5. POGLAVLJE

PUTOVANJA NA ISTOK

Novembra 1926. završen je rad u Meherabadu, i gotovo sve zgrade izuzev Babine kolibe sravnjene su sa zemljom. Baba i njegovi sledbenici krenuli su kamionima u susedni grad, a kasnije nastavili vozom za Bombaj. Ali krajem decembra, tek nekoliko nedelja po napuštanju naselja, Baba je sve zapanjio svojom naredbom za povretak u napušteni i razrušeni Meherabad. To nije bilo sve; ponovo je otvorena škola za seoske dečake, a ubrzo nakon toga i jedna za devojčice. Nešto kasnije, aprila 1927, otvorena je i jedna nova škola. To je bio internat, poznat pod imenom Meher Ašram, i imao je posebnu namenu.

Razlike u kastama i religijama vekovima su bile prokletstvo Indije. One su predstavljale hendikep ekonomskom i društvenom razvoju, uzrok odbojnosti koja je stalno tinjala među različitim narodima, i sprečavale su Indiju da zauzme ulogu koja joj u savremenom svetu pripada. Dvadeset godina kasnije, ti antagonizmi će podeliti ovaj potkontinent, nasilno odvajajući Pakistan od Indije, nakon čega će uslediti masakri, sporovi oko granica i ratovi koji možda još uvek traju. Političari i lideri obeju strana su, uprkos svojim uzvišenim govorima o jedinstvu, previše često podsticali ratnička osećanja ili dozvoljavali sebi da ih ponese talas netolerancije i neprijateljstva.

Dečaci u Meher Ašramu bili su izabrani iz svih religija i klasa, da budu obrazovani na način koji je spajao duhovno sa svetovnim. Cilj toga je bio stvoriti grupu obrazovanih ljudi, koji će biti potpuno oslobođeni predrasuda i mržnje prema onima koji su drugačijeg porekla, i koja bi mogla da služi kao katalizator u životu društva i čitavog sveta – danas bi se mogla uspostaviti paralela sa osnivanjem škole u Južnoj Africi, čiji će učenici, skupljeni iz svih rasa, biti odgajeni bez traga antagonizma u pogledu boje kože. Tražeći i prihvatajući ono najbolje jedan u drugome, ovi dečaci će takođe naučiti da cene istinu u tuđoj religiji i verovanjima, tako da će utrti put prihvatanju one univerzalne religije koja će jednog dana ujediniti sve religije „kao bisere na ogrlici.“ Prvih deset dečaka koji su primljeni bila su četiri Bramana (hindusi iz visoke kaste), tri Mahara (nedodirljivi) i tri Maratasa. Njima se ubrzo pridružila jedna grupa iz Persije, dvanaest Zoroastijanaca i dva Muslimana. Do oktobra 1928, škola je imala preko stotinu đaka, njeno sedište je nekoliko puta preseljavano, a Baba je posvećivao mnogo vremena njenoj organizaciji i duhovnom poučavanju dečaka. U Meher Ašram uloženo je mnogo truda i dečaci su postali izuzetno odani Babi, pa ipak, tokom 1929. godine škola je zatvorena. Ponovo se dogodilo da je započet posao od velike koristi za društvo, samo da bi bio naglo okončan onda kada bi se od njega najviše moglo očekivati.

Nemoguće je, međutim, procenjivati Babine aktivnosti ukoliko nismo u stanju da prihvatimo jednu osnovnu činjenicu u vezi sa njegovim načinom rada. Baba nikada nije težio tome da osniva ustanove – koje su se vremenom neumitno odvajale od svoje osnovne svrhe da bi se uklopile u opštu društvenu klimu – već radije da ostvari specifičnu svrhu svog sopstvenog rada. Jednom kada bi posao bio obavljen, „skele“ koje su predstavljale tu organizaciju bile bi odmah uklonjene, premda bi se prilikom njihovog uklanjanja Baba uvek pobrinuo za sve na koje bi ta odluka mogla da utiče. Mogli bismo se zapitati zbog čega nije ostavljao te skele, jer bi makar i jedna škola ili bolnica više unekoliko doprinosila rešavanju socijalnih problema u zemlji? Odgovor moramo naći u tome da je njihova vrednost zavisila od rada koji je sam Baba ulagao u njih, i da je on, čim bi postigao ispunjenje svoje osnovne zamisli, usmeravao svoje vreme i energiju ka nečemu drugom – nečemu što bi u tom trenutku postalo još važnije.

