija zapravo nepostojeća. Postoji direktan put do Bogorealizacije, ali skoro nijedno ljudsko biće ga ne primećuje zato što nagomilavanje neprirodnih sanskara utiče da skoro svako skrene s tog puta. Prirodne sanskare pokreću svest u njenoj evoluciji i neophodne su za napredovanje kroz sedam stupnjeva evoluirajuće svesti. Neprirodne sanskare se nagomilavaju u ljudskom obliku i zaustavljaju napredovanje ljudskog bića ka njegovoj involuciji. Ukoliko se te neprirodne sanskare ne izbrišu iz ljudskog uma, kretanje ka involuciji se usporava i odlaže. Ljudsko biće je uhvaćeno u mrežu svoje grube svesti, i zato iz života u život luta kroz svet.

Avatar se pojavljuje na zemlji zato što je čitav sanskarički obrazac evolucije postao neprirodan. Čovečanstvo ne opaža direktan put ka Bogorealizaciji usled svog neprirodnog stanja. Čak su i stupnjevi evolucije postali neprirodni, ponajviše usled čovekovih naučnih istraživanja, eksperimenata i iskorišćavanja različitih vrsta razvojnih oblika života.

Prva faza Avatarovog univerzalnog delanja sastoji se u brisanju neprirodnih sanskara u čovečanstvu i nižim razvojnim oblicima, čime se čitava evolucija postavlja na direktan put ka Bogorealizaciji. Kada završi tu prvu fazu, Avatar napušta svoje fizičko telo. Rezultat prve faze njegovog delanja postepeno se ispoljava u razdoblju od sto do dvesta godina. Ta faza je sanskaričko poništavanje i spaljivanje.

Druga faza Avatarovog rada započinje nakon što on napusti svoje telo. Ta druga faza je deljenje vina – njegove božanske ljubavi. Avatarova vinara otvara se za celo čovečanstvo, a on vino deli prvo onima koji se već nalaze na pravom putu ka realizovanju Boga i koji mu pružaju svoja srca pri prihvatanju tog vina. To je faza opijanja.

Osoba čiji je um opterećen pretežno neprirodnim sanskarama ne može da žudi za božanskim vinom ovog avatarskog doba. Ta žeđ se javlja nakon što su neprirodne sanskare raskinute i spaljene; tek tada se pronalazi prav, direktan put. Rezultat prve faze Avatarovog delanja je univerzalan, pošto on sve stupnjeve evolucije postavlja natrag na direktan put. Kad se to dogodi, evolucija univerzuma ponovo postaje prirodna. Ovo je faza pročišćavanja.

 

(Dijagram na strani 193):

 

Tišina

 

BESKRAJNA SVEST

BESKRAJNI LAŽNI        “KO SAM JA?“       “JA SAM BOG“         BESKRAJNI STVARNI

ZVUK REČI         Stvara lažni zvuk      Bezvučni Zvuk                   ZVUK REČI

Reč se pretvara u telo      iz srca Reči

u obliku kreacije           u potpunoj tišini

BESKRAJNI LAŽNI UM                                                             BESKRAJNI STVARNI UM

 

LAŽNI MENTALNI ZVUK                                     MENTALNI SVET

 

LAŽNI SUPTILNI ZVUK                                              SUPTILNI SVET

 

BESKRAJNI OKEAN SVEGA                                               BESKRAJNI OKEAN ILUZIJE

BESKRAJNI OKEAN NIČEGA                                    BESKRAJNI OKEAN STVARNOSTI

 

NEPRIRODNE

SANSKARE

NA SMETNJI

GRUBI

SVET

 

DIREKTAN

PUT

 

PRIRODNE

SANSKARE

 

EVOLUCIJA

 

ATME – KAPI

BESKRAJNA NESVESNOST

 

 

Za vreme druge faza opijanja, Avatar radi na svojevoljnom deljenju svog vina, a neki pojedinci se najviše trude i piju više vina; oni bivaju pogurani na višu ravan. Neki pojedinci koji postaju božanski opijeni žude za još vina i stupaju na početak involucije. Neki pojedinci su samo okusili vino, pa u svojoj prolaznoj opijenosti ne napreduju iznad grube svesti, mada se približavaju ulazu na unutarnji put. Avatarovo vino teče kroz srce čovečanstva dok njegova ljubav preplavljuje svet i u izvesnoj meri pročišćava čitavu ljudsku svest.

Svetlost Avatarovog sunca, njegov sjaj obasipa tri sveta kroz sedam vrata. Njegova svetlost se izliva u grubi svet kroz otvor na sedmim vratima. Kada se svi stupnjevi evolucije kreću pravim putem ka Bogorealizaciji a čovečanstvo kuša vino božanske ljubavi, tada se svest svakog nivoa usredsređuje na svetlost njegovog sunca koja se izliva kroz sedma vrata. Kada ljudski rod vidi tu svetlost svugde na zemlji, počinje treća faza Avatarovog dela, a to je njegova manifestacija na zemlji.

U toj trećoj fazi čovečanstvo svesno oseća pun učinak Avatarovog manifestovanja, a svi ostali stupnjevi evoluirajućeg života su pod njegovim dejstvom i njihov napredak je pojačan. Ona ljudska bića koja su najbliža sedmim vratima najneposrednije i najsnažnije osećaju njegovu manifestaciju. Ostatak čovečanstva oseća manifestaciju u skladu sa svojom relativnom udaljenošću od sedmih vrata. Ta svetlost, koju čovečanstvo vidi kao njegovu manifestaciju, rasplamsava ljudsku svest tako da se zaista doživljava božanska opijenost.

Avatar Meher Baba je drugu fazu svog univerzalnog dela započeo onog dana kada je napustio svoje fizičko telo. Od 31. januara 1969. godine on besplatno deli vino. Oni koji nisu s njim stupili u fizički kontakt niti su ga fizički videli tokom prve faze njegovog rada dok je bio utelovljen na zemlji, ništa nisu propustili! Meher Baba je prvu fazu svog unutarnjeg rada za njih završio bez njihove obaveštenosti o njemu i njegovom prisustvu na zemlji. Prva faza njegovog rada ih je pripremila da prime njegovo vino i da učestvuju u drugoj fazi njegovog rada. Međutim, ukoliko ne pruže svoja srca ka njemu i ne prihvate njegovo vino, zaista će propustiti istinsku slavu njegove manifestacije – božansku opijenost.

Sećam se jednog događaja iz septembra 1968, koji nesumnjivo spada u drugu fazu Meher Babinog rada. Baba je sa mandalima razmatrao program za predstojeći daršan 1969. godine.

Padri je Babi rekao: «Ostarili smo. Zatvori dućan, Baba!»

Baba se istog časa namrgodio i gestovima rekao: «Šta to govoriš? Zatvori dućan? Dućan će tek sada da proradi!»

Niko od nas tada nije razumeo šta Baba hoće da kaže. Ali, ubrzo potom je napustio telo i mnogi su počeli da stupaju u vezu sa njim, iako ga nisu sreli. Ta dirljiva reka čovečanstva ukazuje da je on otvorio svoju vinaru za svet – da bi nesputano delio vino svima koji su i ne znajući bili učesnici u prvoj fazi njegovog rada. Oni su sada na putu ka njemu.

Drugi događaj zbio se oktobra 1968, u fazi Babinog rada u izdvojenosti. Bio sam duboko uznemiren što Baba nije odgovarao na pisma njegovih ljubavnika. U to vreme je na snazi bila stroga zabrana dopisivanja, kako sa istoka tako i sa zapada.

Primetivši moju uznemirenost, Baba mi je objasnio: «Moji ljubavnici su divni, oni ne žele ništa materijalno ni duhovno. Ja silazim da im se divim… Što si ti toliko uznemiren? Tolike godine si proveo sa mnom a još uvek ne razumeš šta ja radim za njih.

«Kada bi došli ovamo, šta bi videli? Samo ovo fizičko telo! A ovo što im dajem je ono pravo.» I Baba pokaza znak – lupkanje po butinama – za svoj rad u izdvojenosti.

Nastavio je: «Moj rad je prava stvar koju im dajem, i svojim rođenim očima ćeš se uveriti šta će biti sa onima koji me fizički nisu sreli.»

Zbog toga što je njegov rad prava stvar koju je dao svetu, ljudi mu sada dolaze, mada ga nisu sreli u fizičkom obliku. Meher Baba je okončao prvu fazu svog rada za njih, mada ti ljudi nisu imali fizički kontakt sa njim. On im je bez njihovog znanja dao moćan blagoslov i na svoj način ih je pripremio za učestvovanje u drugoj fazi njegovog rada – vinu ljubavi.

Pred sam kraj, Babino zdravlje je bilo veoma kritično. U toku januara 1969, Baba je razmatrao svoj predstojeći daršan-program u aprilu. Njegova patnja bila je strašna. Telo mu se lomilo pod beskrajnim teretom univerzuma. To je bio završni potez prve faze njegovog delanja na zemlji. Učestali grčevi su mu razarali telo. Činilo se kao da mu kosti pucaju. Sećanje na to me nikad neće napustiti.

Za vreme raspravljanja o daršanu, Baba je rekao: «Kada počnem da dajem daršan svojim ljubavnicima, nikad ga neću prekinuti. On će biti neprekidan i ja ću u to vreme biti veoma snažan.»

Mi mandali ni tog puta nismo razumeli na šta je mislio. Ali, otkad je napustio svoje telo, ja sam svedok da sve više ljudi dolazi po njegov daršan. Sada vidim kako on neprestano daje daršan i kako deli svoje vino.

On je sada vrlo snažan. Vinara je počela da radi i vrata ostaju otvorena. Maja ne može da ih zatvori. Vino je druga faza i svet ga prima, jer vino je njegovo delo. On neprekidno daje daršan onima koji sada žude za njegovim vinom. Vino je najvažnija faza, jer ovo je period pripreme za učestvovanje u trećoj fazi njegovog dela – njegovoj božanskoj manifestaciji za čitav svet.

Sada je vreme da se svim srcem učestvuje u drugoj fazi Meher Babinog rada i da se iskapi vino ljubavi. Treba da iskoristimo duhovnu priliku tako što ćemo u dubinu svog bića uneti njegovo vino. Naše opijanje je njegovo pripremanje. Ta priprema će nas učiniti spremnim da potpunije iskusimo manifestaciju. Treba da postanemo spremni da padnemo pred njegova stopala i da mu se poklonimo – njemu koji je beskrajno patio u svom radu za sve nas.

