8. POGLAVLJE

BOGO-OPIJENI (1)

Baba je proveo šest godina stvarajući veze sa Zapadom. Povremeno su njegova putovanja po svetu gotovo ličila na obične posete. Filmske zvezde, pisci, muzičari, slikari, bankari, biznismeni, političari – Baba je želeo da se sretne sa svima i imao je vremena za sve. Njegovi susreti su mogli biti, a ponekad su i bili, opisani u novinama i žutoj štampi. Ali je sada, u periodu koji je trajao gotovo više od trinaest godina, usredsredio svoju pažnju na grupu ljudi koji su izvan svog okruženja potpuno nepoznati, sa kojima je praktično nemoguće stupiti u kontakt, i sa kojima je jedino Baba mogao da kontaktira i to po cenu ogromnih fizičkih i psihičkih napora. I, takođe, i uz velike troškove. „Novac mi je pristizao u talasima“, rekao je jednom 1954., „i u talasima je odlazio.“ Jedan od talasa koji su odneli novac bili su troškovi pronalaženja i zbrinjavanja ‘Bogo-ludaka’ ili ‘Bogo-opijenih’.

Za ljude sa zapadnjačkim načinom razmišljanja ovaj aspekt Babinog rada istovremeno je i fascinantan i zbunjujući. On je takođe i jedinstven, budući da se za tako nešto ne može naći paralela u životu ni jednog drugog duhovnog Učitelja. Ali njegov značaj je očigledan, prvo zbog toga što je Baba tom poslu posvetio više od jedne šestine svoga života, a drugo, zbog samog vremena kada se ova aktivnost odvijala. Jer te godine, 1936-49, podudarale su se sa približavanjem, početkom, trajanjem i periodom koji je usledio neposredno posle Drugog svetskog rata, najveće krize kako u Istočnom tako i u Zapadnom svetu. On je kulminirao bacanjem atomske bombe, ustanovljavanjem ‘Gvozdene zavese’, i tenzijom oko berlinske blokade, koja je za dlaku mogla da dovede do rata između Zapadnih sila i SSSR-a a obuhvatao je i kinesku revoluciju, sticanje nezavisnosti Indije nakon vekovne strane dominacije, zajedno sa tragičnim migracijama i pokoljima izbeglica koje su usledile za otcepljenjem.

Tako je tokom svih tih godina, dok su razumni i praktični narodi sveta bili gotovo sasvim zaokupljeni ratnim ludilom i razaranjima, Baba usmeravao svoje napore i sredstva na nekoliko stotina ljudi koje bi ti isti razumni ljudi smatrali ludim. Danas, trideset godina kasnije, Babin rad sa Bogo-ludacima možda izgleda malo manje neobičan, jer u dobu kada sve barijere padaju, a klasifikacije se prelivaju jedna u drugu, granica između ‘ludih’ i ‘normalnih’ se takođe gubi, tako da, što više postajemo svesni svoje prirode, to manje težimo da sebe proglašavamo normalnim ili da druge proglašavamo ludim.

Kao što je to često činio, Baba je smislio svoj sopstveni termin za Bogo-ludake; nazivao ih je ‘mast-ima’ Mast, čita se ‘mast’, možda je izvedeno iz jednog Sufi izraza, ili možda iz jedne persijske reči koja znači ‘savladan’. U svakom slučaju, Baba ju je koristio na sebi svojstven način. O njegovom radu sa mastima, i o neobičnim ličnostima samih masta, srećom, postoje zapisi. Njih je sakupio, za čudo, jedan zapadnjak, dr. Vilijam Donkin, koji je 1938. prekinuo svoju karijeru u Engleskoj, ostavio svoju porodicu i zemlju, da bi bio sa Babom, kako je rekao, „do kraja“. Baba mu je mnogo puta rekao da je slobodan da se vrati u Englesku ako želi, ali je on uvek insistirao na tome da ostane. On je bio jedan od veoma retkih zapadnjaka koji su činili mandalije, i jedini koji im je pripadao tokom ovog perioda i tokom narednog perioda ‘Novog Života’. Ono što čini knjigu dr. Donkina Putnici Putnici Vilijema Donkina, sa predgovorom Meher Babe. Dr. Donkin je umro avgusta 1969, tek nešto više od šest meseci posle samog Babe. tako upečatljivom, je delimično sama priroda teme, a delimično činjenica da je autor istovremeno bio i doktor i pisac. Imao je dovoljno interesovanja da proučava, i dovoljno saosećanja do prodre u konfuziju koja okružava maste, kao i ludake, i dovoljno sposobnosti da iskaže to što je video i shvatio. Njegova malo poznata knjiga, iz koje je preuzeto praktično sve što piše u ovom i narednom poglavlju, je jedna od onih koje su nepoznate u svom vremenu, ali koje će sigurno zavrediti pažnju i poštovanje sa novim napretkom ljudskog razvoja.