Svaka aktivnost kojom se Baba bavio bila je odgovor na određenu situaciju sa kojom bi se on suočio, i dok je ne bi razrešio, on bi joj se spontano i svim srcem predavao, kao i onima sa kojima je bio u kontaktu. „Ja sam izvršavam svoje delo“, govorio je Baba često svojim sledbenicima, i on je jedini mogao da proceni kada je određeni posao završen. Poruka koju je prenosio mandalijima, a preko njih i nama, bila je da se zlo u svetu ne može ispraviti osnivanjem ustanova, društava, ili promovisanjem religioznih organizacija – već da samo treba direktno i sa ljubavlju odgovoriti na svaku situaciju sa kojom smo suočeni. Ovaj odgovor moramo pružiti lično, a ne kroz neku ustanovu, koja bi zaista mogla samo privremeno da posluži svrsi i da svojim delovanjem kanališe ujedinjene napore, ali i da brzo izgubi svoj prvobitni poriv i da postane preokupirana svojom sopstvenom važnošću i postojanjem. Možda je o tome Baba razmišljao kada je 1937. u Nasiku rekao: „Ja nikada ne pravim planove, i nikada ne menjam planove. Sve je to jedan beskrajni plan da ljude ubedim u to da plan ne postoji.“

U međuvremenu od početka 1927, ubrzo po njegovom povratku u Meherabad, Baba je prestao i sa pisanjem kao i sa govorom, i od tog vremena nije napisao ništa osim što bi povremeno potpisao neku fotografiju ili neki zvanični dokument.

Iako je Baba bio zaokupljen intenzivnim radom u vezi sa Meher Ašramom tokom dve godine 1927 – 9, on je takođe provodio periode do dva meseca u usamljenosti i postio je čak pet i po meseci uzastopno. Tokom ovog dugog posta nije uzimao ništa osim tečnosti, slabog čaja, mleka ili kakaoa. ‘Post’ je za Babu značio različit nivo apstinencije, od potpunog prestanka sa uzimanjem hrane ili čak i vode, do delimičnog posta, prilikom kojeg bi uzimao jedan jednostavan obrok svakih dvadeset i četiri sata. Ponekad su mandali, ili bar neki od njih, takođe bili upućeni ili bi im bilo odobreno da poste sa Babom, a ponekad ne. Ponekad planirani post ne bi bio održan, a jednom ili dvaput je Baba iznenada naredio da mu se odmah spremi neko posebno jelo, koje bi kasnije jedva i okusio.

Babino objašnjenje njegovog posta bilo je jednostavno i neobično. On „nikada nije postio“. Ovim je hteo da kaže da se nikada nije odricao hrane onako kako to čine sveci i jogini, da bi stavili na probu svoje telo i ojačali svoju duhovnu moć. Budući da mu nisu bile potrebne takve vežbe samo-odricanja, Baba nikada nije odbijao hranu kada je mogao i želeo da jede. Ali, stvar je bila u tome, kako je on objasnio, što je u vreme kada je postio bio posvećen duhovnom delanju koje je njegovom fizičkom telu onemogućavalo da uzima hranu, iako su patnja i slabost prouzrokovani odricanjem bili isto tako snažni kao što bi bili kod bilo kojeg običnog čoveka. Možda bismo donekle ovo mogli da uporedimo sa našim uobičajenim iskustvom gubitka apetita u vreme velike koncentracije ili snažnih emocija.

Mnogo godina kasnije na sahavasu (skupu) u Indiji novembra 1955. Baba je ispričao jednu predivnu priču u vezi sa svojim postom.

U to vreme je takođe trajao moj post, jedan od najdužih, koji je neprekidno trajao pet i po meseci (novembar 1927. – april 1928.). Jednom u to vreme nisam uzimao ništa osim par gutljaja vode više od dvadeset i osam dana. Ostatak vremena sam živeo pijući kakao u mleku jednom u dvadeset i četiri časa.

Čak je i toga, u stvari, bilo malo. Lahu (Babin miljenik među nedodirljivim dečacima) mi je donosio kakao svakog dana i na putu bi popio polovinu a zatim mi doneo ostatak. Otkrio sam to krajem ovog perioda izolacije kada su me žene mandali uverile da su svakoga dana slale Lahua, kako sam im ja na početku rekao, sa termos bocom punom kakaoa. Kada sam Lahua zapitao o tome, on je spremno priznao da je krao polovinu mog kakaoa svakoga dana. Oprostio sam dečaku isto tako spremno kao što je on priznao svoju krivicu. Iz Čovečanstvo, Čuj , od D.E. Stivensa. Dodatak 2.

