Moj rad, vaše poništenje

U petak, 2. novembra 1962. u toku Istočno-Zapadnog Okupljanja Meher Baba je dao Poruku svojim radnicima u Guruprasadu u Puni. Obrativši se grupi od preko pet hiljada ljudi koja su pred njim sedeli, rekao je:

“Dragi moji Radnici,

Iako sam vam rekao da neću davati više nikakve poruke ni besede, eto me gde činim upravo ono što ne želim da činim. To je zbog toga što većina vas radi ono što ne volim da radite … jer uprkos mnogo priče o Baba-porodici, mnogo je više prividnog nego stvarnog srodstva među vama koji ste deca Jednog Oca.

Prava deca Jednog Oca se između sebe ne pozdravljaju osmesima i zagrljajima dok istovremeno gaje kivnost i ljutnju, već u svojim srcima marljivo brinu o međusobnom dobru i žrtvuju se za njega.

Ako me učinite svojim pravim Ocem, sve razlike i sporovi među vama, kao i svi lični problemi koji se tiču vaših života, rastvoriće se u Okeanu moje Ljubavi …

Ako u vašim srcima nema bratskog osećanja, sve reči koje izgovarate ili štampate u moje ime su prazne; sve milje koje prelazite zarad mog cilja ravne su nuli; sve organizacije za moj rad samo su privid aktivnosti; sva zdanja koja u sebi treba da nose mene, samo su pusta mesta, a svi kipovi koje pravite ne bi li me otelovili, prikazuju nekog drugog.

Bio sam strpljivi i popustljiv … jer ste bili vrlo mlada deca u mojoj ljubavi, a deca moraju da imaju nešto čime će da se igraju. Sada ste, međutim, stariji i počinjete da uviđate da je pred vama mnogo veći posao od onoga koji ste do sada obavljali. Preispitivali ste svoja srca i umove da bi doznali kakav bi to rad mogao da bude.

On nije različit od onoga što ste do sada činili – to je isti posao, ali obavljen na drugačiji način. A to je način poništenja, što znači da što više radite za mene, to se u sebi osećate manje važnim. Morate zauvek da upamtite da ja sam obavljam svoj rad. … Puštam vas da radite za mene da biste imali priliku da svoj talenat i sposobnosti nesebično koristite i tako mi se više približite.

Moj rad je vaša prilika. Kada dozvolite da se vi nađete između mene i mog rada, puštate da vas rad odvede od mene. Kada vam je rad za mene preči od vas samih, on će se odvijati kako treba, iako to ne mora obavezno da bude i neometano. A kada se posao ne odvija kako treba, znači da ste se vi postavili između rada i njegovog izvršenja.

Put rada za mene je put poništenja, što je put snage a ne slabosti. Pomoću njega postajete zreli u mojoj Ljubavi …”