 

 

 

Ubod  u  leđa

Put ljubavi je tako uzan da samo jedno može da ide njime. Lažna ličnost nestaje na tom putu, pa Pravo Biće može da postane svesno. To umiranje lažne ličnosti je gorenje u vatri ljubavi.

Čestitost je najvažnija osobina na putu ljubavi. Licemerje, koje Bog ne može da oprosti, je najteži greh. Ako je kriminalac, čovek bi trebalo da istupi pred svetom kao takav, a ne kao ugledni biznismen. Čovek ne bi trebalo da se pravi da je pobožan ukoliko mu je samo novac drag. Treba da se pokaže onakav kakav jeste. To je čestitost.

Dok je Meher Baba bio utelovljen, bilo je pojedinaca koji su mu dolazili u želji da steknu položaj. Nakon susreta sa njim su išli naokolo i govorili ljudima da su zastupnici Avatara. Zahtevali su poštovanje i novac. Skupili bi pristalice i tvrdili za sebe da su duhovni učitelji. To su duhovni licemeri, i njihova dvoličnost je najgore vrste. Na to je Meher Baba mislio kad je objavio da će biti uboden u leđa.

To se dogodilo dok je Meher Baba bio u telu, a još više se događa sada otkad je napustio svoje telo. Ti licemeri su oni koji su uboli Meher Babu u leđa. Oni obmanjuju nedužne i naivne ljude, ali zapravo oni sami bivaju obmanuti. Meher Babina upozorenja, koja je često ponavljao, imala su za cilj da ih spasu od njih samih. Baba je svoje čedne ljubavnike nazivao svojim “jaganjcima“. Ali one koji su ga izdali, nazivajući sami sebe učiteljima, Baba je nazvao svojim “vukovima“. Govorio nam je: «Moram da pazim da moji vukovi ne požderu moje jaganjce.»

Bogoopijeni masti i istinski sveci su prava deca Meher Babe. I mada je on Gospod, postajao je njihov sluga. On je upravo u njima proslavljen. U njima se nalazi njegova istinska slava.

Gadđe Maharadž, svetac šeste ravni, je u Pandarpuru u Indiji 1954. godine pred hiljadama svojih sledbenika otvoreno objavio: «Meher Baba je Gospod univerzuma. Njegov ste daršan sve ove godine primali u obliku idola. Ali danas je Gospod ovde došao u ljudskom obliku. Primite njegov daršan.»

Gadđe Maharadž bio je poznat kao jedan od Meher Babinih voljenih sinova. Takav pravi, odani sin proslavlja Avatarovu božansku prirodu, zato što zna ko je Meher Baba zaista.

 

(tekst ispod slike na 197. strani):

 

Meher Baba sa svecem iz šeste ravni, Gadđe Maharadžom.

Pandapur, Indija. Novembar 1954.

 

 

 

Poniženje

Kada Avatar dođe na zemlju, to znači da je došlo vreme duhovnog preokreta. Taj preokret je neophodan, jer kada dođe Avatar zatiče svest ljudskog roda zagađenu neprirodnim sanskarama koje su uzrok neželjenog stanja u svetu.

Sanskare održavaju um u pogonu; one stvaraju um i čine da um misli, želi, dejstvuje. Običan čovek ne može da vidi sanskare svojim grubim, fizičkim očima; ne može čak ni da ih zamisli. Grubo svesni um ne može da zamisli ništa sem onoga što materijalno postoji. Radio talasi se primaju preko antene; vizuelni talasi se primaju preko satelita. I jedni i drugi su toliko fini da prodiru kroz zidove i prevaljuju veoma velike daljine, ali radio ili televizijski kontrolni uređaj ne može da vidi te talase prenete. Pa kako bi onda grubo svesni čovek mogao da vidi sanskare, koje su još mnogo suptilnije i sićušnije, finije od svetlosti?

Kada dođe, Avatar pročišćava sanskaričku atmosferu u svetu putem svog rada na sanskaričkoj svesti ljudskog roda. Da bi obavio svoj rad u univerzalnim razmerama, on koristi univerzalni um i svoje sopstvene božanske, slobodne sanskare, jogajoga sanskare. One su te koje pročišćavaju sanskaričku atmosferu u celom univerzumu. Kada napusti telo, Avatar pušta u dejstvo te jogajoga sanskare s kraja na kraj univerzuma. Odmah po njegovom napuštanju tela, u svetu dolazi do reakcije univerzalnih razmera jer te jogajoga sanskare počinju svoj posao čišćenja.

U današnje vreme svest ljudskog roda je krajnje neprirodna. Ima više gramzivosti nego ikada, ima više pohote nego ikada, ima više gneva nego ikada, i tako dalje, u svakom izrazu ljudske svesti. Ljudi su proždrljiviji nego ikada. Jedu mnogo više nego što je njihovim fizičkim telima potrebno. Ako čovek previše jede, njegov stomak se buni i posle nekog vremena taj čovek pati od loše probave. Ako mu se da purgativ, čovek oseća da mora da isprazni creva, i kada to učini oseća se čisto i dobro.

Slično tome, svako ljudsko biće u svetu sada ima vrlo lošu duševnu probavu, što je posledica ometajućeg dejstva njegovih vlastitih neprirodnih sanskara. Svako ljudsko biće je postalo suviše pohlepno, suviše pohotno, suviše zadahnuto mržnjom, suviše gordo, suviše ljubomorno, suviše gnevno ili suviše sebično. Jogajoga sanskare koje Avatar pušta u dejstvo kroz svoj univerzalni um čiste i odstranjuju te ometajuće sanskare u svakom ljudskom umu. U tom smislu, njegove jogajoga sanskare deluju kao medicinski purgativ. Prekomerne neprirodne sanskare prouzrokuju loše duševno varenje, frustraciju ili nezadovoljstvo, i tako sprečavaju čovekovo napredovanje ka putu Istine. Čovek ne može da se približi cilju realizovanja Istine ukoliko i sve dok te sanskare nisu odstranjene iz njegove svesti. To iziskuje određen stepen mentalnog poništenja.

Kada Avatar daje purgativ u vidu svojih jogajoga sanskara da bi iz čovekovog mentalnog ustrojstva uklonio tu lošu duševnu probavu, čovek se oseća nelagodno. Jogajoga sanskare Avatarovog delanja izbacuju prljavštinu i otpatke neprirodnih sanskara. Kada uzme medicinski purgativ, čovek ide u toalet da se olakša. Neki ljudi nesvesno reaguju na jogajoga sanskare Avatarovog delanja. Osećaju potrebu da odu takozvanim svecima, guruima i onima koji tvrde da su bliski Bogu. Lažni sveci i lažni gurui služe kao toaleti u Avatarovom radu, mediji za odstranjivanje ometajućih neprirodnih sanskara.

Nikada nemojte verovati da su ti lažni sveci i lažni gurui duhovno napredni. Oni se samo izdaju za napredne. Oni imaju sebi svojstvene neprirodne sanskare koje u njima izazivaju sklonost da uživaju u skupljanju pristalica. Žele da im se ljudi klanjaju. Ta neprirodna sklonost ih navodi da uživaju da ih zovu svecima, guruima, učiteljima, mada se zapravo sve vreme samo prave da su duhovni. No, Avatar koristi te čudnovate sklonosti i od njih čini sredstvo za svoje delo u svetu. Oni su njegovi toaleti. Ljudi u neznanju odlaze tim lažnim svecima i lažnim guruima da se otarase svojih ometajućih sanskara. Kada u toaletu izbace sve što mogu, osećaju se ugodno i rasterećeno. Njihov pristup putu Boga je raščišćen. Postepeno se okreću od lažnih svetaca prema Avataru koji je istinski Izvor njihovog rasterećenja. Avatarove jogajoga sanskare, koje su u njima delovale kao purgativ, su ono što ih je podstaklo da potraže nekog sveca ili gurua.

Veliki porast broja lažnih svetaca i lažnih gurua sa mnoštvom sledbenika je u celosti uslovljen uticajem rada Avatara Meher Babe na svest čovečanstva. Oni koji se lepe za takve samozvance nesvesno reaguju na pročišćujuću silu Meher Babinih oslobađajućih sanskara. Ljudi nastoje da se olakšaju i da se rasterete od svog neprirodnog stanja svesti.

Oni koji dolaze pravo kod Meher Babe imaju direktnu vezu sa njim. To je unutarnja povezanost, i ti ljudi su već u izvesnoj meri prečistili svoje neprirodne sanskare tako da se ne osećaju nelagodno kada stupe u kontakt sa božanskim slobodnim sanskarama Avatara. Njihova loša probava je uklonjena jer su im neprirodne sanskare već u izvesnoj meri odstranjene. Pošto je već raščišćen, njihov prilaz im omogućava da dođu direktno do Izvora Istine, Avatara Meher Babe.

Avatar je Onaj koji na kraju čisti svaku prljavštinu i nečistoću u svakom ljudskom umu. Jedino on jeste, tako da su i svi lažni sveci i lažni gurui unutar njega, i predstavljaju deo njegovog rada u svetu. Avatar ih koristi kao sredstva za pročišćenje atmosfere u svetu.

Ako bi nameravao da očisti ceo svet, čovek bi morao da uposli veliki broj ljudi za skupljanje svog smeća iz različitih zemalja na jednom području. Ukoliko u svakom delu sveta postoji kanta za đubre, to smanjuje Avatarov rad i olakšava proces čišćenja. One osobe koje imaju neprirodnu, licemernu sklonost da se izdaju za svece ili gurue, služe kao stovarišta smeća za Avatara. Njihovi sledbenici bacaju tovar svoga smeća na te licemere. Lažni sveci i lažni gurui služe kao kante za đubre za otpatke svojih sledbenika. Sve dok ti sledbenici imaju veru u lažnog sveca ili lažnog gurua, njihovo smeće ide u tu kantu i ostaje u njoj. No, ukoliko sumnjaju u lažnog sveca, smeće koje su bacili vraća se na njih, zajedno sa smećem koje su drugi bacili u tu kantu! Tada Avatar mora da se umeša i da spasi tu osobu od još neprirodnije situacije. Kada se sve smeće skupi na jednom mestu, Avataru je lako da ga uništi. Avatar samo treba da isprazni tu kantu od njenog smeća, ali ne pre nego što kanta, lažni svetac, istinski oseti teret svog đubreta koje je u njega odloženo.