Čak i kada nije postio, Baba se tako oskudno hranio da je po zapadnjačkim kriterijumima njegova ishrana ličila na post. Živeo je uglavnom na pirinču i dalu, jednoj vrsti karija od sočiva. Bio je vegeterijanac, iako se nije strogo pridržavao vegeterijanske ishrane; neki od mandalija se sećaju da je jednom prilikom kada je putovao avionom naručio i pojeo čitavu konzervu šunke kada se pokazalo da nema ničeg drugog. Mandaliji su takođe bili vegeterijanci, ali je on svojim sledbencima uglavnom dozvoljavao slobodu da nastave sa svojim normalnim životom. „Dopuštam vegeterijancima“, rekao je „da se pridržavaju svog sopstvenog načina ishrane, a onima koji nisu vegeterijanci da jedu meso; ne mešam se u običaje niti religije. U poređenju sa ljubavlju prema Bogu, te stvari nisu važne.“ Baba nije ni doticao alkohol, ali bi povremeno prekršio svoj običaj uzimajući gutljaj-dva vina i nudeći ga onima oko sebe; kažu da je jednom prilikom bio grub prema joginu koji je odbio piće koje mu je Baba na ovaj način ponudio. Kada je jedan od njegovih sledbenika iz Engleske na jednom sahavasu zamolio da se u njegovu sobu donese nekoliko flaša viskija, Baba je naredio da se to učini, i iako nakon rane mladosti nikada nije pušio, dozvoljavao je drugima da u društvu slobodno puše…“U poređenju sa ljubavlju prema Bogu, te stvari nisu važne.“

A tada, aprila 1929, zatvaranjem Meher Ašrama, Baba je otpočeo period putovanja kroz Indiju sa mandalijima, kao da je želeo da ih pripremi za mnogo duža putovanja na koja će ubrzo krenuti zajedno sa njim. Tokom ovih putovanja grupa je posetila gradove u celoj Indiji: Agru, Delhi, Lahore, Kvetu, Bombaj – neke peške, a neke autobusom i vozom, kao i gradove sa posebnim duhovnim asocijacijama kao što su Nasik, Rišikeš i Šrinagar. U mnogim od ovih gradova okupljalo se mnogo ljudi da ih pozdravi. S vremena na vreme Baba bi prekinuo ovaj način života među ljudima povlačeći se na izvesno vreme u izolaciju i post u udaljenim, planinskim krajevima. U blizini Panganija u Vestern Gatu, gde ga je pozvao jedan poklonik, Baba je naredio da mu se iskopa pećina duboka pet metara na pustom mestu u blizini Tigrove doline, koja je, kako joj samo ime kaže, bila mesto puno tigrova, leoparda i drugih divljih zveri. U tu pećinu Baba se povukao da posti, što je bilo veoma važno, kako je objasnio, za njegov budući rad. Neki od mandalija koji su takođe postili držali su stražu u kolibama iznad pećine, da bi sprečili nepozvane da se približe na manje od dvesta metara, što nije bio lak zadatak, budući da su mnogi ljudi pohitali tamo kada su čuli da se Učitelj tu osamio, neki u nadi da će ih on blagosloviti, a neki iz čiste radoznalosti. Oni bi se popeli do pećine ponekad čak i u grupama od pedeset ljudi, a mandaliji – koji naravno nisu imali nikavog zakonskog prava, a još manje fizičke snage da ih rasteraju – su ponekada imali veoma težak zadatak da ih nagovore da odu kući i ne uznemiravaju Babu.

Nakon što je ovako proveo četrnaest dana, Baba je okupio grupu jedne večeri u osam sati i rekao im da se spreme da odmah krenu. U jednom malom gradu udaljenom nekoliko kilometara pronađena su volovska kola koja su upotrebljena za prevoz stvari, i u ponoć je grupa krenula na četvoročasovni silazak niz planine, pre povratka u Meherabad autobusom. Kasnije te godine, nakon niza drugih putovanja, Baba i dvanaestorica mandalija otišli su autobusom u Kašmir.

Dvadeset kilometara severno od Šrinagara, u jednoj maloj kolibi na nadmorskoj visini od oko 2.000 matara, Baba se ponovo povukao u izolaciju. Međutim, pre no što je to uradio, dozvolio je ljudima iz susednih sela da dođu i da ga vide; oni su uglavnom bili siromašni, i on je naredio da se za njih pripremi gozba.

