3. POGLAVLJE

INTENZIVNA AKTIVNOST

Nakon što je postao priznat kao Savršeni Učitalj od strane drugih Savršenih Učitelja Bilo je petoro ljudi koji su odobrili ovo ‘naimenovanje’. Osim Hazrat Babađan, to su bili: Tađudin Baba, bivši vojnik u službi Britanije. Nakon što je došao do Bogo-spoznaje, odrekao se svoje vojničke službe; priča se da je na njegovoj sahrani bilo prisutno 30.000 ljudi. Sai Baba, iz Širdija, je bio Učitelj Upasni Maharadža, kojem je uputio Meher Babu. Peti, Narajan Maharadž, živeo je kao bogat čovek u velikom i bogato nameštenom bungalovu. Među njima je dakle bilo troje muslimana i dva hindusa, jedna žena i četiri muškarca. , Baba se u jednom periodu povukao da bi se skoncentrisao pre nego što je počeo period njegovog života ispunjen intenzivnim aktivnostima. Zbog toga je napustio dom svojih roditelja i otišao da živi u kolibi dva puta tri metra, koja nije bila pogodna čak ni za monašku ili zatvorsku ćeliju, nakon što je zamolio jednog prijatelja da mu je sagradi. Sam je ovako opisao ovaj period svoga života:

Oko četiri meseca (januar – maj 1922.) stanovao sam u jednoj maloj džopdi (koliba pokrivena slamom), koja je građena posebno za mene na domak nekih polja na mestu koje se danas naziva Šivainagar u oblasti Pune. Na ovaj način sam počeo da živim nezavisno okružen ljudima koji su činili jezgro mandalija. Jedan od njih prvi je počeo da me oslovljava sa ‘Baba’. Neki od ovih ljudi su mi prišli rukovodeći se svojom intuicijom i pre nego što su u potpunosti shvatili moje unutrašnje stanje. Drugi su mi prišli zbog onoga što su o meni govorili Babađan i Maharadž. A neke sam direktno ja privukao.

Upitan zašto je odlučio da se nastani u tako skučenom prostoru, Baba je odgovorio: „To za mene nije neudobnost, jer mene zidovi ne sputavaju. Radi određenog delanja koje moram da izvršim u nefizičkoj sferi, više volim da budem zatvoren u malom prostoru.“ I tokom čitavog života, kad god je priroda takvog posla to zahtevala, on bi uputio svoje sledbenike da sagrade malu kolibu, ili pak da pronađu i urede neku pećinu, i da u njoj ostanu zatvoreni od nekoliko sati do nekoliko nedelja. Često bi na odabranom mestu postojale posebne asocijacije u vezi sa Učiteljem ili nekim svecem iz prošlosti, a jednom je u Italiji proveo dan i noć posteći u pećini u blizini Asizija koja je imala veze sa Svetim Franjom.

U međuvremenu, Baba je kontaktirao sa mladim ljudima u susedstvu, koji su, u početku samo prijatelji, brzo postali njegovi učenici, i on je sa grupom od četrdeset i pet ljudi u maju 1922. krenuo pešice iz Pune u Bombaj. Dvanaestorica od njih su bili muslimani, jedanaestoro zoroastrijanaca kao i Babina porodica, a ostali su bili Hindusi. Kada su stigli u Bombaj, Baba je iznajmio jedan veliki bungalov koji je nazvao Manzil-e-Meem (Učiteljeva Kuća), gde je osnovao svoj prvi ašram. U njemu je bilo petnaest soba, ali nije hteo da ga opremi nikakvim nameštajem; za spavanje je bilo dozvoljeno koristiti samo pokrivače, bez kreveta, dušeka ili perina. Svakog jutra ljudi su odlazili da se bave različitim poslovima, ali uveče su morali da dođu pravo kući, i njihov život se odvijao po strogim pravilima koja su morala – kao i sve Učiteljeve instrukcije – da budu strogo poštovana.

