18. POGLAVLJE

18. POGLAVLJE
PUTOVANJE DUŠE KROZ KREACIJU (1)
Poznati fizičar, pokojni dr. J. Robert Openhajmer, u svojim Rajt – predavanjima iz 1953, govori o čovekova „dva načina razmišljanja – jednom koji je vezan za vreme i istoriju; i drugom koji je vezan za večnost i bezvremenost,“ navodeći da su „Oba deo čovekovih napora da shvati svet u kojem živi. Ni jedan se ne sastoji u drugom, niti se može svesti na njega. To su … komplementarni pogledi, koji jedan drugoga nadopunjuju, a ni jedan ne može da ispriča celu priču.“
Pokazujući veliko razumevanje za dilemu čoveka koji je razapet između ‘Apsolutnog’ i ‘relativnog’, Baba, koristeći sav autoritet svog utvrđenog i prihvaćenog statusa Savršenog Učitelja i Avatara, predstavlja ‘Boga’, ‘Apsolutno’, ‘Naddušu’ i ‘Beskonačnu Dušu’ kao neospornu Stvarnost Transcendentalne Večnosti i Bezvremenosti. Na sličan način, on se bavi inkarnacijom, reinkarnacijom, evolucijom, involucijom, Karmom, religijom, metafizikom, naukom, kao neospornim aspektima iskustva u prostoru/vremenu. On ih predstavlja kao svrsishodne, naglašavajući sa svom moći i snagom svoga Transcendentalnog Bića, da oni doprinose Božanskom Planu, čija je motivaciona pokretačka snaga Božanska Ljubav.
Za one koji mogu da prihvate jedino svet koji poznaju i za koji veruju da je vezan za realnost vremena/prostora, reč ‘božanski’ ne znači ništa. Tako im se isto i ovo poglavlje, kao i ona koja slede, mogu učiniti beznačajnim. Čak i oni koji su spremni da budu otvoreniji u pogledu neistraženih mogućnosti mogu otkriti u sebi izvestan otpor.
Babina Beseda nazvana ‘Potraga za Bogom’ počinje ovim rečima – „Većina ljudi čak i ne sumnja u postojanje Boga, tako da oni, naravno, i ne razmišljaju mnogo o Bogu…. Bog ili postoji ili ne postoji. Ukoliko postoji potraga za njime je mnogostruko opravdana.
Ako ne postoji, ne možemo ništa izgubiti time što ćemo tragati za njim. Ali čovek se najčešće ne okreće traganju za Bogom rado i dobrovoljno. Do ove potrage dovodi ga gubljenje iluzija u ovom svetu….“
Čak i oni koji su krenuli u potragu za Bogom mogu otkriti da im je veći deo ovih poglavlja težak. Babino razmišljanje je, međutim, čak i kada se bavi najdubljim pitanjima, uvek logično; njegovo izra-žavanje jednostavno i direktno. Teškoće potiču od nivoa teme kojom se bavi i prirode ove teme; u onome što on kaže, nema nikave konfuzije. Izuzev nekih veznika i pojedinih rečenica, u celini smo koristili Babine reči, ali smo ih saželi i preuredili preuzimajući ih iz različitih Beseda i iz Dodatka C. B. Pardomovoj knjizi Savršeni Učitelj – koji je Baba poklonio Pardomu. Razumljivo je da se u okviru jedne knjige kao što je ova ne možemo nadugačko baviti bilo kojim aspektom njegovog učenja. Naznačićemo samo ono što smo shvatili kao najbitnije, iako to ne činimo uvek po nekom logičkom redosledu.