Iako ti lažni sveci i lažni gurui služe kao Avatarove kante za smeće i toaleti, skupljajući đubre i pogan svojih sledbenika, oni na kraju bivaju razotkriveni i moraju da pate zbog svog licemerja. Danas ih vidite kako uživaju u životu, bogatstvu i slavi, ali oni samo sakupljaju neprirodne sanskare u ovom životu, sanskare koje će morati da troše i iscrpu u svom sledećem životu tako što će sramno ispaštati. Meher Baba je upozorio da je moguće da će se posle njegovog napuštanja tela pojaviti čak sedamdeset i sedam lažnih mesija.

U ovoj predstavi iluzije Avatar Meher Baba je Stvarnost, pa ipak se svuda po svetu pojavljuju brojni lažni mesije, sad kada je on fizički otišao. Ti lažni mesije imaju na hiljade pristalica i pred narodom se proglašavaju za nešto veliko i sveto. To je poniženje Avatara Meher Babe pred svetom. Ako je neko autentičan, Svemoćan i Sveznajući, a neko drugi je dvoličan, slab i neuk, a ipak za sebe tvrdi da je veliki, onda je istinski velikan ponižen time. Najveće poniženje Meher Babe je u tome što za njega, Onog Pravog, tako malo njih zna, dok za one lažne znaju mnogi.

To poniženje je samo jedan vid Meher Babinog dela. Upravo zbog tog poniženja će on biti slavljen, jer njegovo poniženje je pripremni period ljudskog roda, u kojem se svet priprema da oseti njegovu manifestaciju ljubavi u svojim srcima. Manifestacija Avatara Meher Babe biće manifestacija Stvarnog i njeno dejstvo će biti dejstvo Večne Istine, a njegova božanska ljubav će svest ljudskog roda okrenuti ka Stvarnosti.

 

 

 

Čudna  bolest

Meher Baba je 1954. godine izjavio da će neka čudna bolest napasti njegovo telo. Ta faza je prošla a njega nije napala nikakva čudna bolest. No, u poslednjim danima pred Meher Babino napuštanje tela 1969. godine, trpeo je grč za grčem bez jasnog fizičkog uzroka. Lekari koji su se brinuli o njemu nisu mogli da razumeju šta je izazvalo te grčeve.

Ti grčevi su bili posledica sveopšteg bremena koje je on uzeo na sebe, u najkoncentrisanijem mogućem obliku, u vremenu u kojem se spremao da pusti u dejstvo svoje unutarnje delo. Grčevi su bili spoljni izraz unutarnje borbe između njega i sila Maje. Njegovo unutarnje delo je bilo pušteno u dejstvo da bi oslabilo sile Maje u svetu. Baba je rekao: «Maja pokušava da me ubije. Ali ja ću pobediti.» Grčevi su bili znakovi te unutarnje borbe. Ali, on je pustio u dejstvo svoje unutarnje delo i tako dobio tu bitku. To delo se sada manifestuje preko postupnog brisanja neprirodnih sanskara iz svesti čovečanstva, sanskara koje su stvorile sile Maje. Ta “čudna bolest“ uključivala je sile Maje i sve neprirodne sanskaričke elemente u svetu; ona nije bila samo fizička.

 

 

 

Unutarnji  zahtev  kreacije

Ljudski oblik, ili ljudska svest, je vrhunac kreacije. Pošto se čovek nalazi na tako razvijenom položaju u kreaciji, način na koji on koristi svoju svest utiče na čitavu evolutivnu šemu. U ovoj epohi čovek je svojim unutarnjim problemima pristupio oslanjajući se samo na sebe; a to je učinio aktivirajući i upotrebljavajući svoj naučnički genije. Pošto je ljudski rod najveći deo svoje kreativne energije uložio u bavljenje naukom i tehnologijom, čovekovo stanovište o kreaciji se promenilo. Prirodni unutarnji zahtevi duše za jedinstvom su potisnuti i zamenjeni sve većim spoljnim zahtevima – materijalizmom. Ljudski rod je težio ispunjenju putem mehaničkih naprava i izuma koji su primorali svet da stvori stil života koji nastoji da drži korak sa mašinama. Na taj način se ubrzao čovekov um. Ali, iako je čovekov um razvio maksimalnu brzinu, stremljenje da se ispune spoljni zahtevi materijalizma ispostavilo se kao neuspešno. Pošto je čovek napustio prirodni proces ispunjavanja svojih unutarnjih zahteva, u njegovom ponašanju i mentalitetu pojavile su se neprirodne sklonosti.

Kad se na svet gleda jedino kao na mesto za ispunjenje materijalističkih zahteva, automatski se pojačava otuđenost od svojih bližnjih. Otuđenost se silno povećava pošto između osoba, porodica, društava i naroda izbijaju neprijateljstva. Koristoljublje i izrabljivanje postaju rasprostranjeni u svakoj oblasti života, bilo da se radi o biznisu i finansijama, industriji i nauci, politici i religiji.

U prenaseljenom svetu naučnički um se nalazi pred izazovom ispunjavanja spoljnih zahteva za većom ponudom svetskih resursa – hrane, stambene izgradnje, udobnosti, lečenja, itd. Čovekov um, koji sada stiče više neprirodnih sklonosti usled brzine kojom se kreće, pribegava neprirodnijim metodima za rešavanje problema u svetu. Usled neprirodnog stanja čoveka i neprirodnih metoda kojima se njegov um služi, struktura zemlje se menja i celokupna životna sredina postaje neprirodna. Sada već nema nijednog stupnja u evolutivnoj šemi koji nije pogođen i oštećen. Za dobijanje velikih poljoprivrednih prinosa koriste se hemikalije, ali time se iscrpljuje zemljište. Te hemikalije stvaraju opasne nusproizvode u žitaricama, voću i povrću, za koje je ustanovljeno da su uzročnici bolesti. Životinje i živina se neprirodno uzgajaju, daju im se injekcije sa hemikalijama za brži i veći rast, ali i u tom mesu se kriju opasne nuspojave bolesti. Ogromne fabrike za proizvodnju mašina za sve moguće potrebe – od rata do komfora – truju svest izazivajući sve više materijalističkih želja. Fabrike su zagadile životnu sredinu – vazduh, vodu, zemlju. Bolest, ako ne i smrt, vreba u svom tom zagađenju. Ukrštanje različitih životinja ili biljaka unosi neprirodne sanskare u životinjski i biljni stupanj evolucije. Iskustvo razvijajuće duše ometeno je čovekovim postupcima, i te duše u evoluciji ne mogu da napreduju dok se te neprirodne sanskare sasvim ne izbrišu. Isto tako i u svakom čoveku moraju da se iskorene te neprirodne sanskare da bi uopšte bilo mogućno napredovanje ka involuciji.

Proces evolucije je prirodan. Ali, kad se razvojne vrste suoče sa neprirodnim sanskaričkim sklonostima čoveka, onda i one postaju neprirodne. Zakon prirode je ravnoteža. Stalno dolazi do podešavanja toplote i hladnoće, svetlosti i kiše, zvuka i elemenata. Kad se održava odgovarajuća ravnoteža, proces evolucije glatko teče. No, pošto su čovekove aktivnosti sada vrlo neprirodne, ravnoteža u prirodi je drastično poremećena, a rezultat toga je razorni haos u svetu. Priroda pokušava da se prilagodi. Poplave, suše, vulkanske erupcije, uragani, tornada, pa čak i bolesti su neki od načina na koje priroda nastoji da uspostavi ravnotežu na zemlji. Reakcija prirodnih sila je upozorenje čoveku da su njegovi postupci neprirodni, da bi trebalo da bude veran svojim unutarnjim zahtevima. Kada dobiju prvenstvo, unutarnji zahtevi automatski uspostavljaju podesnu ravnotežu u svesti ljudskog uma i dovode u red fizičko stanje.

Kada je osujećena neprirodnim procesima, priroda traži božansku intervenciju. To je vreme kada Avatar mora da siđe na zemlju i umeša se. Zahvaljujući Avatarovom posredovanju na svakom nivou evolucije, čitava kreacija ponovo dolazi u sklad sa božanskim planom, koji se bazira na prirodnom procesu u evoluciji i ka involuciji.

Manifestacija Avatara Meher Babe biće najmoćnija u ovom ciklusu, budući da je krajnja neprirodnost u svetu iziskivala više njegovog rada nego ikada ranije. On mora univerzalno da radi da bi uspostavio neophodnu ravnotežu između sila prirode i čoveka, kako bi proces evolucije ponovo prirodno potekao širom univerzuma. Zahvaljujući njegovom radu na zemlji ljudska bića će dobiti unutarnji podstrek u pravcu involucije.

Život u svetu je postao preterano ubrzan. To pokazuje da su neprirodne sanskaričke sklonosti u čoveku preplavile život i um; zato će ograničenom umu miliona ljudskih bića biti potreban dug odmor. Za vreme tog dugog odmora umovi tih ljudskih bića će gubiti svoju sanskaričku neprirodnost. Taj dugi odmor će povući za sobom uništenje tri četvrtine neprirodnih sanskaričkih sklonosti u svetu. To sanskaričko uništenje dogodiće se i putem sila prirode i putem sila koje je čovek stvorio. Avatar mora da upotrebi sva sredstva koja su neophodna za vraćanje prirodne ravnoteže na zemlji, kako bi priroda mogla da se obnovi i održi radi ispunjenja svrhe kreacije. Svrha kreacije je to da proces evolucije i involucije nastavi da teče glatko i skladno širom univerzuma. Avatarov rad osigurava da se to dogodi u univerzumu i na zemlji, u skladu sa prvobitnim božanskim planom kreacije.

 

 

 

Potraga

Kreacija je igra između Boga i Maje. Maja ima sedam moći; svaka moć je jedna želja. Sedam želja koje Maja stvara su sebičnost, pohlepa, ljubomora, mržnja, gordost, pohota i bes. Bog ima jednu moć, a ipak je svemoćan; ta moć je Znanje.