Šta je mast, i kako se mast razlikuje od običnog ludaka?

Ima mnogo tipova masta – zapravo, rekao je Baba, ništa manje od pedeset i šest – i on je objasnio svojim sledbenicima neke od njihovih različitih karakteristika i nivoa razvoja. Ali jednu osobinu imaju svi. Oni su mrtvi za ovaj svet i žive u unutrašnjem blaženstvu, čiju najbližu paralelu većina nas može naći u ranim fazama srećne opijenosti, fizičke ili emotivne. Ali za masta, ovo stanje je permanentno. Mast, kako kaže Baba, „…poznaje samo Boga i živi samo sa njim. On gubi svaku svest o sebi, o svom telu i o spoljašnjem svetu. Bez obzira da li pada kiša ili sija sunce, da li je zima ili leto, njemu je svejedno. On je mrtav za sebe.“

A o jednom mastu rekao je ovako: „On nije svestan svoga tela. On ostaje satima u istom položaju a da se ni malo ne pokrene… On nije lud, ali izgleda kao da jeste. On je takođe i detinjast. Ako ga naterate da ustane, on će ostati da stoji sve dok mu ne kažete da ponovo sedne. Vidi str. 26 Stanje u kojem je i sam Baba bio nakon što ga je inicirala Babađan.  Njegov mozak ne funkcioniše kao mozak običnog ljudskog bića; pa ipak nije prazan. Snažna ljubav i žudnja za Bogom pretvorila ga je u prašinu. Ovaj mast ne pripada ovom svetu, iako se nalazi u njemu.“

Biti u svetu, a ne pripadati mu, ili ne biti pod njegovom dominacijom, navodi se u svakoj religiji kao najvići cilj čovekovog života na Zemlji, a mast je taj cilj dostigao. Ali on ga je dostigao po cenu gubljenja svesti o spoljnoj realnosti, pa čak i o svom sopstvenom telu i njegovim funkcijama. Za spoljašnjeg posmatrača, stoga, mast je samo ludak, delić te plime napuštenih koja pluta po indijskom podkontinentu ili se vuče po njenim prašnjavim drumovima. Mi na Zapadu nemamo ni tradicije ni shvatanja, pa čak ni mitova ni bajki o Bogo-ludacima, i nije čudno što je tako, jer u našem drušvu takva bića ne postoje. Oni su od nas daleko kao ribe iz najvećih dubina od onih koji gaze po peščanoj plaži. Mi zapadnjaci zaista ‘silazimo s uma’. ‘Gubimo se’ zbog takmičarskih napora, zbog straha od neuspeha i siromaštva. Ali mi ne gubimo razum zbog ljubavi prema Bogu. U Indiji, međutim, duhovnost je najvažnija preokupacija i veliki broj ljudi, žena, čak i dece, predaje se duhovnom razvoju sa strastvenom odlučnošću kojom se mi predajemo stvaranju novca, bavljenju sportom, ispunjavanju svojih želja, ili pokušajima da promenimo svet i druge ljude pomoću političkog delovanja.