Svi su morali da idu na spavanje u 8 časova uveče i da ustanu svakoga jutra u 4 sata, jer su rani jutarnji sati najpogodniji za molitve i meditaciju. Pre toga su morali da se okupaju u hladnoj vodi, što je činio čak i jedan od njih koji je bolovao od astme, i koji je na svoje iznenađenje otkrio da je nakon izvesnog vremena njegova astma izlečena. Ishrana je bila vegeterijanska, ali su svi morali da obilno jedu ovu jednostavnu hranu, osim za vreme posta.

Piće i seksualni odnosi su bili zabranjeni. Svako ko je odlazio sa dužnosti morao je da ostavi svoju torbu i novac, a za vreme službe nije smeo da potroši više od dva ana (dva penija) za osveženje, suma za koju se u to vreme mogao kupiti jedan čaj ili neko hladno piće. Sve zarade su stavljane u zajednički fond u korist svih, i nikome nije bilo dozvoljeno da poseduje bilo kakvu privatnu svojinu. Svako je bio upućen da se pridržava praznika, kao i ostalog što mu nalaže njegova vera.

Ali iako je ovaj režim bio strog, život u ašramu je bio daleko od sumornog. Baba je voleo sve vrste igara, za koje je bio određen poseban vremenski raspored, kao i muziku i pesmu. Često je vodio svoje sledbenike u pozorište i bioskop. Podsticao je slobodno izražavanje i grupa je imala sastanke svoga rukovodstva na kojem su članovi podsticani da slobodno govore. Istom cilju služila je i Babina navika da iznenada upita nekog sledbenika da kaže tačno na šta misli – tehnika koja je poznata studentima psihologije na Zapadu – i za doručkom bi često tražio od nekoga od njih da ispriča svoj san.

Među Babinim sledbenicima se podrazumevalo da on nikada ne dozvoljava da njihov život zapadne u kolotečinu, uvek je bilo nečeg neočekivanog. Jednom prilikom Baba je naredio svojim sledbenicima koji su postili da skupe dve stotine prosjaka i da ih dovedu u ašram. U Bombaju je uvek bilo mnogo prosjaka, ali Baba nije hteo one zdrave i snažne, već samo prave invalide i nevoljnike. Nakon što su dovedeni, okupani i odeveni, Baba ih je lično poslužio zajedno sa ostalima, i čak ih je, na njihovo iznenađenje, okitio vencima kada su pošli. Drugi put, kada je čitava grupa živela samo na vodi, Baba je naredio da se skupi ništa manje nego osam stotina prosjaka, i da se oni nahrane i obuku, ali ovog puta su među njima mogli da budu i oni fizički zdravi. Jednom, možda zbog toga što su kružile neke priče o slaboj hrani, Baba je izabrao šest od mandalija i naredio da se za njih spremi gozba. Oni su bili oduševljeni što su počašćeni svežim i sušenim voćem, čokoladom i sočnim slatkišima koji su u Indiji tako omiljeni. Ali kada su se već dobro najeli, pojavila su se kuvana jela i Učitelj im je napunio tanjire, a kada su za ovim jelima stigla druga, učenici su počeli da mole za milost.

Često su Babini zahtevi za strogom poslušnošću dovodili nekog od ovih ljudi u neprijatnu situaciju. Oni koji su svakoga dana odlazili na posao mogli su da razgovaraju sa svojim kolegama u fabrici ili kancelariji ili sa drugim učenicima, ali im je bilo zabranjeno da razgovaraju sa bilo kim drugim. Jedan radnik koji je uveče putovao vozom kući, našao se licem u lice sa starim školskim drugom, na čije srdačno raspitivanje nije mogao da ponudi drugi odgovor osim zbunjenog pogleda, koji je zadržao sve dok nije stigao do svoje stanice i sa olakšanjem izašao. Iako su takvi događaji bili u svoje vreme veoma bolni, mandaliji su shvatili da svaki zahtev ili uputstvo imaju svoju svrhu. Za razliku od onih koji su provodili život u manastirima ili samostanima, Babini učenici su bili izvežbani da žive sa svetom, ali da od njega budu izolovani. Raskid društvenih veza je možda neophodan za one koji žive u skladu sa drugačijim vrednostima. Sposobnost da poste i budu nedovoljno naspavani, mogućnost da putuju – ili možda čak okupe i grupe nepoznatih ljudi – bez novca za hranu ili prevoz, kasnije će im biti od neprocenjive koristi, i razviti njihovu odlučnost i inicijativu, bez koje nikada ne bi mogli da se suoče sa tako napornim životom koji su vodili kao Babini bliski pratioci. Sa fizičkog stanovišta oni su prolazili kroz nešto slično čvrstoj vojničkoj disciplini i vežbama. Vremenom oni su preživeli i teške napore.

