11. POGLAVLJE

‘VELIKA LIČNA NESREĆA’

Avatar je i Bog i čovek. Poljubac koji je Baba kao dečak primio od Hazrat Babađan, probudio je kod njega svest o njegovoj Božanstvenosti, u vreme kada, kako sam kaže, „…nisam znao ništa. Nisam imao nikakve veze sa duhovnošću…. Više sam voleo sport.“ Od vremena njegovog oporavka, nakon dugotrajnog poremećaja koji je usledio za njegovom spoznajom zadatka koji mu je namenjen, Baba je živeo u svom božanskom aspektu sa nesumnjivom i neospornom sigurnošu i autoritetom. Zatim je tokom perioda Novog Života, Baba svesno i namerno poprimio ljudskost i to ljudskost u njenom ‘najbespomoćnijem i najbeznadežnijem’ obliku. On se lišio svake svojine. Dozvolio je onima u njegovoj blizini, čak ih i podsticao na to da ga napuste ako žele; samo oni koji su bili spremni da podnesu svaku vrstu nevolje, pa i samu smrt, smeli su da ostanu, a njihov broj se konačno smanjio na samo četiri ili pet. U odnosu na svoje pratioce on se odrekao svog jedinstvenog položaja. „Živeću među vama,“ rekao je, „kao jedan od vas, kao brat“ i kada su u toku njegovih putovanja neki koji su znali da je Baba došao došli i tražili od njega daršan, on bi okretao glavu, govoreći, „Drago mi je što mogu da primim vaš daršan.“ Iznova i iznova je naglašavao da Novi Život nije nikakav test: „Želim da svi shvatite jednom za svagda da sasvim ozbiljno gledam na ovaj Novi Život…. Nema ni govora o bilo kakvom testu ili iskušenju. Kakvi su nam još testovi ili iskušenja ostali nakon što ste svih ovih godina bili sa mnom?“

Od toga dana avgusta 1949, kada je tako zapanjio mandalije obraćajući se Bogu molitvom za pomoć, Baba je javno ponavljao takve molitve, izražavajući se u potpunosti kao čovek. „Molim najmilostivijeg Boga da oprosti meni i mojim pratiocima bilo kakve nedostatke i bilo kakve greške koje smo svesno ili nesvesno učinili pojedinačno, zajedno ili jedan prema drugom… kao i za bilo kakve pohotne i pohlepne misli ili misli i želje iz starog života….“ završavajući sledećim rečima, „Opraštam vam, moji saputnici i molim vas da i vi oprostite meni i molim Boga da nam svima oprosti, ne samo formalno, već od srca.“ Obraćajući se mandalijima Baba je naglasio da ni oni ni on ne treba da očekuju bilo kakvu duhovnu korist zbog toga što slede tegobni put kojim su pošli. U svakodnevnim poslovima radio je potpuno isto kao i drugi, i ne samo da je i on prosio sa njima, što je svima njima pojačavalo svest o sopstvenoj bespomoćnosti, već je i čistio, nosio teret, prao posuđe i pomagao u kuhinji.

U svakom smislu Baba je prihvatio, i primorao i one oko njega da prihvate, da on deli njihovu i našu običnu ljudsku sudbinu. Reči pesme koje je od jednog svog saputnika, dr. Ganija (Abdul Gani Munsif) tražio da ih ponovi one večeri pre nego što su krenuli da prose, bile su sledeće:

Stari život je prošao na razne načine;

I današnji dan prošao je nekako;

Neka je prokleto sutra! Ko mari?

Na kraju ovog perioda manonaša, koji je trajao četiri meseca i predstavljao kulminaciju Novog Života, Baba je izdiktirao svoju izjavu u kojoj je sumirao ono što je postignuto; božansko i ljudsko bili su sada potpuno spojeni.