Iako predstavlja igru između Boga i Maje, kreacija ima svrhu. Svrha kreacije je da se u ljudskom obliku ostvari cilj života – Realizacija Jastva. Proces evolucije služi postizanju pune svesti u ljudskom obliku, da bi se u tom obliku na kraju prošlo kroz proces involucije. Oba procesa razvijajuće svesti su prirodni. No, kada su ti procesi poremećeni usled preteranog uticaja sedam želja, uticaja koji se sada u najvišem stepenu ispoljava u ljudskom obliku, zahtev za svime u svetu prekomerno raste, dok zalihe svega bivaju sve manje. Tako prirodni proces evolucije i involucije postaje neprirodan.

Naučno znanje se sve više koristi za udovoljavanje zahtevima sveta – mora se proizvesti više materijala nego ikada. Ali zahtevi se i dalje ubrzano povećavaju – zahtev za više hrane, zahtev za više komfora, zahtev za više ratnog naoružanja, zahtev za više svega; ali svi ti zahtevi su materijalni. Radi zadovoljavanja svih tih materijalističkih zahteva iskorišćava se zemljište, umesto prirodnih đubriva koriste se hemijska đubriva, povrće i voće se kaleme sa različitim vrstama, ukrštaju se i životinje, proizvode se brojni tipovi mašina, proizvodi se više struje i nuklearne energije, temperatura atmosfere je porasla, klima je poremećena, i tako je najzad svaki stupanj evolucije – svo kamenje, metali, bilje, insekti, gmazovi, ribe, ptice i životinje, pa čak i čovek – osujećen ishodom tih neprirodnih procesa, koji su samostvoreni.

Zahtevi se uvećavaju, ali zalihe se smanjuju pošto preovlađuju sebičnost, pohlepa, mržnja i gordost. Koliko god se trudilo, naučno znanje nikada ne može da zadovolji zahteve jer se kreacija iskorišćava zbog čovekove sebičnosti, pohlepe, zavisti i gordosti. Te eksploatatorske sklonosti moraju se iskoreniti iz ljudske svesti da bi zahtevi uopšte mogli da budu zadovoljeni na prirodan način. Zahtevi su neprirodni i proizvode neprirodnost na svakom stupnju evolucije zato što je naučno znanje koje se koristi za njihovo zadovoljavanje ukorenjeno u sebičnosti, pohlepi, mržnji, zavisti i gordosti. Drugim rečima, naučno znanje se ne koristi za dobrobit čovečanstva, nego za iskorišćavanje ili, najprostije rečeno, za koristoljublje.

Da bi se proces evolucije vratio u svoje prirodno stanje, prvo mora da se izbriše svaka neprirodnost, tj. neprirodne sklonosti u ljudskoj svesti. A to ne može da se uradi bez božanske intervencije. Kada Bog uzme ljudski oblik kao Avatar, to je božanska intervencija. U ovom posebnom dobu, Kali Jugi, neprirodnost mora da dostigne svoj vrhunac. Ta najviša tačka se dostiže kada čovek postane zavisan od mašina.

Avatar Meher Baba je dovršio svoje univerzalno delo u grubom svetu da bi zbrisao neprirodnost iz svakog oblika evolucionog života. Zahvaljujući njegovom delu, u narednih sto godina će svaki stupanj evolucije postepeno gubiti svoje neprirodne sanskare i biće u stanju da prirodno napreduje ka sledećem stupnju razvitka. Njegova manifestacija je univerzalna i biće veća od svih prethodnih avatarskih manifestacija, zato što je njegovo delo izvršilo radikalan uticaj na sve nivoe svesti u svakom delu evolucije i involucije.

U svim mukama i bolovima univerzuma proces evolucije je obično prirodan od kamena do životinjskih oblika. Međutim, u ovom dobu, usled toga što je nauka koristila tako mnogo neprirodnih sredstava i načina za zadovoljenje životnih zahteva, čitav proces evolucije je na zemlji postao neprirodan. Zemlja je središte univerzuma i ako cela evolucija trpi na zemlji, to mora da utiče na kompletnu evoluciju univerzuma. Svi živi i neživi oblici sada trpe zbog čovekovog pljačkaškog iskorišćavanja kreacije.

Pravi zahtev je onaj unutarnji. To je potraga da se sazna “Ko sam ja?“, i prava potreba je unutarnje znanje. To znanje je znanje o Bogu, i ono je neophodno da bi se saznao pravi odgovor i postigao cilj potrage – “Ja sam Bog“. Šta god čovek da uradi u istraživanju i okončavanju svoje potrage “Ko sam ja?“, to je apsolutno prirodno. Sve što čovek radi a što nije u vezi s tom potragom, ispostavlja se kao neprirodno.

Kada čovek zaista razume taj unutarnji zahtev od samog sebe i trudi se da ga ispuni odbacujući vlastitu sebičnost, pohlepu, mržnju i gordost, njegove materijalne potrebe će se automatski i prikladno udesiti. Jedino tada će proces evolucije ponovo prirodno napredovati i čovek će moći da se kreće napred, iznutra, ka procesu involucije. Ukoliko evolucija ne teče glatko, ni sam čovek ne može da napreduje u pravcu svoje involucije.

Za svet dolazi vreme manifestacije Avatara Meher Babe. Kao posledica njegovog rada, neprirodnost će biti svedena na najmanju meru. Brisanjem tri četvrtine svih neprirodnih sklonosti iz svesti ljudskog roda, unutarnja potraga će ponovo postati stvarna. Više neće biti nemira prouzrokovanog neprirodnim sklonostima i podvaljivanjima. Potraga za spoznajom svog pravog bića, za saznanjem “Ko sam ja?“, biće energična. Unutarnje napredovanje ka cilju postaće neometano iskustvo. To iskustvo biće duhovna potraga i biće dinamično ubrzano pravilnim uređenjem u svim materijalnim potrebama sveta. Obnavljanje čovekove izvorne, istinske potrage – koja je istovetna izvornoj težnji Boga – to je zadatak zbog kojeg je Meher Baba došao.

 

 

 

Reč je njegovo delo

U stanju Boga s-one-strane Onostranog postoji Prvobitna Reč, ali ta reč u tom izvornom stanju ne poseduje zvuk. S-one-strane Onostranog Bog postoji u apsolutnoj tišini.

Podstrek prvobitnog hira sadrži zvuk Reči. Kad se u Bogu pojavio hir, prekinula se Božja tišina. Reč je izašla i Njen zvuk je bio kreacija kada je nastala. Reč je namenjena da bude čuta, i kreacija postoji zato da bi se čula Reč.

Kada je kreacija nastupila, odjeci te Prvobitne Reči počeli su da stvaraju lažni zvuk. Sedam odjeka Reči prenose se kroz mentalne i suptilne ravni u grubu sferu. Svih sedam odjeka zvuka su lažni. Sve dok ne stekne sposobnost da bude gluv za te lažne zvuke iz tri sfere, ljudski um ne može čuti zvuk Prvobitne Reči. Biti gluv za lažni zvuk u celini znači da se prošlo kroz sanskaričko poništavanje grubih, suptilnih i mentalnih utisaka.

Prvobitna Reč živi u Bogu; Ona je zvuk Božjeg bića. Kada Bog dođe kao Avatar, Reč postaje telo u živom obličju Avatara. Živa Reč u liku Avatara konačno razbuđuje ljudski rod da čuje bezvučni zvuk Prvobitne Reči. Da bi postigao to buđenje, Meher Baba se pridržavao zakonitog ćutanja, a sila Reči u njemu vršila je uticaj putem njegovog univerzalnog dela.

Rezultat Meher Babinog univerzalnog dela je manifestacija. Njegovo delo se postepeno manifestuje i tako se ljudski rod u celini postepeno budi. Kad se Meher Babino delo bude potpuno manifestovalo, ljudski rod će to iskusiti kao prekidanje njegovog ćutanja za svet. Ali, zasada, on prekida svoje ćutanje u srcima onih koji ga prihvataju i vole.

Prekidanje Meher Babinog ćutanja znači izgovaranje njegove Božanske Reči, a izgovaranje te Reči je manifestacija njegovog univerzalnog dela. Kada je završio svoje univerzalno delo, Meher Baba je kazao svetu svoju Reč, i ljudski rod će, pošto se budi zahvaljujući njegovom delu, čuti njegovu Reč.

 

 

 

Nema veće moći od njegove

Bombe se prave i koriste za uništavanje. Kada se izbaci atomska bomba, odmah dolazi do razaranja na velikoj površini usled ogromne sile koja se oslobađa pri eksploziji. Meher Baba je objavio da će prekid njegovog ćutanja biti moćan kao istovremena eksplozija hiljada atomskih bombi. U toku prekidanja njegovog ćutanja ta sila će imati tako snažan uticaj na svest čovečanstva da će prouzrokovati ogromno uništenje tri četvrtine nepoželjnih i neprirodnih sanskara sveta. To sanskaričko uništenje biće i fizičko i mentalno. Svrha tog uništenja neće biti razaranje sveta, već obnavljanje svesti ljudskog roda. Iz pepela tog sanskaričkog uništavanja pojaviće se Novo Čovečanstvo, a iz duhovnog prevrata koji sledi nastaće Novi Svet.

Čovečanstvo je zbog nepotrebnog gomilanja neprirodnih sanskara izgubilo direktan put ka Istini. Avatar je radio i patio da bi vratio čovečanstvo na taj direktan put. Usled sile prekida njegovog ćutanja, neprirodne sanskare će biti uništene u svetu i izbrisane iz svesti čovečanstva. To uništenje se razlikuje od svih drugih oblika uništenja koji sve ostavljaju u rasulu. Pokazaće se da je ono konstruktivno.

Kada je napustio svoje telo, Meher Baba je ispustio svoje atomske bombe. Oslobodio je silu svog univerzalnog dela – svoje jogajoga sanskare. Tek kada napusti svoje telo, Avatar oslobađa silu svog univerzalnog dela. Usled sile koja je oslobođena, sada se oseća učinak njegovog dela; rezultat toga je osećanje nemira i haosa u celom svetu. To znači da duhovni prevrat prouzrokuje i fizičko uništavanje i mentalno sanskaričko poništenje.