Nakon što pročitamo naslov ovog poglavlja, verovatno ćemo se zapitati „Kakva je priroda ‘duše’?“ Baba nam govori – „U stvarnosti, duša je identična sa Naddušom (Oversoul) – (Engleski ekvivalent Sanskritskog termina Paramatman što znači Bog, Jedini, Beskonačni i Večni, čiji kosmički i univerzalni život obuhvata sve). Na taj način, duša postoji večno u neprikosnovenom jedinstvu sa Nad-dušom i u njoj. U početku, međutim, duša je bila nesvesna svoga Jedinstva sa Naddušom i njenog Beskrajnog Mira, Blaženstva, Zna-nja i Moći. Stoga, da bi shvatila i doživela ovo jedinstvo, ona mora da razvije svest.“
Baba kaže – „Jedina svrha kreacije je ta da duši omogući da svesno uživa u stanju Beskonačnosti Nadduše. “ U svojoj Besedi o Ljubavi on nam kaže – „Čitav univerzum je nastao zbog ljubavi i ljubav je ta koja ga pokreće.“
Da bi nam pomogao da shvatimo kako je nastao manifestni život, Baba nam pruža jednu upečatljivu analogiju. „Baš kao što talas koji se kreće ka površini mirnog okeana stvara bezbrojne mehuriće, tako isto i poriv Apsolutnog da postane svestan samoga sebe, iz nedeljive beskonačnosti Nadduše stvara mnoštvo individualnih duša. Iz neizdiferenciranog bića Apsolutnog na misteriozan način nastaje raznovrsno mnoštvo kreacije. Nepregledna dubina, koja je samo jedan delić sekunde ranije bila ledeno mirna, buja od života bezbrojnih penušavih bića koja obezbeđuju svoju izdvojenost određenom veličinom i oblikom putem samo-ograničenja na penušavoj površini okeana.“ Setimo se da Postanje, Prva knjiga Starog Zaveta, počinje ovih rečima – „U početku Bog stvori nebo i zemlju. A zemlja beše bez oblika, i prazna; i bi tama nad bezdanom. A Duh Božiji kretao se nad površinom vode.“
Objašnjavajući da je ova slika samo analogija, Baba pokušava da nas spreči da napravimo grešku smatrajući da se u Apsolutnom odvija bilo kakva stvarna promena, „jer bi bilo kakva prava promena predstavljala negaciju Apsolutnog. Promena na koju se misli nije ontološka promena, niti je to promena u biću Apsolutne Realnosti. To je tek prividna promena.“ U izvesnom smislu, to je ekspanzija Apsolutnog, putem kojeg Beskonačno, budući da ne poseduje svest, teži da je stekne. Pošto se ta ekspanzija Stvarnosti vrši putem njenog samo-ograničenja u različite životne forme, dolazi do paradoksa da je to istovremeno i ekspanzija i kontrakcija. Do ekspanzije dolazi u interesu svesti; a do kontrakcije zbog samo-ograničenja. Zbog toga Baba insistira da – „Sveobuhvatni Apsolut jeste, i uvek će ostati, podloga svih individualnih duša“, kao i da „Nadduša večito ostaje ista i ne trpi nikakvu istinsku ekspanziju, kontrakciju, uvećanje ili umanjenje, uprkos tome što dolazi do njene prividne diferencijacije u mnoštvo individualnih duša….“
U stvarnosti postoji samo jedno biće, a to je Univerzalna Duša. Vi ste Univerzalna Duša. Vi ste beskonačni. Vi ste zapravo svugde, ali vi ne poznajete svoju pravu prirodu. Kada biste mogli da se zagledate u unutrašnjost i doživite pravu prirodu svoje sopstvene duše, shvatili biste da ste beskonačni i iznad sve kreacije. Ali vi se poistovećujete sa svojim telom, doživljavate sebe kao ograničeno biće i zbog toga sebe smatrate ograničenim. Ali beskonačno pripada ne-dualističkom nivou bića. Ono zbog toga ne može da pretrpi nikakvo uvećanje putem dodavanja; niti može da pretrpi bilo kakvo umanjenje putem oduzimanja. Ništa mu se ne može dodati; ništa mu se ne može oduzeti. Ono je sveobuhvatno, nemerljivo, nedeljivo i integralno. I vi ste beskonačni.
Baba ovde na nov način izražava suštinsku istinu svih religija, koja je za većinu zapadnjaka sadržana u Hristovim rečima – „U vama je Carstvo Božije“. Ona takođe savršeno objašnjava Babine reči da se „Sebičnost rađa iz temeljnog nepoznavanja svoje prave prirode“.