Poslednja četiri meseca, prema običnim ljudskim merilima, a pomoću načina i sredstava meni poznatih, iskušao sam samoga sebe do krajnjih granica u postizanju manonaša, i mogu potpuno iskreno da kažem da sam zadovoljan onim što sam postigao. Ovo zadovoljstvo potiče iz osećanja koje me obuzima u ponovnom povratku u svoj povratak u stari život Meher Babe. Ponovo sam postigao Znanje, Snagu i Veličinu koje sam imao u Starom Životu, a zadržao sam neznanje, slabost i poniznost iz Novog Života. Ovo jedinstvo starog i novog života rodilo je Život koji je u potpunosti i stari i nov.  Život za mene sada znači:

1. Slobodan život, bez obaveza.

2. Život Učitelja u davanju naredbi; a Život Sluge u svoj pokornosti.

3. Osećanje potpunog ubeđenja da smo svi mi večno Jedno, Nedeljivo i Beskrajno u svojoj suštini; a sa njim dolazi i osećanje odvojenosti od pravog Sveprisutnog Sopstva, kroz neznanje.

4. Život Boga u suštini, i čoveka na delu.

5. Život Snage rođene iz unutrašnjeg Znanja Jedinstva; i slabosti koja potiče od obavezujućih želja….

Između poslednjeg dana 1951, kada je izdiktirao gore navedene reči, i 16. februara 1952, Baba je bio u izolaciji. Za tom izolacijom usledila je nova faza u Babinom životu i radu; ona se deli u tri perioda, ali u svakom od tih perioda bila je posebno naglašena sloboda, i svaki se vezuje za tačno određene datume. Ti datumi su se pokazali kao veoma značajni, naročito u pogledu njegovih skorih upozorenja o tome da se on suočava sa nekom velikom opasnošću.

Na dan Nove Godine 1949, pre nego što se povukao u svoju ‘Veliku izolaciju’, Baba je iz Meherazada poslao jedan cirkular svim svojim poklonicima i poštovaocima u kojem ih je upozorio o tome da ga čeka neka ‘velika lična nesreća’. Avgusta iste godine, u toku priprema za Novi Život, Baba je rekao mandalijima da će u neko vreme posle 1. oktobra „biti potpuno bespomoćan u istinskom i bukvalnom smislu te reči, zbog jedne lične nesreće koja će me pogoditi.“ A 28. juna 1951, malo pre početka četvoromesečnog perioda manonaša, Baba je ponovo tražio da se pročita njegova izjava u prisustvu mnogih učenika i poklonika. U njoj je govorio o svom nastupajućem mentalnom poništenju, i dodao da će se „takođe suočiti i sa fizičkim poništenjem, iako njemu neću težiti.“

Tri nova perioda koji su sada najavljeni bili su ‘Komplikovani Slobodni Život’; ‘Potpuni Slobodni Život’; i ‘Vatreni Slobodni Život’. Prvi od njih trebalo je da traje od 21. marta do 10. jula – to jest od prolećne ravnodnevnice kada je širom sveta dužina dana i noći ista, do godišnjice onoga dana kada je on prvi put počeo da se pridržava ćutanja. Ali za Babu, koji je bio persijskog porekla, 21. mart je imao još jedno značenje, budući da on predstavlja početak Iranske Nove godine, najstarijeg praznika u Persiji, koji seže nekoliko hiljada godina u prošlost, i koji se u svakoj kući poštuje i veoma veselo proslavlja.

U toku tog prvog perioda, Baba je rekao: „obaveze treba da dominiraju nad slobodom“. Šta je ovo značilo? ‘Obaveze’ imaju za Babine sledbenike specifično značenje. Obaveze su sanskare, veze koje proističu iz svih privlačenja i odbojnosti koje doživljavamo u zemaljskom životu. Sve naše ideje, ambicije, nade, strahovi, odnosi, zajedno sačinjavaju sklop želja koje se manifestuju u narednim životima kao naše ‘predispozicije’, i nevidljivo utiču na nas od rođenja do smrti. Uticaj sanskara, kaže Baba, traje tokom mnogih života sve dok one tokom vremena ne oslabe „Ako bi budala ustrajao u svojoj ludosti postao bi mudar,“ Vilijam Blejk (1757 – 1827).  i promene se kroz promene našeg načina razmišljanja, ili dok ih, ukoliko imamo sreće, ne razrešimo i ne odagnamo uz pomoć Savršenog Učitelja.