Nemir ljudskog roda je njegova mentalna zbrka. I pored svih udobnosti i uspeha tehnologije i nauke, ljudski rod je mentalno uznemiren. Ispostavlja se da su ostvarenja materijalizma nezadovoljavajuća, i ljudski rod je usled tog nezadovoljstva razočaran ili uznemiren. I siromašni i bogati su sada nespokojni i stradaju od čudovišnih prirodnih erupcija i katastrofa koje su, kako se čini, nepredvidljive i van kontrole. Nema ni spoljnog ni unutarnjeg mira koji su postojali u normalnim, stabilnim periodima istorije.

Meher Babino univerzalno delo je pušteno u dejstvo; zbog toga dolazi do akcije i reakcije, kako spolja tako i iznutra. To je uništavanje neprirodnih sanskaričkih elemenata u razvijajućim silama prirode i u ljudskoj svesti. Upravo će ta akcija i reakcija u prirodi i u čoveku izazvati fizičko uništenje kao i mentalno poništavanje neprirodnih sanskara. Jedina svrha fizičkog uništenja je brisanje neprirodnih sanskara iz svesti čovečanstva radi obnove sveta.

Sila koja se oslobađa u eksploziji atomske bombe je ograničena, neznatna u poređenju sa silom koja leži iza prekida Meher Babinog ćutanja. Atomska bomba dovodi samo do fizičkog uništenja, dok sila pri prekidu njegovog ćutanja prouzrokuje sanskaričko poništavanje koje je nezamislivo. Atomska bomba eksplodira u roku od nekoliko sekundi i efekti njene razorne sile traju ograničeno vreme. Ali, zamislite silu koja eksplodira čitavih godinu dana, ili nastavlja da eksplodira stotinu godina! Njen učinak traje vekovima. Takva je sila koja dovodi do prekida njegovog ćutanja, i to je njegovo manifestovanje pred svetom.

Meher Babino zakonito ćutanje služilo je puštanju u dejstvo njegovog univerzalnog dela, njegove Reči, što je on učinio putem napuštanja svog tela. Rezultat njegovog dela je njegova manifestacija, a tokom te manifestacije doći će do sanskaričkog uništenja neprirodnih elemenata širom univerzuma i u svetu. Dakle, Meher Babino zakonito ćutanje je bilo prekinuto kada je njegovo univerzalno delo pušteno u dejstvo prilikom njegovog napuštanja tela. Ipak, ljudski rod će iskusiti prekid njegovog ćutanja za vreme postupnog istrebljivanja neprirodnih sanskaričkih sila iz sveta. Ljudski rod će tome prisustvovati kao Avatarovoj manifestaciji.

Neprirodni, ili suvišni, ili nepoželjni sanskarički elementi u ljudskoj svesti su glavne prepreke da se stigne do puta ka Bogu. Ti sanskarički elementi sprečavaju pojedince da budu svedoci manifestovanja Avatarove božanske prirode. Sila njegove Božanske Reči sada postupno razbija i rastura te sanskaričke obrasce. Kao posledica toga, čovečanstvo će se postupno osvedočavati u Meher Babinu manifestaciju tokom sledećih sto godina.

Meher Baba je pustio u dejstvo božansku silu svoje Reči puštajući u dejstvo svoje univerzalno delo. Usled toga će se sanskarički obrasci ljudske svesti menjati sa utvrđivanjem čovečanstva u Istini. Ceo svet će se promeniti jer se menja svest čovečanstva. Otkriće se i osloboditi nove energije, ispoljiće se novi obrasci mišljenja i pojaviće se dublje intuitivno osećanje. Pojedinci će osetiti kako se i oni sami i drugi menjaju i postaju Novo Čovečanstvo. Sve će biti popravljeno i uređeno i držaće se božanskog poretka razvijajuće svesti. Prirodni proces evolucije i involucije svesti biće odlučnije zaveden. Pošto involucija ponovo postaje prirodni proces, nastaće potpuno Novo Čovečanstvo; sanskarički preobražaj ljudske svesti dogodiće se zahvaljujući prekidu Avatarovog ćutanja. Ljudski rod će to priznati i usvojiti.

Za vreme ovog Avatarskog Dolaska Meher Baba se pridržavao ćutanja da bi izbrisao neprirodne sanskare ljudskog roda. On je svoj univerzalni rad obavio u tišini; i zato, kada neprirodne sanskare budu brisane iz ljudske svesti, to će biti njegovo prekidanje njegovog ćutanja.

Prvobitna Reč je bila puštena u dejstvo na početku kreacije, i puštajući svoju Reč Bog je prekinuo svoju tišinu. Ta Reč postoji da bi se čula, i upravo zato je nastala čitava kreacija. A zbog sile neprirodnih sanskara sila Reči u svakom čoveku ne može da se na prirodan način ostvari.

Bog uzima ljudski oblik kao Avatar zarad svog univerzalnog rada na poništavanju neprirodnih sanskara, kako bi njegova Prvobitna Reč mogla da se čuje. U ovoj epohi Avatar mora da radi u tišini zato što je neprirodna sila sanskara postala užasno glasna buka. On svoje ćutanje nije prekidao dok nije pustio u dejstvo svoje delo, a pustio ga je u dejstvo prilikom napuštanja svog tela. Meher Babino univerzalno delo sada briše neprirodnu sanskaričku silu u svetu. Kada se pokaže da je ta neprirodna sila uništena, njegovo zakonito ćutanje smatraće se prekinutim. Oni koji budu svedoci tog sanskaričkog poništavanja osetiće eksplozivno dejstvo njegovog dela na svet.

Običan čovek misli da je sila atomske bombe prilikom eksplozije strahovita, i ona to za grubo svesnu osobu i jeste. Da bi ga ljudi shvatili, Meher Baba je naveo silu atomske bombe da bi simbolički dočarao dejstvo božanske snage njegove Reči. Međutim, sila eksplozije atomske bombe izaziva samo fizičko pustošenje, dok sila njegove Božanske Reči sada izaziva sveopšte pustošenje neprirodnih sanskaričkih elemenata. Čak i ukoliko dođe do strahovitog fizičkog pustošenja sveta, jedina njegova svrha će biti to sanskaričko poništavanje.

 

 

 

«Biću  veoma  snažan»

Bog je Beskrajno Znanje, Moć i Blaženstvo u svom večnom, neuobličenom stanju. Kada siđe na zemlju u obliku Avatara, uprkos tome što poseduje Beskrajno Znanje, Moć i Blaženstvo, Bog za svoje univerzalno delo koristi samo svoje Beskrajno Znanje.

Pošto za vreme svog fizičkog života na zemlji ne koristi svoje Beskrajno Blaženstvo, Avatar neizmerno pati. A pošto za obavljanje svog univerzalnog rada ne koristi ni svoju Beskrajnu Moć, iako je beskrajno moćan, on univerzalno oseća nemoć. Avatarovo univerzalno delo može da se ostvari jedino korišćenjem njegovog Beskrajnog Znanja.

Sveznajući, Svemogući i Sveblaženi Bog silazi na zemlju kao Avatar u skladu sa božanskim planom koji je sam stvorio. On dolazi da bi obavio onaj rad u univerzumu za čije sprovođenje pet Savršenih Učitelja nisu određeni. Pet Savršenih Učitelja izvršavaju poseban duhovni zadatak za članove svog kruga, a duhovni rad za univerzum obavljaju u uopštenom smislu. Rad Savršenih Učitelja za univerzum obezbeđuje da se sve odvija shodno Avatarovom božanskom planu, tako da je njihov rad više usmeren na održavanje. Avatar je jedini koji je određen za obavljanje beskrajnog univerzalnog rada. Taj rad je uvek usredsređen na davanje podstreka svakom nivou svesti u evoluciji i involuciji, jer Avatar je jedini odgovoran za svaku dušu od početka do kraja.

Dok je fizički prisutan na zemlji, za Avatara ne postoji ništa sem beskrajne patnje i beskrajnog rada. On dolazi da bi radio, a njegov zadatak je da izvede potpunu promenu u sanskaričkom poretku univerzuma. Meher Baba je 1969. godine okončao “završnu etapu“ svog univerzalnog rada i bilo je strašno videti njegovu beskrajnu patnju. Njegovo fizičko telo je bilo smrvljeno pod teretom univerzalnog rada pošto je bio u odlučujućoj fazi njegovog dovršenja. U tom periodu on je pripremao masovni daršan program, ali videvši njegovo kritično stanje mandali su se pitali kako bi Baba uopšte mogao da pruži daršan svojim ljubavnicima sa istoka i zapada. Znajući da se mandali jako brinu za njegovo zdravlje i program, Baba je napomenuo: «Ne brinite za program. Ja ću tada biti veoma snažan.» Niko od nas tada nije mogao da razume značenje Babinih reči. No, sada je ono jasno.

Dok je bio u fizičkom telu, Meher Baba nije koristio svoju Beskrajnu Moć. Ali, nakon napuštanja svog fizičkog tela 1969, počeo je da koristi svoju Beskrajnu Moć i zato je sada veoma snažan. I ostaće veoma, veoma snažan u ovom razdoblju svoga dolaska u kojem se manifestuje njegovo univerzalno delo. Njegova manifestacija će dobiti na snazi pošto on svoju Beskrajnu Moć koristi za ostvarenje rezultata svog rada koji je obavio dok je bio na zemlji. Ta sila je okeanska i predstavlja moć Okeana ljubavi koji preplavljuje svet i pročišćava sve što dotakne.

 

 

 

 

Bramina  noć

Bog je nedeljiv i beskrajan. Beskrajni Bog ima dva nerazdvojiva aspekta u svojoj nedeljivosti: to su njegova BESKRAJNA SVEST i BESKRAJNA NESVESNOST. Ime Boga u stanju BESKRAJNE NESVESNOSTI je Išvar, i on je taj koji je Tvorac univerzuma. Taj nedeljivi Bog, Išvar, takođe je i Održavalac i Razoritelj univerzuma. Naziv Išvarovog položaja kao Tvorca je Brama, kao Održavaoca Višnu, a kao Razoritelja Maheš. Univerzum se stvara, održava i razara kroz BESKRAJNU NESVESNOST Išvara; ti činovi su istovremeni.