Koliba u koju se Baba sada povukao bila je tek tolika da je u njoj mogao da leži jedan čovek. Tu se on zaključao, i dvojica mandalija, uz trećeg koji je stražario tokom noći, držali su stražu napolju, zaklonjeni samo nadrstrešnicom na krovu kolibe. Baba je svo vreme postio, i pio samo vodu, koja mu je dodavana kroz jedan otvor u određeni čas svakoga dana, kao odgovor na njegovo kucanje; svežu vodu i hranu za čuvare donosili su dva puta dnevno ostali mandaliji iz sela. Pored zaključanog Babe, čuvari kojima je bilo zabranjeno da govore i smeli su da komuniciraju samo pomoću znakova, provodili su svoje dugo stražarenje u strahu. Imali su štap kojim su terali škorpione i zmije, a nakon zalaska sunca održavali su vatru, ali su tamne noći bile ispunjene zavijanjem i kricima, a ponekad se u blizini čulo režanje tigrova i kretanje divljih životinja, od kojih su ih štap i vatra teško mogli da zaštite. Odatle su takođe nenadano otišli, i tokom čitavog puta nazad u Meherabad, koji je trajao nekoliko dana, grupa se nije odmarala ni u kakvom skloništu niti odmorištu. Vozili su se preko čitavog dana od ranog jutra do kasno u noć, zaustavljajući se pre podne kada bi nastala velika vrućina da nešto pojedu i umiju se, a spavali su noću u šumi ili na obalama reka. U to vreme nekim njegovim sledbencima je sigurno izgledalo da su sve ove njihove nedaće nepotrebne, ali kasnije kada ih je Baba same slao na duga putovanja i misije – na kojima su opasnosti i teškoće bile neizbežne – sa zahvalošću su se prisećali napornog treninga kroz koji ih je proveo i ulio im samopouzdanje.

I sada je Baba, tek što se vratio u Meherabad, izjavio da mora da krene za Persiju. Otišao je najpre u Bombaj, gde su se na vest o njegovom dolasku okupile hiljade ljudi – hindusa, muslimana, hrlišćana i parsisa – da ga posete, a ogroman broj ljudi se takođe okupio da ga isprati kada je otišao parobrodom. Kapetan i brodski oficiri bili su zapanjeni što neko kome se poklanja takva pažnja putuje trećom klasom na pomoćnom sedištu, a jedan bogati trgovac, parsis, ponudio je da mu obezbedi „finu kabinu visoke klase“. Baba je odgovorio da je zadovoljan tamo gde je, i da je „fakiru uvek mesto sa najsiromašnijima“.

Mandaliji su na ovom putovanju primetili da su se ljudi, iako Babino ime nije objavljivano, a putovanje je bilo sasvim privatno, okupljali u svakom gradu u koji bi došli. To su bili ljudi iz svih sredina, od državnih službenika i oficira iz armije, do najprostijih radnika, sa kojima je on uspostavljao, ili možda obnavljao, neki naročit kontakt. Takvi doživljaji su počeli već na putu. Jedan radnik sa broda, musliman, često je dolazio i stajao gledajući u Babu sa suzama u očima, po nekoliko minuta. Tokom pet dana puta, nisu izmenili ni jednu reč, ali poslednjeg dana Baba mu je rukom dao znak da priđe i dao mu svoju maramicu.

U Bamu, gradu u blizini kojeg je Baba opremio mirno odmorište,   desilo se nekoliko neobičnih događaja. Jedan čovek u vojničkoj uniformi je došao tražeći da vidi „Svetog Učitelja koji je upravo stigao“. Kada su mu rekli da takvog nema u odmorištu, on je uporno tražio da obaveste Sveca da je „jedan prosjak došao da traži od njega milostinju“. Kada su ga po Babinom nalogu pustili unutra, on je salutirao, spustio svoj mač, i pao na kolena da poljubi Babi ruku. Upitan ko je on, odgovorio je: „Vaš ponizni rob.“

„Koji je tvoj čin?“

„Nikakav, pored Vaše Svetosti.“

„Mislim na tvoj čin u armiji.“

„General persijske armije.“ Kasnije je dodao reči koje čudno zvuče od jednog visokog oficira: „Ponizno verujem da spas ove zemlje nije u njenoj vojnoj sili, već u duhovnom preporodu kroz razumevanje života, koje će doneti dobroćudna milost Uzvišenih Bića vaše veličine, i ponizno vas molim u ime svoje zemlje da mi podarite veliki dar svoje Milosti…“

„Zbog toga sam ovde“, rekao je Baba i general se povukao, hodajući korak po korak unazad.

U ulici preko puta odmorišta bilo je boravište sveca koji je u tom kraju bio veoma poštovan. Kada su Baba i mandaliji jedne večeri izašli u šetnju, taj čovek je ustao sa svog sedišta, i onima koji su ga posetili rekao da je „Car svih Fakira“ sada među njima.

Iz Persije grupa se vratila u Indiju putujući kopnom. Put je dugo trajao i bio je ispunjen događajima. Po povratku u Indiju Baba se neko vreme nastanio u Nasiku, drevnom hinduskom gradu sa mnogo hramova i na obali reke 200 kilometara severoistočno od Bombaja. Odatle i iz Meherabada, tokom naredne dve godine, Baba je putovao u Južnu Indiju, dva puta do Kašmira daleko na severu i jedanput ponovo u Persiju. Krajem 1930, možda kao posledica neprekidnih putovanja u teškim uslovima, često za to vreme i posteći, Babino zdravlje je popustilo. Nedugo zatim, međutim, on se dovoljno oporavio da je mogao da započne potpuno nov period mnogo širih putovanja.