Iako mi nemamo predstavu o ‘Bogo-ludacima’ ili ‘bogo-opijenima’ – i zaista, ‘bogo-opijeni’ sveštenik ne bi mogao da očekuje da će dugo ostati na svom položaju – imamo izraz ‘božansko ludilo’ i prepoznajemo određene izuzetke – ili polu-izuzetke iz materijali-stičkog poretka. Od umetnika, muzičara, i pisaca se očekuje da pokazuju ekscentričnost ili prezir prema materijanim vrednostima, dobrovoljno pristajanje da gladuju i žive u bedi, da se za života odriču svega u nadi da će možda nakon smrti doći do slave. Filozofi i mislioci bi, po našim shvatanjima, trebalo da budu izdvojeni od sveta, zaboravni ili nemarni prema svakodnevnim obavezama, i zaokupljeni razmišljanjem. Ekscentrični umetnici i zaboravni profesori su možda naš najbliži ekvivalent Bogo-ludaka.  A poznati Drajdenovi stihovi :

Veliki umovi su ludilu veoma bliski,

I granice tanke tek ih dele –

ne bi bili toliko popularni i tako često pogrešno citirani da se ne smatra da kazuju jednu važnu istinu.

U muslimanskom svetu, međutim, ludilo se često povezuje sa duhovnim razvojem i onim što možda predstavlja zaslepljujuću svest o prisustvu Boga. Ludaci se retko zatvaraju. Prema njima se postupa tolerantno, gotovo sa poštovanjem, i briga o njima smatra se religioznom obavezom. Masti su često muslimani, iako ima takođe i mnogo hindusa. Nalaze se, objasnio je Baba, gotovo isključivo u Indiji, iako ih ima i u Egiptu i Arabiji, i nešto malo u Iranu i Tibetu. U Evropi i Americi ih uopšte nema, iako ima svetaca, mistika i odanih Božijih sledbenika. Takvo obilje Bogo-ludaka posledica je preovlađujuće klime duhovnosti u Indiji, a oni zauzvrat opet pospešuju tu klimu.

Ima, naravno, i mnogo lažnih masta i lažnih sadua. Sam Baba je tokom svog traganja za mastima i naprednim dušama februara 1948. posetio veliki sajam u Alahabadu koji se održava tek svakih šest godina, na koji su došli na stotine sadua iz čitave Indije da se kupaju na ušću dvaju svetih reka, Jumne i Ganga. Na ovom sajmu, među nekih milion ljudi, bilo je po nekim procenama 30.000 sadua. Ova procena nije puko nagađanje, jer ovaj sajam posećuju sadui iz mnogih sekti i svaka sekta ima svoju zasebnu teritoriju. Tokom pre podneva, Baba je obišao sve te teritorije, i kontaktirao sa otprilike 4.000 sadua. Posle toga je rekao mandalijima da među tih četiri hiljade nije bilo više od sedam naprednih duša.

Međutim, činjenica da među takozvanim ‘svetim ljudima’ velika većina nisu sveci, ne menja opštu sliku klime u Indiji. U kapitalističkom svetu Zapada ima mnogo nepoštenih finansijera i nesposobnih privrednika, ali po svom finansijskom i industrijskom razvoju Zapad ipak prednjači u svetu. Takođe u komunističkim zemljama ima mnogo visokih činovnika čiji je glavni cilj lično bogaćenje, ali su te zemlje ipak u celini preokupirane političkim razvojem na socijalističkim osnovama. Klimu u celini ne stvara iskrenost pojedinaca, več koncentracija interesovanja u mislima običnih ljudi, a u Indiji je ta koncentracija okrenuta duhovnosti.

Jedan upečatljiv događaj koji ovo može da ilustruje desio se u Madrasu sa mastom po imenu Mohamed Mastan. Dvojica mandalija su ga sreli u jednoj sporednoj ulici, i hteli su da omoguće Babi da se sa njim sretne nasamo. Jedino mesto gde su mogli da budu nasamo bio je poslovni prostor jedne male privatne banke. Ova dvojica mandalija otišli su u tu banku i zamolili u ime Učitelja da im se to omogući. Bez pitanja ili rasprave, bankar je naredio svojim zaposlenima da izađu na ulicu i sam je izašao za njima, ostavljajući svoju kancelariju punu papira i novca, da bi Baba mogao tamo da sedi sa mastom bez uznemiravanja.