Bog je sve, i stoga su BESKRAJNA SVEST i BESKRAJNA NESVESNOST istovremeno u Bogu, ali njihove beskrajne prirode se razlikuju. Pošto je beskrajno potpuna, BESKRAJNA SVEST nikada ne može da postane ograničena; ali BESKRAJNA NESVESNOST je usled svoje nesvesnosti nepotpuna i zato stvara ograničenje i oseća tačku ograničenja.

Iako je po prirodi potpuna, BESKRAJNA SVEST u početku nije bila svesna sebe. Zato je BESKRAJNA SVEST u početku počela da stvara ograničenja u beskrajnom širenju kreacije. Upravo posredstvom ograničenja kreacije je BESKRAJNA SVEST bila u stanju da spozna sebe kao beskrajno svesnu zauvek.

Radnje Išvara su beskrajne po svom domašaju, mada su po prirodi ograničene. Beskrajne radnje stvaranja, održavanja i rastvaranja odvijaju se u oblasti BESKRAJNE NESVESNOSTI. Otuda su i aspekti Išvara – Brama, Višnu i Maheš – aspekti te oblasti BESKRAJNE NESVESNOSTI. Išvarova oblast je BESKRAJNA NESVESNOST Boga i on ima potpunu kontrolu nad tom oblašću. Aspekti Išvarove trojedine prirode manifestuju se kada on dela. Otuda se Išvar, kada stvara, pokazuje kao Brama, Tvorac; kada održava, Išvar se pokazuje kao Višnu, Održavalac; a kada razara Išvar se pokazuje kao Maheš, Razoritelj. Bez obzira koji od njih trojice dejstvuje, to je uvek Išvar – BESKRAJNA NESVESNOST.

Paramatma je naziv Božjeg stanja BESKRAJNE SVESTI. Paramatma je Onaj koji zna BESKRAJNU SVEST kao svoju BESKRAJNU SVEST, a Paramatmina BESKRAJNA SVEST sadrži i SVESNU BESKRAJNU NESVESNOST.

Božji Hir, zvani Lahar, je pitanje “Ko sam ja?“ Taj Hir potiče iz Samog Beskraja i zato  mora da se ispolji bezbroj puta. Taj beskrajni izraz “Ko sam ja?… Ko sam ja?… Ko sam ja?“ u nedogled, je glas Išvara. To ponavljano pitanje čini proces kreacije neprekidnim, i beskrajan broj kaplji-duša svagda izlazi iz Okeana-Boga u vidu mentalnih, suptilnih i grubih oblika kreacije.

Prema tome, beskrajna radnja Brame – stvaranje kreacije – je neprekidna, kap po kap, jer beskrajan broj kapi izlazi iz Okeana BESKRAJNE NESVESNOSTI. Bramin kreativni čin prekida se jedino u toku Mahapralaje, potpunog poništenja univerzuma. Mahapralaja se još zove i Kajamat – “Bramina noć“. Zato se kaže da jedan Bramin dan obuhvata mnoge cikluse vremena koje teče, jer Mahapralaja nastupa nakon što prođu silni ciklusi vremena. Bramina noć dolazi kad se kreacija rastače u tami i ništa ne biva sačuvano.

Svaka kap-duša koja uđe u kreaciju iz BESKRAJNE NESVESNOSTI takođe ima tri aspekta Išvara – stvaranje, održavanje i razaranje. Svaka kap-duša je Išvarova majušna senka, jer se svaka kap javlja u ograničenom obliku. Ta tri aspekta kapi-duše najpotpunije se pojavljuju na ljudskom nivou, jer ljudski oblik ima sposobnost doživljavanja BESKRAJNOG UMA kroz proces beskrajnog mišljenja.

Svakog dana kada se ujutru probudi iz sna, čovek stvara svoj vlastiti svet. Sve dok ostaje budan, čovek održava svet koji je stvorio. Kada se vrati na spavanje, on razara svet koji je održavao. To se događa svakog dana u životu svakog ljudskog bića. Na taj način svako ljudsko biće prolazi kroz individualnu Pralaju, kroz svoj lični Kajamat – osobno delimično poništenje. No, ljudski oblik je majušna senka Maheša, jer kada Maheš izazove sveopštu Mahapralaju ili delimično poništenje, Pralaju, to se događa u ogromnim razmerama i utiče ili na čitavu kreaciju ili na jedan njen deo.

Zbog čega se Pralaja ili Mahapralaja događaju? To se desi. Postoji sedam stupnjeva evolucije u univerzumu, i svakom stupnju životnih oblika je potrebna određena količina toplote, vlage, svetlosti i elemenata, kao i određena razmena gasova, itd., da bi rastao i opstajao. Ukoliko ima više toplote nego što je potrebno, kamen će se izdrobiti, metal će se rastopiti, vegetacija će se osušiti, i svi razvojni životinjski oblici će time biti pogođeni. Isto važi i u slučaju neprekidne kiše – sva stvorenja bi se podavila, sva vegetacija bi bila potopljena, čak bi se i planine na kraju srušile.

Univerzum je zatvoren sistem i priroda je skladna ravnoteža svih elemenata unutar tog zatvorenog sistema. Priroda nastoji da uravnoteži zahteve različitih stupnjeva evolucije za elementima, ali kada se ti elementi proizvode veštačkim sredstvima, ravnoteža u prirodi biva poremećena na zemlji i to odjekuje kroz sve galaksije, sve do najudaljenijih univerzuma. Kada na zemlji nastupi ta neravnoteža u prirodi, u svetu izbija haos. Zemlja je središte univerzuma; ona je poput glavčine na točku, i kad je ta glavčina klimava dolazi do zanošenja točka. Sledstveno tome, kada zemlja trpi neravnotežu prirodnih sila, to ima uticaj na sve univerzume, koji su produženja iz centra, poput žbica na točku.

Naučnička domišljatost dovodi do ubrzanog napretka tehnologije i industrije. Usled toga svet doživljava proizvodnju više energije, i zato se proizvodi više toplote, više zvuka, više brzine, i tako dalje. Svi ti industrijski i tehnološki mehanizmi su veštački i dovode do poremećaja u prirodi. Pored toga, kao rezultat te preterane proizvodnje energije, svaki ljudski um sve više i sve brže radi. Malo je odmora i zato vladaju masovna zbrka i pometnja.

Um mora da ima dovoljno odmora da bi pravilno radio. Noću spavamo zato što je umu potreban odmor isto koliko i fizičkom telu. Hir u nama – “Ko sam ja?“ – je ono što nas vuče da saznamo odgovor na to pitanje. No, pošto je ljudski um toliko odvraćen od pronalaženja odgovora, spavanje pruža ljudskom umu predah od svetskih pometnji. Kada je u dubokom, čvrstom snu, čovek je jedno sa Bogom, ali na nesvesnom nivou. No, to jedinstvo, iako je nesvesno doživljeno, zaista pruža predah trima telima čoveka. Na ljudskom nivou um je, zahvaljujući svom potpunom razvitku, spreman da pronađe odgovor na pitanje koje proizilazi iz hira – “Ko sam ja?“ Međutim, sve vreme dok je budan, čovek stvara još više pometnji za svoj um i njegovo postojanje postaje neprirodno, pošto ne služi svrsi hira.

Ovo je doba Kali. Kalino doba je doba mašina. Pošto živimo u ovom dobu, čovek je danas okružen mašinama. Svake godine se pojavljuju novi naučni pronalasci, a svaki od njih je još jedna mašina. Te mašine proizvode još veštačkih sredstava za remećenje prirode, a njihova proizvodnja ili pronalazak remete i celokupan proces evolucije na zemlji.

Kada čovek aktivira atomsku bombu, kuda odlazi taj zvuk? Kada pusti u rad nuklearno postrojenje, kuda odlaze toplota i radijacija? Kada buši zemlju, kuda odlaze elementi? Sve se vraća u univerzalno spremište, koje se nalazi u univerzalnom umu. Univerzalno spremište je telo prirode – sam univerzum. Univerzalno spremište sadrži određenu količinu toplote, zvuka, svetlosti, energije i svih elementarnih sila, koje održavaju prirodu u ravnoteži. Ali, kada se u to spremište vrati više zvuka, više toplote, više svetlosti i energije nego što je prethodno postojalo u prirodi, sve elementarne sile u spremištu osećaju te prekomerne nove sile i ravnoteža u prirodi biva poremećena. Ono što čovek dobije iz univerzalnog spremišta mora da bude vraćeno, ali kada se vraća više nego što je dobijeno, te prekobrojne sile remete prirodnu ravnotežu univerzalnog spremišta.

Kreacija je beskrajna zamisao univerzalnog uma, a svaki pojedinačni um se nalazi u univerzalnom umu. Svaki pojedinačni um takođe zamišlja, ali u ograničenim razmerama, dok zamisao univerzalnog uma deluje u neograničenim razmerama. Svaki pojedinačni um je majušna senka univerzalnog uma, ali kada ta senka, ograničeni pojedinačni um, zamišlja više nego što je predviđeno, ona proizvodi više zvuka, više toplote, više svetlosti, više energije, i tako dalje. Ona zamišlja više nego što je potrebno, zato što misli više nego što je potrebno. Kada svaki ljudski um to čini, kolektivni fenomen razmišljanja ljudskog roda remeti ravnotežu u univerzalnom spremištu i oštećuje beskrajnu zamisao univerzalnog uma.

Kada je u univerzalnom spremištu poremećena ravnoteža, poremećena je i ravnoteža prirode na zemlji, i usled neravnoteže prirodnih sila na zemlji čovek zatiče svet u haosu. Pošto ljudska bića razmišljaju više nego što je potrebno, zamišljaju više nego što je potrebno, svaki ljudski um je u zbrci i pometnji jer radi ubrzanim tempom. Kada um radi s velikim ubrzanjem, ljudsko telo se ne odmara valjano u stanju spavanja zato što mu pažnju stalno odvraćaju razne stvari nastale usled ubrzanog učestvovanja u događajima i činjenicama iz sveta.