Uz to, ova vizija Univerzalne Duša koja leži u osnovi čitave kreacije daje odgovor na klasičnu dilemu filozofa sedamnaestog i osamnaestog veka, od Dekarta, preko Loka, Berklija i Hjuma. On se može sažeti u sledećim rečima: „Budući da sve što možemo saznati jesu impresije koje nam prenose naša čula, kako možemo biti sigurni u to da nas ona ne obmanjuju, i da zaista postoji ‘stvarni svet’ koji na bilo koji način odgovara onome što mi pretpostavljamo da znamo?“ Babine reči su nagoveštene u odgovoru koji daje Berkli Džordž Berkli (1685 -1753), filozof i irski biskup, napisao je svoje čuveno delo Principi Ljudskog Saznanja kada mu je bilo dvadeset i šest godina. kao dedukciju: „… ni nebeski anđeli ni stvari na zemlji, jednom rečju ništa što čini ovaj svet, ne može da postoji bez uma… njihovo biće (esse) treba opaziti i saznati…. stoga sve dotle dokle ih ja ne opazim, ili dokle oni ne postoje u umu bilo kojeg drugog bića kreacije, oni ili nemaju nikakvu egzistenciju, ili pak postoje u umu nekog večnog duha.“
Pitanje koje se sada neizbežno javlja je – „Kako duša podleže ‘iluziji’? Kako dolazi do toga da Bezoblična, Beskonačna i Večita Duša sebe doživi kao da poseduje formu, kao konačnu, ograničenu i uništivu? Šta dovodi do toga da ona shvata sebe kao svet prirode? Drugim rečima, šta je uzrok kosmičke iluzije u kojoj se duša nalazi?“
Da bi realizovala Naddušu koja je Jedna, Nedeljiva, Stvarna i Beskonačna, duša mora da postane svesna. Evolucija svesti zahteva dualitet subjekta i objekta, centar svesti, ego i njegovo okruženje, to jest, svet formi, koji se sav nalazi u vremenskom ograničenju. Prva svest, međutim do koje duša dolazi nije svest o Bogu već svest o univerzumu, ne o Večitom Apsolutnom već o relativnom i prolaznom. Na taj način se duša, umesto da shvati Naddušu, uključuje u kosmičku iluziju. Iako je u stvarnosti Beskonačna, ona sebe doživljava kao konačnu i tako počinje da veruje da je konačna. Drugim rečima, sa razvojem svesti duša ne postaje svesna svoje prave istinske prirode, već svoje senke, sveta fenomena.
Čuveni biolog i prirodnjak, Konrad Lorenc, autor inspirativne knjige O Agresiji, pokazao je putem eksperimenata sa guskama, da guščad – i zaista i sva druga mladunčad drugih ptica i životinja – smatraju prvo živo biće koje ugledaju nakon rođenja ili nakon što se izlegu iz jajeta – za svog roditelja. Jedno gušče može da prihvati čoveka kao svoju majku. Isto tako na sličan način ljudska bića veruju u fenomenalni svet iluzije u kojem su se rodili i smatraju ga za svet realnosti.
Baba je neprestano naglašavao značaj nauke i njenih praktičnih dostiguća, objašnjavajući – „Pogrešno je gledati na nauku kao na nešto što je anti-duhovno. Nauka može predstavljati pomoć ili pre-preku duhovnosti, zavisno od toga kako je koristimo. Baš kao što istinska umetnost izražava duhovnost, tako isto i nauka, ako se njome pravilno koristimo, može postati medijum preko kojeg će duša spo-znati sebe. Uravnoteženi napredak ljudskog roda može se obezbediti samo ako nauka i religija idu ruku pod ruku….“
Prošlo je nešto više od sto dvadeset godina od kada je Čarls Darvin uzdrmao kako naučne tako i religiozne temelje svoga doba teorijom evolucije, koju danas te iste ustanove uglavnom prihvataju. Naučnom saznanju o evoluciji forme, od najjednostavnijih do najsloženijih, Baba dodaje saznanje o evoluciji svesti, govoreći nam da:
Istorija evolucije jeste istorija postepenog razvoja svesti. Da bi postala svesna fenomenalnog sveta duša mora da prihvati neku formu putem koje će ga doživeti. Prva prosta forma koju ona prihvata da bi to postigla je ona od koje počinje evolucija – a to je kamen – najnerazvijenija. Na ovom nivou, svest, budući da je potpuno rudimentarna i neobjektivna, je još uvek beznadežno nesposobna da ispuni svrhu kreacije koja jeste ta da omogući Nadduši da spozna samu sebe. I Taj najminimalniji kapacitet za spoznaju svesti koji postoji u fazi kamena izveden je iz Nadduše, a ne iz samog kamena. Ali svest nije u stanju da se proširuje nezavisno od forme kamena zbog toga što se Nadduša najpre identifikuje sa svešću, a zatim preko nje sa formom kamena. Budući da je dalji napredak one-mogućen formom kamena, dolazi do potrebe za evolucijom viših manifestnih formi. Razvoj svesti mora da se nastavi uporedo sa evolucijom tela koje ga uslovljava. Stoga težnja-ka-svesti svojstvena Nadduši teži, prema bo-žanskom planu, progresivnoj evoluciji sredstava izra-žavanja.