Da li su, dakle, Babine reči značile da će od marta do jula sudbine iz prošlosti delovati na način koji će ‘dominirati’ nad slobodom u sadašnjosti? I, budući da se Baba kao Savršeni Učitelj davno pre toga oslobodio svojih sopstvenih sanskara, da li je to mnoglo da znači da će se on tokom tih meseci svojevoljno identifikovati sa svojim ljudskim aspektom i pretrpeti telesnu patnju, da bi olakšao teret ljudskog roda koji potiče od njegovih veza sa prošlošću?

Od 11. jula do 14. novembra, ‘sloboda će dominirati nad obavezama’ tokom onoga što je Baba nazvao ‘Potpuni Slobodan Život’, period koji je možda predstavljao identifikaciju sa njegovim božanskim aspektom. Zatim je 15. novembra trebalo da počne ‘Vatreni Slobodni Život’ u kojem će se oba aspekta stopiti u jedan. Za ovo je Baba dao sledeće objašnjenje:

Konzumiranje slobode i obaveza (koje je karakte-ristično za Vatreni Novi Život) znači da dolazi do potpunog stapanja Božanskog i ljudskog stanja, tako da jedno ne živi u suprotnosti sa drugim, i ne može biti ni govora o tome da jedno zadire u drugo.

Duhovna sloboda je suštinski pozitivno stanje svesnog uživanja u božanskom. Ono ne mora da se održava putem prevazilaženja bilo kakvih obaveza, jer to nisu suštinske obaveze duše, već privremene obaveze tela i uma, koje ni na koji način ne umanjuju Blaženstvo, Moć, ili Razumevanje svesnog Božanstva…. Nakon poništavanja ograničenog uma, beskrajna svesnost duše, sa svim njenim Znanjem, Moći i Blaženstvom, ostaje netaknuta bilo kakvom slabošću ili bolešću kojoj može da podlegne telo prema zakonima prirode….

Rame uz rame sa drugim aktivnostima u Vatrenom Slobodnom Životu, taj život će imati jednu konstantnu karakteristiku, bez obzira na to kuda me on bude odveo. Klanjaću se svecima koje obožavam, mastima kojima se divim, i siromašnima, kojima sam duboko odan. Ništa me ne čini tako srećnim kao kada se klanjam Bogu u svim tim oblicima.

Ove poslednje rečenice su izgleda nagovestile da će Vatreni Slobodni Život podrazumevati putovanja i mnoge kontakte, i bilo je značajno to što je Baba već bio poslao Eruča i Pendua (Aspandiar R. Irani) da posete neka mesta u Indiji i Pakistanu i obave pripreme.

21. mart 1952. bio je dan odabran za početak Komplikovanog Novog Života u kojem „obaveze treba da dominiraju nad slobodom“, i u aprilu Baba je krenuo u Sjedinjene Države. „Moj posao na Zapadu obavljaće žene“, „Sećanja iz ’52“ Filisa Frederika, The Awakener, vol XIV no. 2. izjavio je, i, isto kao što je poslao dvojicu muškaraca po Indiji da izvrše pripreme za njegov Vatreni Slobodni Život, davno pre toga poslao je i dve žene sa specijalnim zadatkom u Ameriku. To su bile Elizabet Paterson, jedna uspešna poslovna žena iz Amerike, i Princeza Norina Mačabeli, žena georgijanskog diplomate, poznata po tome što je glumila Madonu u Maks Rajnhartovoj produkciji Čuda. Tokom poslednjih nekoliko godina, prema Babinim uputstvima, one su osnovale Meher Spiritualni Centar na mestu nazvanom Mirtl Bič, 500 ari u prelepom predelu na obali Južne Karoline. Taj posao je sada bio završen i Baba, koji je stigao u Njujork sa petoricom mandalija i četiri žene-učenice 20. aprila, došao je tu sa svojom grupom nakon odmora od samo jedne noći. Sa njima su takođe bile i dve učenice sa Zapada, Kiti Dejvi i Rano Gejli, i Delia de Lion koja im se pridružila iz Engleske.