Osim što su uvek u stanju Bogo-opijenosti, koje su druge karakteristike masta? Ona koju zapadnjaci teško mogu da prihvate je to da su njihova boravišta često prljava i zapuštena, i da su oni sami najčešće takođe prljavi i zapušteni. Baba, koji je mesecima svakodnevno provodio po nekoliko sati kupajući i umivajući maste, objasnio je to njihovo stanje.

Prema opšte prihvaćenim društvenim, religioznim, zdravstvenim i moralnim shvatanjima, čistota tela i čistota duha su neodvojive. Međutim, lako je održavati čistotu tela; ali čistotu duše je veoma teško održavati. Što više poklanjamo pažnje čistoti tela iz čisto sebičnih razloga, to imamo manje mogućnosti da dostignemo čistotu duše.

Međutim, ako se čovek u potpunosti posveti čistoti duše, što znači da treba da se oslobodi niskih, sebičnih, prljavih želja i misli o požudi, pohlepi, besu, osveti i tako dalje, um se manje bavi potrebama tela i čistotom tela…. Uverićete se da većina običnih ludaka ima veoma slabu svest o sopstvenom telu. Ako dakle, običan um, zahvaćen ludilom, ne poklanja pažnju čistoti tela, onda se od … (masta) koji podsvesno ili svesno znaju da je sav univerzum nula, a telo samo senka i čiji su umovi potpuno odvojeni od tela, ne može očekivati da održavaju čistoću svog tela i svoje okoline….

Za ove duše, dobro ili zlo, čistota ili prljavština, palata ili koliba, sjajna avenija ili zapušteni drum predstavljaju isto, i oni se na bilo kojem od tih mesta nalaze tek sticajem okolnosti.

Koliko god mast, međutim bio prljav, i koliko god bio neuhranjen, on ostaje fizički zdrav, otporan prema krajnostima klime kojima se stalno izlaže, daleko iznad granice izdržljivosti normalnog čoveka, i često doživi duboku starost. O jednom takvom mastu Baba je rekao: „Božanska ljubav je vatra koja ne samo da eliminiše bilo koju vrstu hladnoće, već i sve vrste uobražene vreline. Na primer, među veoma, veoma retkima koji poseduju takvu ljubav je mast poznat pod imenom Dondiba iz Kolapura. Iako se izlaže velikoj vrućini, hladnoći i kišama tokom cele godine, njegovo telo ostaje zdravo, dobro uhranjeno i snažno. Vatra koja gori u njemu nepoznata je onima u njegovoj okolini. Njegov um nema nikakve veze sa njegovim telom, a ljubav ga prožima od glave do pete.“ Meher Baba o ljubavi, sakupio Šri K.K. Ramakrišnan, objavio Meher Era Publications, Puna; prvi put objavljeno 1966. posle čega je usledilo još nekoliko izdanja. To je bio onaj isti mast, koji je, kada su mu ponudili bilo kakvu materijalnu pomoć, odbijao, govoreći „Ne mogu da podnesem udobnost.“

Još jedan mast koji poseduje ovu otpornost u velikoj meri je bio Čati Baba, princ među mastima, koji je ostao sa Babom dve godine. Dr. Donkin ovako govori o njemu: “ U Kveti, gde je vreme bilo još hladnije, on je sipao ledenu vodu na svoj ležaj, i tako sedeo. Jednoga dana, pao je tako strašan grad da se led zadržao tri ili četiri dana, a u noći nakon oluje, Čati Baba je sedeo go do pojasa na ledu od četiri do sedam ujutro.“