„Moje telo“, objasnio je Baba,

bilo je tada veoma mršavo, ali takođe i gipko, pošto sam neprestano bio veoma aktivan. Od četiri sata ujutro, čak i po najvećoj hladnoći, kretao sam se u svojoj sadri (odori) od tankog muslina. Oni koji me nisu dobro poznavali u to vreme su me smatrali veoma agresivnim, jer bih iznenada, sa povodom ili bez povoda, udario bilo koga ko mi se nađe pod rukom.

U to vreme većina mandalija su bili snažni, mišićavi mladići. Nekoliko od njih su bili dobri rvači, a neki su bili vrsni atletičari. Ali kada bih krenuo u šetnju žustrim korakom, većina njih je morala da trči da bi mogli da održe korak sa mnom…

Jedan iz grupe je imao fizičku snagu diva, ali sam ga jedanput, kada sam bio u određenom raspoloženju, oborio jednim udarcem. Drugi je morao da ode kod lekara zbog toga što sam mu svojim udarcem povredio uvo. Jedan od mandalija se u takvim prilikama uvek sakrivao i ne bi se pojavio sve dok mu drugi ne potvrde da se moje raspoloženje promenilo.

Iako nam takvi postupci mogu izgledati čudno, sledbenici istočnjačkih učitelja normalno shvataju i prihvataju etape takve slične vatrene aktivnosti. Kao i udarci ili uvrede kojima nekada zasipaju svoje učenike ili jedan drugoga, one su spoljašnja manifestacija unutrašnjeg cilja koji je uvek dobronameran, i snažan udarac od Savršenog Učitelja – kao udarac kamenom kojim je Babu pogodio Upasni Maharadž – često je samo sredstvo duhovnog prosvetljenja. Tako i prekor od strane Učitelja, takođe, predstavlja znak naklonosti. Razumevanje takvog ponašanja je pokazao jedan naučnik, proučavalac Sanskrita, kojeg je Baba prekorio na jednom od sahavas-a. Nakon toga on je rekao sa zahvalnošću: „Ah, Baba me sigurno odista voli, inače se ne bi trudio da me koriguje.“

Dva mandalija koji su ostali sa Babom tokom čitavog njegovog života, ostavili su svoja sećanja na te dane njegovog početka. Jednome od njih, Sarošu Njegovo puno ime bilo je Saroš K. Irani. Umro je 1973. , Baba je ponudio da se pridruži njegovom ašramu. Nakon kraćeg oklevanja pristao je da pokuša na godinu dana, da „vidim kako ću se snaći.“ Međutim, često mu se događalo da na ovaj ili onaj način ne posluša Učitelja, i kada bi se vratio našao bi svoj ležaj izbačen napolje. Uznemiren, on bi zamolio Babu da mu dozvoli da unese svoj ležaj i da ponovo zauzme svoje mesto u grupi. Na kraju bi Baba pristao, zagrlio Saroša, i svi bi nastavili po starom – sve dok ponovo ne bi našao svoj ležaj ispred vrata.

Saroš je bio živahan, lep mladić, koji je mnogo voleo društvo, tako da je Baba možda na ovaj način želeo da predupredi mogućnost da on poželi da napusti ašram. U tom slučaju, Babin proračun je bio dobar, jer je Saroš, koji mu se nevoljno pridružio na dvanaest meseci, ostao čitav život. Sa Babinim odobrenjem on se kasnije oženio, zasnovao uspešan posao sa automobilima i postao gradonačelnik Ahmednagara. Sa svojom ženom, Vilu, nekoliko puta je vršio dužnost Babinog ambasadora, a njihov dom je pružio gostoprimstvo mnogim Babinim sledbenicima iz čitavog sveta.