Nakon jednomesečnog boravka u novom centru, Baba je poslao neke od mandalija dalje u Meher Mont, malo imanje na Zapadnoj obali Kalifornije, gde je trebalo da se cela grupa zadrži neko vreme. On i ostali trebalo je da krenu za njima sa dva automobila. Pre nego što su krenuli, Baba je otišao do Elizabet koja je sedela na vozačkom sedištu i upitao je da li je ponela svoju polisu osiguranja. Kada je čuo da ju je ostavila kod kuće, rekao joj je da se tamo zaustavi i da je uzme. Sa njima su u automobilu bile tri žene-mandalije koje su odabrale da krenu sa Babom u Novi Život (u kojem će on videti, rekao je, „ko je spreman da umre sa mnom bez ikakvog razloga“), Mehera, Babina sestra Mani, i Meherina sestričina Meheru R. Irani. Četvrta, dr. Goher R. Irani bila je u auto-karavanu koji je vozio Saroš, zajedno sa Kiti Dejvi, Delilom de Lion i Rano Gejli. Proveli su tri noći na različitim stanicama na dugom putovanju prema zapadu, a ujutro 24. maja, Kiti Dejvi beleži sledeće: „Ustali smo rano kao i obično. Oko 5 sati ujutro grupa je stajala ispred motela čekajući Babin znak da uđemo u automobile. Međutim, tog jutra Baba je kasnio sa polaskom. Izašao je iz svoje sobe i stajao potpuno nepomičan nekoliko minuta na vratima, povučen, tužan i neobično miran. Nije postavljao nikakva pitanja u poslednjem trenutku pred polazak, niti se žurio da krene. Elizabet je sedela za volanom čekajući na njegov znak. Prošlo je deset minuta pre nego što je Baba otišao do svog automobila, a za njim su krenule žene. Mi ostali smo ušli u Sarošev auto kao i ranije. Nakon što smo prešli mali deo puta, Babin auto se naglo zaustavio, Baba je izašao napolje i počeo da korača gore-dole po desnoj strani puta. I mi smo takođe izašli i stajali pored našeg auta. To se dogodilo dvaput….“

Elizabet Paterson ovako nastavlja svoju priču: „Prethodne noći je padala kiša i Put br. 64 bio je vlažan i klizav. Put nije bio mnogo širok, a sa obe strane je bio jarak. Dok smo se uspinjali uz jedno malo brdo, pojavio se automobil koji je vozio levom stranom puta, velikom brzinom. Počela sam da usporavam. Automobil je bez smanjivanja brzine nastavio tačno prema nama levom stranom puta. Svakog sekunda sam očekivala da se prevrne… u poslednjem trenutku on nas je video i zakočio, okrećući se da bi zatim zauzeo čitavu stranu puta. Udario je u moj branik, posle čega je nastavio još snažnije da se okreće….“

Baba, koji je sedeo na prednjem sedištu, je bio izbačen silinom udarca. Ruka i noga su mu bile slomljene, a glava rasečena. Mehera i Meheru su takođe bile teško povređene, sa prelomima ruku i zglobova na rukama i nekoliko polomljenih rebara. Samo je Mani, koja je spavala, zadobila lakše povrede. Baba, koji je prethodno rekao da mora proliti krv na američkom tlu, je bio jedini koji je zaista prolio krv, a mnogo veća nesreća izbegnuta je zahvaljujući tome što je tlo u jarku u koji su upali bilo veoma mekano. Od troje ljudi u autu koji im je išao u susret niko nije bio povređen. „Kasnije smo saznali“, piše Elizabet, „da je vozač tog automobila bio korejski veteran, sa dve amputacije, koji je prvi put vozio automobil napravljen specijalno za njega…. Moj jedini osećaj bio je ‘Ne idi u jarak!’ Upravo pre nego što se to dogodilo Baba je ispružio ruku i pokazao na auto koji se približavao.“