Na taj način Nadduša sebi stvara novo sredstvo izražavanja u formi metala. Čak i na tom stepenu, svest ostaje veoma rudimentarna, tako da se mora transformisati u još više forme biljaka i drveća, kod kojih postoji očigledan napredak u pogledu svesti koji se odražava u vitalnim procesima rasta, propadanja i reprodukcije. Pojava još razvijenijeg oblika omogućena je težnjom Nadduše da se manifestuje kroz instinktivni život insekata, ptica i životinja koje su u potpunosti svesne svojih tela i svoje okoline, koje razvijaju osećaj za samo-zaštitu i teže tome da kontrolišu svoje okruženje. Kod viših životinja, pojavljuje se takođe intelekt odnosno razmišljanje, ali je ono strogo ograničeno instinktima, kao što su instinkt samoodržanja i instinkt brige i očuvanja mladunčadi.
Konačno Nadduša uzima ljudski oblik. Kod njega kapacitet rezonovanja ima najveći obim aktivnosti i neograničenog je dometa, sa potpunom svesti o sebi i svojoj okolini…. Težnja-ka-svesti sa kojom je započela evolucija se, dakle, sada može ostvariti u ‘Ljudkom-potencijalno-Božanskom’ stanju, koje jeste najlepši cvet ljudskosti.
Možda će nam u početku biti teško da prihvatimo da postoji bilo kakav nivo svesti, ma kako nizak, kod kamena ili stene. Nekada je bilo neprihvatljivo verovanje da biljke ili drveće poseduju neki ogra-ničeni nivo svesti, mogu da pate od šokova i trauma, i da reaguju na brigu ili prisustvo određenih ljudi drugačije nego na druge – pa ipak je saznanje da one to čine bilo deo svakodnevne slike ljudskog života mnogo pre nego što je nauka to verifikovala. Govorimo o ljudima koji imaju ‘zelene prste’, što znači da biljke koje oni uzgajaju bolje napreduju nego one koje uzgajaju drugi ljudi. Takođe svaki farmer zna da nekim ljudima ‘ide’ sa stokom ili ovcama na način koji nema nikakve veze sa inteligencijom ili opštim sposobnostima, zapravo, ponekad se čak radi o ljudima koje smatrammo ‘sporo-kapirajućim’ ili na neki način hednikepiranim, a koji imaju najviše uspeha u takvim poslovima. Takođe imamo tendenciju, u svakodnevnom razmi-šljanju, da shvatamo baštovanstvo, rad na farmi, i brigu o životinjama i usevima, kao poslove koji su blagodetni ili čak lekoviti. Oni se preporučuju, bez naučnog objašnjenja već na osnovu opšteprihvaćenog shvatanja, kao korisni za one koji su uznemireni ili nervozni.
Obično čovekovo životno iskustvo, kako se čini, često mu u pojednostavljenom obliku pruža istine koje su nedostupne nau-čnicima ili teoretičarima. Britanci su oduvek bili predmet podsmeha, a podsmevamo se i sami sebi, zbog strasti prema baštovanstvu i držanju kućnih ljubimaca. Pa ipak te ‘strasti’ ne samo da su pomogle milionima nas Britanaca u ovom društvu, u kojem je sve više vešta-čkog, da održimo neki kontakt sa prirodnim svetom, već su i doprinele širenju svesti čoveka o tome da je čitav svet u kreaciji zavisan jedan o drugome na način koji nije ništa manje stvaran zbog toga što je do sada bio neobjašnjiv. Tokom poslednjih šezdeset, a naročito po-sednjih trideset godina, čovek počinje da shvata da mora prihvatiti potpunu odgovornost za ovu planetu i za sve vrste života na njoj, i da bi dopustiti izumiranje živih bića i zagađivanje i zloupotrebljavanje njihove i naše zajedničke životne sredine, bilo ne samo kratkovido sa materijalnog stanovišta, već i štetno u duhovnom pogledu; to jest, ako bismo dozvolili da se to desi, pali bismo u svojim sopstvenim očima.
Govoreći nam da je „istorija evolucije istorija postepenog razvoja svesti“ koja „mora da se nastavi paralelno sa evolucijom tela koje ga uslovljava“, Baba nam je razjasnio prirodu te veze koja ujedinjuje čitavu kreaciju sa nama. Tokom poslednjeg jednog i po veka od Darvinovog doba, već smo došli do toga da prihvatimo da se čovekovo fizičko telo razvilo kroz proces neprimetnih promena iz najprimitivnijih formi; takođe smo postali svesni tragova svoje prošlosti u obliku riba i životinja koji su vidljivi u našem fizičkom obliku i u načinu razvoja embriona nakon začeća. Ono što nam Baba govori o Božanskom Planu jeste to da je i svest evoluirala na sličan način, i da je kao posledica toga naša razvijena ljudska svest povezana, putem impresija iz prethodnog iskustva, sa čitavim nizom prirodnih formi.