Još jedan član iz ranih dana bio je Meherdži (Meherdži A. Katkaria) koji se pridružio Babi kao osamnaestogodišnjak. On se seća kako mu je Baba, koji je u to vreme povremeno pušio, davao po jedan dim cigarete. Kada bi ga on povukao, Baba bi mu rekao da povuče još jedan dim. Zatim bi mu naredio: „Nikada više ne smeš da pušiš. Ali ovo,“ pokazujući rukom na piće, „je za tebe dobro.“ Meherdži, koji je ponekad imao problema sa grlom, je ovo smatrao praktičnim upozorenjem u interesu njegovog zdravlja. On se takođe oženio sa Babinim dopuštenjem, i kasnije je došao u situaciju da mora da započne neki posao. Baba mu je savetovao da počne da se bavi proizvodnjom papirnih filtera koji se koriste u industriji. Meherdži jedva da je znao i šta su papirni filteri, i nije imao pojma kako se oni prave. Danas njegova fabrika zapošljava dve stotine radnika, jedina je fabrika te vrste u Indiji, i štedi toj zemlji velike sume novca u međunarodnoj razmeni.

Kuća Manzil-e-Meem je iznajmljena na godinu dana. Međutim, poslednjeg dana Marta 1923, kada je do isteka roka ostalo još dva meseca, Baba je okupio mandalije. Rekao im je da Ašram treba da se napusti. On će sam uskoro krenuti za Ahmednagar, vodeći sa sobom samo nekoliko od njih. Ostali treba da odu kućama, odakle će oni koji to budu želeli moći kasnije da mu se pridruže. Ali je želeo da dobro razmisle pre nego što to učine, jer će „disciplina biti čvršća a način života jednostavniji… možda ćete morati da radite poslove zidara, ili kulija; ukratko, sve vrste fizičkih poslova.“

U međuvremenu je za Babu i nekolicinu koji su ostali sa njim počeo period neprestanog putovanja. Mala grupa je bila stalno u pokretu, krstareći zemljom i putujući jednom prilikom čak do Persije. Često su putovali peške; ukoliko su išli brodom ili vozom, uvek su putovali najnižom klasom, na čemu je Baba insistirao čitavog života. Pored neizbežnih nevolja koje prate život u pokretu kroz zemlju pustinja, planina i šuma, u kojima vladaju ekstremne temperature, često su morali da poste; sam Baba je često postio, i jednom nije uzimao ništa osim tečnosti puna dva meseca – a to je bilo tokom putovanja preko čitavog kontinenta tokom kojeg je svaki čovek nosio svoj ležaj i opremu. Mesta gde su odsedali bila su uvek najsiromašnija i najjeftinija, a nervi ovih ljudi su svakodnevno bili na probi zbog naglih promena plana. Tek što bi se smestili u neko sklonište, nadajući se da će tu ostati neko vreme i okrepiti se, dobili bi nalog da sve spakuju i da budu spremni da krenu sledećeg jutra, ili možda u sred noći. Živeli su kao vojnici u kampu, ali su im uobičajeni izduvni ventili vojske, gunđanje i opijanje, bili nedostupni.

Tokom njihovih putovanja, Baba je odveo svoju grupu u Arangaon, mali grad okružen zidinama, u blizini Ahmednagara. To je bilo drevno naselje, tada u ruševinama, gde je izvestan broj seljaka, uglavnom takozvanih ‘nedodirljivih’, živeo u bedi i poniženju. ‘Poniženje’ nije nimalo blaga reč za to, budući da su i oni sami i njihova odeća bili strašno prljavi, a njihov način života gotovo životinjski. Imali su običaj da, na primer, jedu tela mrtvih životinja koja su nalazili. U blizini ovog razrušenog grada bio je jedan takođe ruševni vojnički kamp, ostatak iz prvog svetskog rata. Pa, ipak, Baba je izabrao ovo mesto da nosi njegovo ime i da postane neizbrisivo povezano sa njegovim životom i radom kao ‘Meherabad’ (‘abad’ znači prosperitetan). Kao i druga mesta koja je Baba odabrao, i ono je bilo vezano za duhovne asocijacije u prošlosti. Tu se nalazio grob Buadži Bua, jednog hinduskog sveca za kojeg se pričalo da je još živ ušao u svoj grob. Ovo mesto je takođe odabrao i jedan muslimanski svetac, Hazrat Šah, da tu bude sahranjen; kada su mu se njegovi sledbenici suprotstavili zato što je izabrao tako napušteno i jalovo mesto, on im je odgovorio: „Grešite; ovo mesto  će procvetati u mesto jedinstvene važnosti i hiljade ljudi će ga posećivati… Tako je odeređeno, i tako će biti.“ Na tom mestu je marta 1924, dvanaest meseci nakon napuštanja Manzil-e-Meema, Baba osnovao svoj drugi ašram.

