O Šerijatu

I

Svi Proroci i Sadgurui su učenike svog unutrašnjeg kruga učinili upravo onoliko savršenim koliko su i sami bili, tj. učinili su da ostvare Boga i tako ih oslobodili od neprekidnog ciklusa rođenja i smrti. Ostalim Učenicima svojih spoljašnjih krugova pokazali su puteve Bakti i Seve, “Odanosti i Služenja”, a u njihove umove su usadili izvesne ezoterijske činjenice. Masama su ostavili šariat ili ceremonijalnu stranu religije i naučili ih doktrinama koje mogu da razumeju.

Kada se pravilno razume, čak je i šariat, u koji su veliki Učitelji i Avatari upućivali običan svet, ispunjen dubokim značenjem. Kusti ceremonija kod zorastrijanaca, tal-bađan kod hindusa i nimaz kod muslimana nisu ništa drugo do izvrsna sredstva za uklanjanje sanskara, koje su direktne posledice misli, reči i dela, i koje čine najveću prepreku tragaocu na putu ka Bogo-ostvarenju.

Uzmimo kusti ceremoniju sledbenika Zaratustre. Tri čvora koja se vezuju dok se obavlja ova ceremonija ukazuju na humatu, huktu i hvarštu, ili dobre misli, dobre reči i dobra dela. Udaranje, ako tako mogu da ga nazovem, svetim kanapom, dok se izgovaraju kusti molitve, takođe ima veliki značaj. Sa materijalne tačke gledišta, to znači uklanjanje prašine koja može da bude na kanapu (spoljašnja manifestacija); sa ezoterično- religijskog stanovišta, to predstavlja čin teranja loših želja i loših misli (mentalna manifestacija); a sa ezoterično-duhovnog gledišta to označava poništenje sanskara.

Ako se kusti ceremonija obavlja sa pravom revnošću i velikom iskrenošću srca, svakako da briše neke od čovekovih sanskara. Ali, ako je čovek obavlja hiljadu puta na dan, samo mehanički, tek da bi se pravio važan ili zato što se pridržava običaja, to neće biti ni od kakve koristi. Jedna kusti ceremonija koja se obavi sa iskrenom odanošću učiniće daleko više dobra nego hiljadu kusti ceremonija obavljenih bez iskrene odanosti.

Meherova poruka: Vol. I, No. 2, februar 1929., str. 8-9.

O ŠARIATU

II

Svrha tal-bađana kod hindusa i nimaza kod muslimana ne razlikuje se od svrhe kusti ceremonije kod zoroastrijanaca. Obe treba da umove poklonika preusmere sa sveta na Svemoćnog. Ova svrha se, međutim, ostvaruje jedino ako se molitve nude uz veliku posvećenost i iskrenost. Naravno da morate da se molite Bogu, ali nemojte svoditi svoje molitve na farsu ili praznu vežbu. Godinama možete da poskakujete i vičete iz sveg glasa, Tukaram, Tukaram, ali ako je ovo uzvikivanje lišeno iskrene odanosti, hoće li vam to učiniti neko dobro? Razmahnuto poskakivanje uvis, pevanje visokim ili niskim glasom, lagano ili ubrzano zvonjenje talom, ne vode vas bliže Bogu. Vašem duhovnom uzdizanju je potrebna bakti ili odanost, a ne mehaničko mrmljanje ili uzvikivanje mantri.

Nije preterano reći da se većina sledbenika svake vere moli Bogu i proslavlja svetkovine sa stavom da time obavljaju svoju dužnost prema šariatu, a ne prema Bogu. Često se može videti zoroastrijanac koji dok se moli, prebrojava preostale stranice dugačkog jašta koji tek što je počeo da moli, a već jedva čeka da završi. Jadnik! On ne misli na Boga, već kako da se što pre toga reši. Zar niste videli parsijske sveštenike koji se usred molitvi raspituju za cene povrća i vrednost deonica? Zar niste videli pravoverne Parse kako zure u slasna jela, dok u vreme obroka obavljaju kusti ceremoniju? Zapišite u svom srcu da ponuđene molitve i obredi koji se slave bez posvećenosti, nisu ni od zemne ni od nebeske koristi.

Šariat je koristan jedino ako se obavlja u pravom duhu, tj., uz veliku posvećenost i iskrenost.

Meherova poruka: Vol. I, No. 3, mart 1929., str. 10-11.

O ŠARIATU

III

Neki od Sadgurua koji su se po ostvarenju iz dužnosti “spustili dole” i koji su morali da igraju ulogu Avatara, uspostavili su različite religije. Jedan i jedini cilj Avatara je da čovečanstvu pruže prosvetljenje. Sav njihov rad, kako unutrašnji tako i spoljašnji, usmeren je samo ka ovom cilju. Nekolicini, koji imaju retku sreću da su članovi njihovog unutrašnjeg kruga, daju duhovno savršenstvo; oni koji su njihovi posvećenici ili bakte (članovi spoljašnjeg kruga) dobijaju manje-više trajno prosvetljenje; a masama ljudi daju opšti duhovni podsticaj. Masama postavljaju određena pravila i propise, da bi im omogućili da vode dobar život i da nastave ka Putu i uđu na Tarikat stadijum. Pravila i propisi formiraju načela religije kojoj ljudi daju ime po njenom osnivaču, i nazivaju se Šariat. Šariat je prvi korak na duhovnom putu.

E sad, zašto su različiti proroci dali različite religije, tj., različita pravila i propise, ako je njihov cilj bio samo da umove ljudi usmere ka Bogu? Zašto različita pravila za rešenje jednog problema? Svaki prorok, pre uspostavljanja svoje vere, uzima u obzir vreme, mesto, okolnosti i mentalitet ljudi. Propovedanje određene vere u dato vreme, pred izvesnom masom ljudi, zahteva temeljno proučavanje znakova vremena i različitih uslova kojima su ljudi izloženi. Svaki prorok sve ovo brižljivo razmatra i propoveda doktrine koje smatra najboljim za svoje vreme i okolnosti.

Nužno je napomenuti da je Šariat samo spoljašnja odora religije, čiji je pravi kraj i cilj ostvarenje Boga. Osnovni principi svih religija su isti, uprkos razlikama u dogmama i doktrinama. Šariat će, ako se brižljivo i iskreno sledi, odvesti posvećenika na put.

Meherova poruka: Vol. II, No. 8, avgust 1930., str. 4-5.