Delia de Leon se seća: „Baba nas je u Indiji upozorio da će mu se dogoditi nesreća, ali niko od nas nije o tome ozbiljno razmišljao, iako nas je on neprestano upozoravao da se moramo stalno držati njegovog automobila i da se nikako ne smemo izgubiti, ili nam nikada neće oprostiti….“ U toku tog pre podneva, grupa u drugom automobilu zaustavila se da bi popili hladno piće, a zatim su ubrzali tempo da bi ih stigli. „Nigde nismo mogli da vidimo njegov auto i počeli smo da se brinemo. To se dogodilo oko 10:05. pre podne. Čuli smo kako je Saroš uznemireno uzviknuo. Okrenuli smo se i pogledali u desno. Isprva nismo mogli da shvatilmo šta se dogodilo; nismo mogli dobro da vidimo iz auta. Videli smo ljude koji su stajali oko Babe koji je kako se činilo ležao na zemlji. Žene su ležale unaokolo. Saroš je uzviknuo, ‘O Bože, dogodila se nesreća’…. Pojurili smo tamo – i veoma se dobro sećam neobičnog izraza na Babinom licu – njegove oči ništa nisu videle… bio je zagledan negde daleko.“

Prva osoba koja je dovela pomoć bio je jedan čovek na putu za mali grad Prag, u Oklahomi, sedam milja daleko odatle, gde je vodio svoju ženu da se porodi. Pozvao je dvoje ambulantnih kola koja su odvezla povređene u malu privatnu bolnicu koju je vodio dr. Burleson. Tu su imali izvanrednu negu, ali prošle su dve nedelje pre nego što je grupa mogla da krene, kada su otputovali bolničkim kolima 1.500 milja natrag u Mirtl Bič gde su se polako oporavili. U jednom pismu od 3. juna, 1952, dr. Burleson je pisao Babi „Od vas i vaše grupe videli smo primere većine Hristovih učenja. Mnogi Amerikanci propovedaju takve stvari ali mi nikada nismo videli da ih neko tako istinski primenjuje. Iskrena odanost vama koju pokazuju svi članovi vaše grupe uverava nas da ste je vi dostojni. Takva odanost ne može se iznuditi, ona se može zadobiti samo ljubavlju; i videti tako snažna osećanja kod toliko divnih ljudi je skoro neverovatno. Nismo navikli da se bavimo ljudima koji toliko cene naše napore kao vi, i izra-žavanje takve zahvalnosti budi u nama veliku skromnost….“

13. juna Baba je izdiktirao poruku svojim sledbenicima. „Lična nesreća koju sam pre nekoliko godina On ju je prvobitno predvideo 1928.  predvideo mi se najzad dogodila dok sam prelazio američki kontinent, gde sam zadobio posekotine po licu, slomio nogu i ruku, i mnogo propatio i fizički i psihički. Bilo je neophodno da se to desi u Americi. Bog je tako želeo.

Time se ostvaruje prvi deo cirkulara u kojem je pisalo da će do 10. jula (u Komplikovanom Slobodnom Životu) slabost dominirati nad snagom i obaveze nad slobodom; ali od 10. jula u mom Potpunom Slobodnom Životu, snaga će dominirati nad slabošću i sloboda će dominirati nad obavezama; a zatim, od 15. novembra, u mom Vatrenom Slobodnom Životu, i snaga i slabost, sloboda i obaveze, sagoreće u vatri Božanske Ljubavi.“