Život u Meherabadu je bio podređen isto tako strogoj disciplini kao i u Bombaju, a ishrana isto tako oskudna, ali sada je uz to išao i težak fizički rad na koji ih je on upozorio godinu dana ranije. Ljudi su morali da očiste zemljište, da urede sve zgrade koje su se mogle koristiti, i da počnu da zidaju nove. Prva koja je sagrađena ličila je na kolibu u kojoj je Baba živeo u Puni, i predstavljala je malu, četvorougaonu prostoriju – čvrsto sagrađenu od kamena i maltera i obezbeđenu mrežom protiv insekata – gde se Baba mogao povući u periodima samoće. Osim jednog plaćenog zidara, sve su uradili mandaliji, čiji je broj ponovo porastao na oko četrdeset, i koji su radili kao fizički radnici po šest sati svakoga dana. Nakon nekoliko meseci, pod Babinim nadzorom, oni su pokrili napušteni kamp čitavim nizom zgrada. Prisećajući se toga mnogo godina kasnije, Baba je rekao:

… izgledao je kao maketa nekog grada. U njemu je živelo oko 500 duša, koji su radili u bolnicama, u dispanzeru i u školama. Bili su tu takođe i ašrami za dečake, muškarce i žene, i skloništa za siromašne i za gubavce… U to vreme trošili smo gotovo hiljadu rupija dnevno na održavanje raznih službi, dok su mandaliji često jeli samo dal (sočivo začinjeno karijem) i pirinač za ručak, ili čaj bez mleka ili vodenu supu od lišća metija (gorki spanać) i suvi hleb za večeru… Ja sam se hranio uglavnom tečnom hranom ili oskudnim obrocima, koje sam jeo jednom u nedelju dana ili jednom u dve nedelje.

Najugroženiji stanovnici Arangaona dobijali su besplatne porcije hrane jednom nedeljno. Oni su bili tako siromašni da su kasnije, kada su ašrami preseljeni nekoliko desetina milja daleko u Toku, često išli pešice ili volovskim kolima do tamo radije nego da ostanu bez svoje nedeljne količine običnog žita.

Stotine ljudi iz sela u blizini Meharabada imali su koristi od ovih besplatnih bolnica, a hiljade su koristile dispanzer za ambulantno lečenje. Dečaci iz svih kasta i svih religija uključujući i nedodirljive uskoro su počeli zajedno da žive, jedu i slobodno se druže…

Od jutra do mraka šetao sam okolo i aktivno učestvovao u svemu, čak i u čišćenju nužnika. Na ovaj način Baba je umesto ‘nedodirljive’ dece obavljao čak i posao čišćenja nužnika i odbijao je podelu koja je značila da ovu decu, i klasu iz koje oni potiču, treba smatrati ‘nedodirljivim’.   Svakoga dana provodio sam po tri, četiri sata kupajući decu iz škole. Kada je broj stanovnika porastao, dozvolio sam mandalijima da ovaj posao dele sa mnom. Svi mandaliji su takođe morali da melju žito po sat, dva ili tri svakoga dana, zavisno od svojih ostalih zaduženja. Ja sam takođe učestvovao u mlevenju žita sat ili više dnevno.