Žestoki temperament. To nije posledica ličnih antagonizama, već proističe iz žestokog opiranja bilo kakvom remećenju mastovog unutrašnjeg blaženstva. Pasivnost je drugi način izbegavanja ovakvog uznemiravanja.  je karakterističan za mnoge maste, ili pak njegova suprotnost, potpuna pasivnost. Mnogi takođe pokazuju detinjastu hirovitost. Oni traže nešto, i čim to dobiju, odmah ga vrate ili ga nekome daju. U svojoj odvojenosti od svih svetovnih vrednosti, njihova nemirna mašta zadržava se na slučajnim objektima, krpicama, otpacima, koje skupljaju i čuvaju – ili ih pak poklanjaju. Baba, koji nije imao nikakvih ličnih stvari, čuvao je ‘bezvredne’ stvarčice koje je dobio od masta. Takve i slične ekscentričnosti su podjednako tipične i za obične ludake, i dr. Donkin beleži da su – uprkos svom znanju koje su neki članovi mandalija stekli u prepoznavanju i bavljenju mastima – ipak grešili i dovodili osobe koje su bile slabo ili nikako duhovno razvijene. Tako je u krajnjoj instanci čovek prihvatan kao mast zato što bi Baba tako odlučio. Dr. Donkin, međutim, dodaje i neka svoja zanimljiva zapažanja, kao prvo to da, „kako god se oni (masti) čudno ponašali, oni neizbežno usrećuju one oko sebe. Kod njih nema one prikrivene antipatije koja često zrači iz bezumnika, naprotiv, oni nadahnjuju ljude iz svoje okoline osećanjem harmonije sa samim sobom.“ Njegova druga primedba je ta da životinje privlače maste i obrnuto, i on beleži primere masta u čijim su staništima boravili čopori pasa lutalica, mačke i druge životinje, i dodaje da su takvi masti obavezno hranili svoje životinje pre no što bi sami uzeli da jedu.

Masti bukvalno žive u skladu sa Isusovim uputstvom da „ne brinu za sutra“: oni zapravo ne brinu ni za danas. Pa, ipak, uvek se nađe neko da ih hrani i da se brine o njima onoliko koliko oni to dozvoljavaju. Ponekad je to neki poštovalac ili učenik, privučen odanošću, poštovanjem ili težnjom ka duhovnom napretku. Ponekad je to neki rođak koji to shvata kao obavezu, i dr. Donkin beleži izuzetan slučaj jedne bombajske porodice u kojoj su dva brata bili masti, a sedam sestara mastani (ženski masti), a o njima svima se brinuo njihov najstariji brat koji je jedini živeo kanvencionalnim životom. Ponekad neka grupa prihvati masta kao nekog sveca – pokrovitelja. Tako je jedna grupa vozača autobusa, ljudi koji su – u Indiji kao i svugde – retko skloni sentimentalnostima, prihvatila velikog masta Ali Šaha. Dobro stojeći ljudi – državni službenici, veleposednici, činovnici, – ponekad dopuštaju nekom mastu da se nastani na terasi njihovog bungalova, i brinu se o njegovim skromnim potrebama, baš kao što neki biznismeni na Zapadu podržavaju svoju omiljenu dobrotvornu organizaciju. To može teško da optereti život domaćina, kao što dr. Donkin beleži u slučaju Agori Babe iz Simle.

Veoma uzvišeni mast…. On je veoma impresivan i naizgled snažan čovek vatrenih očiju, i sedi na verandi pokriven samo jednim komadom platna…. Oko sebe je skupio gomile otpadaka i krpica, a vlasnik kuće – jedan Sik – sada više ne može da uđe u kuću preko verande, jer ne samo da je ona zatrpana otpacima i krpama Agori Babe, već i ako samo pokuša da prođe tuda, mast ga napadne i vređa. Taj Sik je, zbog toga, postavio merdevine pomoću kojih može da uđe u kuću, a da ne povređuje teritoriju Agori Babe.

Baba je u nekoliko rečenica sažeo razliku između Bogo-ludaka i ludaka. Spoljašnjem posmatraču oni izgledaju slično; razlika je iznutra. „Um običnog ludaka je nesposoban da se prilagodi problemima materijalnog sveta, i stalno luta u svet mašte da bi izbegao nepodnošljivu materijalnu situaciju. Ali Bogo-ludak, iako je izgubio umnu ravnotežu i uvid u svoje nenormalno stanje, nije dospeo u to stanje zbog nemogućnosti da reši svoje svetovne probleme, već je izgubio razum neprestano misleći na Boga.“

Dakle, za razliku od ludaka, koji se nalazi u stanju konfuzije, besa i očajanja, mast se nalazi u stanju istinskog, opojnog blaženstva.