Kada se dovoljno oporavio, Baba se vratio u Njujork gde je posetio veći broj skupova i dao intervjue. Odatle je 31. jula odleteo za London, gde je ostao šest dana u Hotelu Rubens u blizini Viktorije, i dao intervjue, na veoma neobičnom mestu, jednoj od onih privatnih prostorija u Čering Kros Hotelu koja se obično upotrebljava za sastanke manjih grupa ili trgovačke konferencije. Tu su mnogi britanski sledbenici, uključujući i pisce ove knjige, po prvi put videli Babu. Još uvek je imao bolove i noga mu je bila u gipsu, ali je bio radostan i pun energije, viđao se sa svakim ko je želeo da ga vidi. Pre nego što se saznalo za Babinu povredu organizovane su različite zabave, i on je insistirao da se program sprovede, da njegovi pratioci ne bi bili razočarani. Među predstavama koje je posetio bili su cirkus, ‘spektakl’ na ledu, i mjuzikl Južni Pacifik. Baba je, možemo da pretpostavimo, uglavnom bio zainteresovan za mnogobrojnu oča-ranu publiku i mogućnost da uspostavi kontakt dok je njihova pažnja zaokupljena. 6. avgusta grupa je otputovala za Švajcarsku, odakle su dve nedelje kasnije odleteli za Bombaj.

U novembru je počeo Vatreni Slobodni Život i period intenzi-vnih javnih aktivnosti. Tokom perioda Novog Života Baba je poklanjao pažnju prvo mandalijima a onda saputnicima koji su putovali sa njim. To je učinio, kako se svi oni slažu, ne samo da njihove teškoće budu podnošljive, već da čitavo to iskustvo bude veoma blagotvorno, tako da su kasnije o tome govorili kao vojnici koji se sećaju napornog ali uspešnog pohoda. Sada je bio red na mase, kojima nekoliko godina nisu bile dozvoljene slobodne posete, i kojima je Baba retko davao masovni daršan. Sada je nekoliko nedelja putovao širom Indije, zaustavljajući se u gradovima i posećujući sela u kojima se ranije nikada ni jedan automobil nije zaustavio. Gde god da je stigao, Baba je prvo tražio maste ili svece i kontaktirao bi sa njima pre nego što bi se saznalo za njegovo prisustvo. Kasnije bi, sedeći na podijumu, primao muškarce, žene i decu iz tog mesta, stotine njih, ponekad i hiljade, koji su pristizali iz okoline pešice, na konjima, volovskim kolima, ili na kamilama. Neki ljudi su godinama čekali samo da vide Babu. Jedan čovek je prešao četrdeset kilometara valjajući se po zemlji, i ne uzimajući nikakvu hranu dok nije stigao do Babe.

Nekon što bi proveo čitav dan među masama, Baba bi sledećeg dana posećivao pojedine kuće, trežeći one koji nisu mogli da dođu na opšti skup. Kao i uvek, posebnu pažnju je poklanjao siromašnima, klanjao im se, prao im stopala i davao im novac. To nije bilo samo pokazivanje kojim je nešto hteo da postigne; niti je to bilo ono što na Zapadu nazivamo ‘dobrotvornim radom’. Siromašni su, govorio je Baba, delili sa njim teret duhovnog uzdizanja čovečanstva. On im se klanjao iz zahvalnosti, zbog ljubavi prema Bogu koju oni nose, i „to sam činio svim srcem.“

U Delhiju, gde se okupilo oko 3.000 studenata iz koledža Sika, zajedno sa principalom, da vide Babu, Baba je poručio sledeće:

„Indija je stekla svoju nacionalnu slobodu. Pokušajmo sada da steknemo i duhovnu slobodu pored koje svaka druga sloboda izgleda kao obaveza…. Svrha života je spoznati Boga u sebi. To možemo učiniti čak i ako se bavimo svojim ovozemaljskim dužnostima. Na svakodnevnom životnom putu, zaokupljeni intenzivnim radom, treba da se osećamo izolovano i da posvetimo svoje delanje našem Voljenom Bogu. Dovoljno se govorilo o tome kako ljudi treba da misle na hranu. Sada treba da misle na Boga.

Dajem svoju ljubav i blagoslov svakome i svima za razumevanje Jedinog Beskonačnog Boga koji je podjednako u svima nama, i pored kojeg je sve ostalo lažno i iluzorno.“