Kada je ravnoteža u univerzalnom spremištu poremećena u krajnjem stepenu, univerzalni um prestaje da zamišlja. To znači da univerzalni um prestaje da misli, a kada univerzalni um prestane da misli, Brama, Tvorac, prestaje da stvara kreaciju. Osim toga, kada univerzalni um prestane da zamišlja, i svaki pojedinačni um prestaje da zamišlja, budući da je svaki pojedinačni um senka univerzalnog uma. Kada univerzalni um prestane da misli, svaki um prestaje da misli i u tom času se svi grubi oblici rastvaraju i iščezavaju, svi suptilni oblici se rastvaraju i iščezavaju, i svi mentalni oblici se rastvaraju i iščezavaju. U tim trenucima svaki pojedinačni um koji je bivao sve iscrpljeniji zamišljanjem, odmara se u univerzalnom umu. Svako grubo, suptilno i mentalno bitisanje odlazi na spavanje. To se zove Mahapralaja i događa se posle mnogih ciklusa, i mada se događa tek posle milijardi godina sigurno će se dogoditi kad dođe vreme za to.

Kada ljudska bića spavaju, njihovi umovi prestaju da rade iako sanskare postoje u mentalnom telu. Dok čovek spava sanskare se odmaraju, umotane ili uvijene natrag u oblik semena. Nema nikakvog mišljenja ni zamišljanja. U vreme Mahapralaje, kad se svi pojedinačni umovi odmaraju u univerzalnom umu a tri sveta se poništavaju i gube, na snazi je potpuni i apsolutni prestanak mišljenja i zamišljanja, mada se u svakom pojedinačnom umu nalazi obilje sanskara, ali su one umotane u neaktivno semenje.

Mahapralaja služi svrsi ponovnog uspostavljanja ravnoteže u univerzalnom spremištu univerzalnog uma. Svi elementi u univerzalnom spremištu ponovo se dovode u prirodnu ravnotežu. Kada se postigne ravnoteža u univerzalnom spremištu usled prekida zamišljanja i mišljenja, kreacija započinje iznova. Kap-duša koja je u mentalnom svetu postojala kao arhanđel se u vreme Mahapralaje vraća u svoj arhanđelski oblik. Kap-duša koja je u suptilnom svetu postojala kao anđeo se u vreme Mahapralaje vraća u svoj anđeoski oblik. Kap-duša koja je u grubom svetu postojala sa utiscima kamena se u vreme Mahapralaje vraća u svoj kameni oblik. Kap-duša koja je postojala sa utiscima biljke vraća se u biljni oblik, i tako dalje. Ribe se vraća kao ribe, ptice se vraćaju kao ptice, životinje se vraćaju kao životinje, a ljudska bića se vraćaju kao ljudska bića.

Sedam stupnjeva ili carstava evolucije su sedam dana kreacije. Um kamena ne biva tako iscrpljen, jer je zamišljanje kamena gotovo nula, ali na kamen utiču toplota, vlaga, svetlost, itd. Kada kreacija ponovo počne, prvo nastaje kameni oblik, a zatim metali, vegetacija, crvi, ribe, ptice, životinje i na kraju čovek.

Pojedinačni um svakog ljudskog bića postaje najiscrpljeniji, zato što ljudski um može beskrajno da misli i usled toga zamišlja i zamišlja dok se ne iscrpi. Preterana zamišljanja čovečanstva su ono što remeti čitav proces evolucije proizvodeći previše zvuka, previše toplote, previše energije, i tako dalje. Ljudskom umu je potrebno više odmora i zato je, kada kreacija opet otpočne, ljudski oblik poslednji koji nastaje.

Arhanđeli su bića sa mentalnom svešću, a anđeli su bića sa suptilnom svešću, ali ta bića nisu ograničena i obavezana na isti način kao mentalno svesni svetac ili suptilno svesni jogi. Kreacija se pojavljuje iz Onostranog i prvo se pokazuje u mentalnom svetu, potom u suptilnom svetu, i naposletku u grubom svetu. U kreaciju prvo dospevaju arhanđeli i anđeli zato što su to bića iz mentalnog i suptilnog sveta koja imaju mentalnu i suptilnu svest bez mentalnih i suptilnih sanskara.

Povorka grube ljudske svesti prethodi povorci suptilne ljudske svesti, koja prethodi povorci mentalne ljudske svesti kada kreacija ponovo nastupi nakon Mahapralaje.

Kada u univerzalnom spremištu postoji delimični poremećaj i ravnoteža ne može da se održi, tada dolazi do Pralaje, delimičnog poništenja grubog sveta. Pojedinačni um svakog od tih grubih bića se poništen odmara u univerzalnom umu, sve dok se u univerzalnom spremištu ponovo ne uspostavi ravnoteža. Za vreme Pralaje ne dolazi do poništenja celog sveta, nego samo onih grubo svesnih bića čiji su se umovi premorili od rada i stoga postali veoma iscrpljeni, pa im je potreban dug odmor ili spavanje. To je pravi smisao Meher Babinih reči: «Tri četvrtine sveta biće uništeno.» Niko nije poništen zauvek; to znači da ti pojedinci odlaze na vrlo dugačko spavanje, sve dok u univerzumu ponovo ne bude uspostavljena ravnoteža.

Mi koji sledimo Avatara Meher Babu i prihvatamo ga kao Boga, uopšte nismo zainteresovani za kosmičke događaje Pralaje i Mahapralaje! To su događaji kosmičkih razmera i vezani su za održavanje univerzuma. Mi sledbenici Avatara Meher Babe zainteresovani smo za totalno poništavanje naših pojedinačnih ograničenih umova zauvek, a ne za prekid naših zamišljanja u nekom vremenskom periodu. Interesuje nas suočavanje sa Mano-Našom, konačnim poništenjem ograničenog uma, poništenjem radi kojeg je Meher Baba duhovno radio. Nas se ne tiče svetaštvo niti to da samo vidimo svoga Voljenog, nego hoćemo da postanemo jedno sa njim, BESKRAJNA SVEST. Voljeni je neminovno i večno manifestovan za onog čiji je ograničeni ljudski um postao potpuno poništen. Upravo u tom trenutku je Bog potpuno manifestovan zauvek.

U međuvremenu, dok se pripremamo za svoj sopstveni mano-naš, naša duhovna dužnost prema univerzumu je da volimo Avatara Meher Babu i da mu se pokoravamo kao Bogu.

 

 

 

Nešto veliko se događa

Vreme je u iluziji i pošto je Večna Istina beskrajna, i vreme je kao Božja večita senka takođe beskrajno. Ljudski um ne može da pronikne u beskrajnu senku vremena, koje se proteže kroz neizbrojne epohe i cikluse, jer kad se pronikne u beskrajnu iluziju um postaje neograničen i Istina se svesno dostiže.

Vreme je varljivi odraz Večnosti, i zato se beskrajno vreme ne može izračunati; da bi spoznao Večnost, čovek mora da postane beskrajan. Onaj ko je stekao Beskrajnu Svest ima iskustvo Večnosti.

Kao što ima tri oblika iluzije – grubi, suptilni i mentalni – tako postoje i tri iskustva, tj. doživljaja vremena – grubo, suptilno i mentalno vreme. Grubi doživljaj vremena zavisi od oblika; gruba svest se razvija u vremenu kroz različite telesne oblike od kamena do životinje i na kraju do čoveka. Množina zasebnih trenutaka postoji od početka do kraja nečijeg grubog vremena. Suptilni doživljaj vremena oslanja se na energiju; suptilna svest involuira – uvija se – u vremenu kroz različite energetske oblike jedne beskrajne energije koja postoji u suptilnoj sferi. Množina energija, ili energetskih formi, doživljava se kao jedna moć u vremenu. Mentalni doživljaj vremena oslanja se na mišljenje; mentalna svest involuira u vremenu kroz različite oblike misli i osećanja. Množina zasebnih trenutaka u mentalnom vremenu doživljava se kao jedan um. Različite misli odražavaju Jednu Misao Božju, “Ko sam ja?“ Različita osećanja odražavaju Jedno Osećanje Božje, “Ja sam Bog.“ Pošto su gruba, suptilna i mentalna svest varljive i predstavljaju odraze Neuobličenosti, Moći i Uma Boga, Večnost je beskrajno iznad svih doživljaja vremena koji zavise od oblika, energije i uma.

Grubi univerzum nebrojenih oblika u vremenu je sedma senka Večnosti. No, budući da je grubi svet odraz Beskrajnog, i on je takođe beskrajan i večan, iako ograničen po kvalitetu i prirodi. Stoga ne bi bilo mogućno da se vreme zabeleži od početka kreacije, jer bi za to bilo potrebno izračunavanje Beskrajnosti Beskrajnog.

Životinje ne računaju vreme. Samo ljudska svest može da računa vreme u grubom svetu, ali njeni proračuni su vrlo ograničeni zato što ljudski um ne može da izračuna vlastitu evoluciju od kamena do životinje. Poznavanje vremena od samog početka nije mogućno.

Mahapralaja je potpuno poništenje tri sveta. Kada nastupi Mahapralaja i sve u vremenu i prostoru se rastvori, ko ostaje da beleži vreme? Posle Mahapralaje, kada kreacija iznova počne, univerzumu treba vremena da se potpuno vrati u postojanje u svim svojim razvojnim oblicima u vremenu i prostoru. Ljudski oblici poslednji ponovo ulaze u kreaciju. Mahapralaja se od početka kreacije događala nebrojeno puta, i zato beleženje vremena nikad ne može da se sačuva i održi.

Mahapralaja je kada sve odlazi na spavanje. Sila Mahapralaje je ista sila koja savladava čoveka i tera ga na spavanje. U toku Mahapralaje čovekov um se odmara u dubokom snu. Kada se posle Mahapralaje čovekov um probudi, posledica je svež, nov mir. Posle Mahapralaje čovekov um je ispunjen spokojem. Taj spokoj je dubok zato što se um čoveka odmarao dugo, dugo vremena. Taj spokoj se razlikuje od svakog drugog stanja svakodnevnih uobičajenih aktivnosti ljudskog uma. Taj spokoj je spokoj preporođenosti, spokoj ponovne stvorenosti. To je mirno stanje posedovanja samo prirodnih sanskara i uma koji je usredsređen na prav put ka involuciji, ka Bogu.