Školska deca o kojoj Baba govori pohađala su besplatnu osnovnu školu, koja je takođe bila među novoosnovanim institucijama. Od 20 dečaka, koliko je bilo u početku, broj učenika je brzo porastao na 150 dečaka i devojčica, među kojima je bilo oko 30 nedodirljivih dečaka iz siromašnih i bednih domova, i to su bili oni koje je Baba tako često prao i kupao. U početku oni su bili odvojeni, ali ubrzo su sve razlike među kastama i verovanjima srušene, a deca slobodno prihvatila jedna drugu.

Jednom, dok je Baba radio u kupatilu, neki Bramani, pripadnici visoke kaste, došli su po njegov blagoslov. Dok su stajali pred njim, Baba im je rekao: „Ja kupam nedodirljive dečake. Nema smisla da vam dam blagoslov ako niste spremni da radite ono što ja radim.“ Bramani su prekršili svoja pravila, prema kojima na njih ne sme da padne čak ni senka nedodirljivog, da ih ne bi ukaljala, i pridružili su se Babi u njegovom poslu.

Ako je ašram u Bombaju podsećao na manastir čiji stanari traže prosvetljenje živeći pod strogom disciplinom, a radeći izvan njega, ašram u Arangaonu je pre predstavljao društveni centar čiji su napori bili usmereni na pomoć zajednici. I ako je motivacija prvog bila istočnjačka i duhovna, onda je ona koja je inspirisala ovaj drugi izgledala praktična i zapadnjačka. Život u Bombaju je bio neki oblik izolacije sa strogo ograničenim kontaktima izvan ašrama, ali u Meherabad je sada počeo da pristiže veliki broj ljudi. Ponekad je ta reka ljudi tekla čitav dan, i na Babin trideset i drugi rođendan, 25. februara 1926, skupilo se oko 20.000 ljudi da primi njegov daršan (blagoslov). Neki su zaista težili istini, ali većina – kako je Baba rekao mandalijima – su zapravo želeli, iako su tvrdili suprotno, da dođu do neke materijalne koristi. Baba je o ovome govorio sa duhovitom tolerancijom:

Jednom mi je jedan starac ponudio da mi posveti sve što ima, i tada će početi, rekao je on, da živi životom odricanja i služenja drugima. Međutim, kada sam se raspitao, otkrio sam da je ono što je želeo da posveti meni bila žena i sedmoro dece o kojima je trebalo brinuti…

Još jedan koji je došao tražeći božiji put poučen je da ostane sa Babom i vodi asketski život. Činio je to deset dana, ali je tada rekao da mora da ode. Ispitivanje je pokazalo da je ono što ga je odbilo bila hrana. Baba ga je pustio da ode, rekavši mandalijima: „Došao je zbog Boga, a odlazi zbog hleba!“

Treći koji je došao u suzama izjavio je „Četrdeset godina tragam za Bogom. Meditiram; sada sam došao tebi!“ Baba mu je rekao, „Ako me budeš slušao, pružiću ti Bogo-spoznaju. Šta je sa poslušnošću?“

„Odseći ću svoju glavu“, reče čovek, „i položiti je pred tvoje noge!“

„Ne moraš sebi da odsečeš glavu, ali skini se go i šetaj Ahmednagarom.“

Čovek, koji je bio dobro obučen, pobunio se: „Baba, to je veoma teško, jer ja sam ovde odrastao. Poznajem  mnoge ljude. Šta će oni reći?“

„Ako ne možeš to da uradiš,“ odgovorio je Baba, “ zašto kažeš da bi sebi odsekao glavu?“

Uprkos gotovo neprekidnim aktivnostima njegovog svakodnevnog života, tokom ovog perioda Baba je napisao knjigu, koja nikada nije objavljena, i koju niko nikada, koliko se zna, nije pročitao. Pisao ju je na raznim mestima, delom u svojoj kolibi, delom u nisko nadsvođenoj ‘radnoj sobi’, delom na klupi ispod jednog drveta pored puta, a delom u jednoj kolibi na brdu u drugom delu naselja Meherabad. Ovoj knjizi – za koju se kaže da sadrži Babinu poruku svetu, uključujući i duhovne tajne koje nikada nisu otkrivene – Baba je posvećivao po nekoliko časova svakoga dana nekih godinu dana, često sedajući da piše u šest ujutro iza zatvorenih vrata, i ponekad nastavljajući do kasno u noć. Povremeno bi postao tako iscrpljen da su ga morali masirati uljem pre nego što bi bio u stanju da nastavi, a jednom je imao ozbiljan napad groznice koji je trajao gotovo nedelju dana, ali se uvek vraćao svome poslu.

Za ovu knjigu kažu da je napisana delimično na engleskom jeziku a delimično na raznim indijskim jezicima, a celu ju je Baba lično ispisao svojim rukopisom. U početku ju je nosio svuda sa sobom. Spremljena u čeličnu kutiju sa lancem i katancem, putovala je po čitavom potkontinentu a možda i preko okeana. Meherdži Karkaria, jedan od njegovih mandalija, se seća da je često bila gurnuta ispod Babinog sedišta u vozu. Kasnije je čuvana u trezoru u banci, i zna se da ju je odatle 1950. uzeo jedan njegov poklonik koji više nije među živima. „Niko“, kažu, „ne zna gde se sada nalazi ta knjiga.“ Ali neko bi to zapravo morao znati, ili će saznati, jer kada su pitali Babu, mesec dana pre nego što je napustio svoje telo, gde bi se ta knjiga mogla naći, on je odgovorio: „Sve je u redu, i ne treba da brinete. Ona se dobro čuva.“

Jednoga dana oktobra 1926, kada je aktivnost u ovom centru bila na svom vrhuncu, Baba je sazvao poseban sastanak mandalija i izneo im sledeći predlog. Sav posao u koji su uložili toliko rada tokom poslednje dve i po godine sada treba napustiti, a zgrade, sa samo dva ili tri izuzetka, sravniti sa zemljom. Mandaliji su naravno izrazili zabrinutost što će skoro četiri stotine ljudi ostati bespomoćni i bez krova nad glavom,  ali se uskoro razjasnilo da je Baba smislio kako će se sve rešiti, i da niko kome je potrebna pomoć neće ostati bez nje. Međutim, delo koje je naizgled bilo od velike koristi društvu, posao u koji je uloženo mnogo truda i novca, je naglo okončan.

Malo je bilo toga što je mandalije tako zbunjivalo kao brzina – koja je ponekad čak ličila na hirovitost – sa kojom je Baba zaustavljao jednu vrstu aktivnostil i usmeravao svu njihovu energiju kao i svoju, u nekom sasvim drugom pravcu. Babin komentar je bio: „Obično se oko velike zgrade koja se zida privremeno postavljaju skele, a kada je zgrada gotova, skele se sklanjaju. Često moje fizičke aktivnosti predstavljaju samo spoljašnji izraz mog unutrašnjeg delanja. Škola, bolnica, i slično, bile su samo skele za moj pravi rad… Stoga mi, sada kada je moj posao završen, skele više nisu potrebne.“

Drugi put je izjavio: „Nisam došao da osnivam utočišta ili ašrame. Stvaram ih zbog svrhe svog univerzalnog delanja, samo da bih ih uvek iznova uništavao onda kada je moja svrha ostvarena.“

„Univerzum je moj ašram, a svako srce moj dom…“

Većini zapadnjaka je teško da prihvate ovakvo stanovište. Navikli smo da o školama i bolnicama razmišljamo kao o nečemu što predstavlja ‘apsolutno dobro’, nešto što bi trebalo uvek da traje i da se, ako je to moguće, i proširuje. Ali za Babu je ovaj njegov grad-maketa, kao i druge aktivnosti koje je započinjao a zatim napuštao, predstavljao samo školjku za njegovo delanje univerzalne primene. Njegov najveći značaj je bio nevidljiv i simboličan, i za mandalije je on takođe predstavljao lekciju koju je trebalo naučiti. Ali bilo je i drugih lekcija, i jednoj se nije moglo posvetiti svo vreme. Nikome u Babinom okruženju nije bilo dozvoljeno da upadne u kolotečinu, čak ni u kolotečinu koja je bila tako korisna kao poklanjanje žita i zavoja i kupanje nedodirljivih.