Kada Meher Baba spominje veliki događaj u budućnosti: «… Nešto što se nikada ranije nije dogodilo», on govori o velikom vremenskom periodu. Taj veliki događaj zbiva se tokom poznatog perioda pre Mahapralaje i poznatog perioda nakon Mahapralaje. Ishod tog velikog događaja je stanje mira u čovekovom umu. Mir će nastupiti nakon tog poznatog vremenskog perioda predstojeće Mahapralaje. Kada Meher Baba objavljuje: «… Taj veliki događaj neće se ponovo desiti u narednim milijardama godina», on ponovo govori o još jednom velikom periodu vremena. Taj veliki događaj će se odigrati u ovom sadašnjem periodu vremena koji vodi do sledeće Mahapralaje, a takođe je to i vremenski period u budućnosti koji će nastupiti nakon sledeće predstojeće Mahapralaje. Čovekov um biće potpuno odmoran i u svesti uma će biti uspostavljen mir.

U jednom ciklusu vremena takvi mahapralajički periodi nastupaju kada se neprirodne sanskare nagomilaju do krajnjih granica i kada celokupna evolucija univerzuma skrene s pravog puta. Neprirodnost je tada tako preterana da se sve oseća odvojenim jedno od drugog usled svojih neprirodnih sanskara, i taj intenzitet i napetost odvojenosti postaju nepodnošljivi za um. Kada neprirodno osećanje odvojenosti, zasebnosti, postane najsnažnije moguće, čini se kao da se celina raspada, ispadajući iz svog prirodnog toka. Na tom stupnju Avatarov rad je vrlo težak i on mora da uloži ogroman napor da ga završi. Kao rezultat njegovog rada za univerzum, mora da se desi veliki događaj da bi došlo do univerzalnog jedinstva i da bi se evolucija vratila u svoj prirodni tok.

Kada je dovršio svoje univerzalno delo, Meher Baba je prekinuo svoje ćutanje tako što je svoje delo pustio u dejstvo. Veliki događaj samo što se nije desio. U svakom slučaju, osećanje jedinstva se kao posledica njegovog dela malo po malo oseća u ljudskom rodu. Trenutno sve izgleda kao da se razdvaja i rastura tokom svetskog haosa i pometnje, i sve ponovo mora da se ujedini i raščisti. To će se dogoditi putem snage njegovog dela koje je on pustio u dejstvo kad je napustio telo. Do jedinstva će doći zato što ljudski rod sve bolje čuje Reč koju je on izgovorio kad je prekinuo svoje ćutanje. Kada svet shvati da je prekidanje Meher Babinog ćutanja moć koja se nalazi u osnovi njegove univerzalne manifestacije, tada će ljudski rod postepeno shvatiti da se veliki događaj zaista dešava. Taj period vremena biće poznat kao vreme pre Mahapralaje.

 

 

 

«Ja nisam ovo telo»

U noći 30. januara 1969, Meher Baba mi je u tri različite prilike gestovima napomenuo: «Upamti ovo, ja nisam ovo telo… Upamti, ja nisam ovo telo… Upamti, nisam ovo telo.»

Baba mi je to i ranije često govorio, ali kada mi je to ponovio samo dvanaest sati pre nego što je napustio svoje telo, učinio je to sa snagom koju ne mogu da opišem. Te poslednje reči su me podupirale i nosile u ovim godinama bez njega. Učinile su da osećam njegovo prisustvo. Njegove reči su mom srcu dale vino njegove manifestacije.

Avatar Meher Baba je često izjavljivao: «Ja nisam ovo telo koje vidite.» Ipak, neki ljudi misle da će se on, kada dođe vreme da se manifestuje, opet pojaviti u fizičkom telu. Ali, da je tako, zašto bi uopšte odbacio svoje telo? Meher Baba ne bi odbacio fizičko telo da bi se ponovo pojavio u istom obliku. Čak i kad bi se pojavio u istom telu, kao što neki smatraju da će učiniti, to ne bi bila njegova manifestacija. Avatar je u Stvarnosti božanski, i zato se njegova manifestacija događa kada ispolji svoju božansku prirodu. Meher Babino fizičko telo bilo je medij njegovog univerzalnog rada na grubom nivou svesti. Rezultat njegovog univerzalnog rada je manifestacija božanske prirode. Buđenje ljudske svesti u pogledu njegove božanske prirode događa se kad se on manifestuje u grubom svetu. I to je razlog što njegova manifestacija za svet može da počne tek kada on napusti svoje telo.

Meher Babino telo bilo je nosilac njegovog univerzalnog dela, a to delo bilo je usmereno na to da čovečanstvo iskusi njegovu božansku prirodu. Čovečanstvo je određeno da iskusi njegovu božansku prirodu. Njegova božanska manifestacija biće doživljena za vreme buđenja i duhovnog prevrata, koji se već događa kao rezultat njegovog univerzalnog dela.

Napuštanje Meher Babinog fizičkog tela ima značaj zatezanja luka. Odapinjanje njegove strele ima značaj oslobađanja sile njegovog univerzalnog dela. Kada ta strela svom svojom snagom udari, svet sa bolom pada u nesvest, ali će se ponovo probuditi da ga pronađe.

Meher Babino univerzalno delo utiče na svaki nivo svesti i njegova strela prodire duboko u srce čovečanstva. Kao rezultat njegovog dela, pojedinci stiču novu svest. Ta nova svest je stečena zato što je njegova strela sada u njihovim srcima. Ceo svet je meta njegove strele. Doći će dan kad će ga ceo svet biti svestan i kad će se probuditi za njegovu božansku prirodu. Pošto njegova strela ostaje duboko u srcu čovečanstva, to će biti totalna manifestacija njegove božanske ljubavi na zemlji.

Mi sada trpimo bol od strele u našim srcima. Bol koji njegova strela izaziva je nespokojstvo i pometnja u celom svetu. Najveći deo čovečanstva nije svestan uzroka svog tog nemira i zbrke. Svet je određen da ga postane svestan. Svet je usnuo, ali će se zahvaljujući njegovoj ljubavi probuditi za manifestaciju njegove božanske prirode.

Avatar Meher Baba nije fizičko telo. On je Bog i došao je na zemlju da manifestuje svoju vlastitu božansku prirodu. Njegova božanska priroda je prava stvar koju on pruža svetu, a oni koji ga dožive kao Boga imaju njegov istinski daršan.

Avatar je radio na tome da nam pruži doživljaj božanske prirode, božanske prirode naše duše. On je stvorio osećanje razdvojenosti tako što je napustio svoje fizičko telo, jer bez razdvajanja ne može biti ni sjedinjenja sa Bogom. Kad se stvori osećanje odvojenosti, čežnja za sjedinjenjem postaje stvarni bol u našim srcima. Zato nam valja čeznuti za iskustvom njegove božanske prirode. Ta čežnja će nam dovući srca da piju vino njegove manifestacije. Vino će nam omogućiti da iskusimo božansku manifestaciju ovoga doba. Čežnja za njegovim vinom je stvarni bol. To je bol od njegove strele duboko u našim srcima, i radi tog bola je Avatar delao i patio. Meher Baba nas je uveravao da taj bol nije telesan; to je čežnja duše za njenim oslobođenjem.

 

 

 

Meher Babina konačna odluka

Univerzum je proistekao iz Boga. Bog nije proistekao iz univerzuma. Iluzija je proistekla iz Stvarnosti. Stvarnost nije proistekla iz iluzije. Jedino je Bog stvaran; sam univerzum je iluzija.

Božji život provođen u iluziji, u svojstvu Avatara i Savršenih Učitelja, nije iluzoran; a Božji stvarni život provođen u kreaciji je i stvaran i iluzoran, nestvaran. Iluzija, iluzorni život, i Božji život u iluziji nisu i ne mogu biti jedno te isto. Iluzija ne poseduje život. Iluzija je iluzija i sama za sebe nije ništa. Iluzorni život znači život u iluziji, sa iluzijom, okružen iluzijom, i to jeste iluzorni život. Božji život življen u iluziji nije iluzoran zato što, uprkos življenju iluzornog života, Bog ostaje svestan svoje vlastite Stvarnosti.

Bog je apsolutno nezavisan, a univerzum je potpuno zavisan. Kada Savršeni Učitelji ostvare silazak Boga na zemlju kao Avatara, oni Stvarnost i iluziju čine uzajamno zavisnima. I otuda Božju beskrajnu milost i bezgraničnu ljubav privlače oni koji su uronjeni u iluziju.

Beskrajna milost i bezgranična ljubav deluju kao spona između Boga i univerzuma, spona koju večno koriste ljudi koji postaju Bog (Sadgurui ili Kutubi, Savršeni Učitelji), kao i Bog koji postaje čovek (Avatar ili Rasul, Hrist). Tako univerzum postaje Božji večni drug u igri. Putem te spone Avatar ne samo što je uveo život u svoju božansku igru, nego je i uveo zakon u iluziju. A pošto je taj zakon stvorio Bogočovek ili Avatar, to je zakon bezakonitog Beskraja; on je večno stvaran i u isti mah iluzoran. Taj zakon je ono što upravlja univerzumom – svi njegovi usponi i padovi, svo građenje i pustošenje vođeni su tim zakonom.

U ovom cikličnom razdoblju, Bogočovek je postigao da Božja apsolutnost funkcioniše po tom zakonu  kao Božja volja, a to znači da je bilo šta i sve što Avatar hoće određeno od strane Boga. Shodno tome, sve što sam izneo u Poslednjoj Objavi je Bog odredio, i to se mora desiti i desiće se.

Sve što sam izložio u Poslednjoj Objavi mora se dogoditi tačno istim redosledom i sa istom silinom dejstva, ali sa preinačenjem u faktoru vremena. Prema tome, uz promenu u vremenskoj granici, silina, domet, izgled i veličina lanca događaja desiće se bez ikakvog ublažavanja, da bi se sproveo u delo predodređeni plan.

U međuvremenu ljudski rod mora da sačeka, shodno ovoj Konačnoj Odluci, da bude svedok svega što će se odigrati kako je Bog odredio. Ovo je vreme kada čovek mora da voli Boga sve više. Neka čovek živi za Boga i neka umre za Boga. U svim njegovim mislima, u svim njegovim rečima i u svim njegovim postupcima mora da vlada jedino ljubav prema Bogu.

 

Satara, Indija

10. april 1955.