MISTERIJA STVARANJA SVETA

Bog je Tvorac, Održavalac i Razarač univerzuma koji iz Njega proističe, koga On u svom Biću održava i ponovo u Sebe upija. Jedino je Bog stvaran, dok je univerzum u području iluzije, iako je ospoljenje Samog Boga.

Svet ili tvorevina izlazi iz večnog i beskonačnog Božijeg bića kroz tačku stvaranja, koja se označava kao „Om„. Niko ne može da postigne trajni mir, ukoliko ne dođe u dodir i ne prevaziđe tačku Om. Zbog toga često nailazimo na sveti simbol Om pored reči „Shantih“ što znači mir.

Fonetska sličnost između reči Om, Amin i Amen ukazuje na mnogo toga. Svete reči Amin i Amen česte su na kraju muslimanskih i hrišćanskih molitvi. Obe znače, „Da bude tako.“ Poteklo od čoveka, „Da bude tako“ je blagoslov ili želja; ali, kada potekne od Boga to je stvaranje. Tvorevina je Božiji Amin ili Amen, drugim rečima, trenutno i neposredno ispunjenje Njegove volje u sadašnjosti. Arapska reč Amin potiče od korena Omn, što znači sigurnost ili mir i tako se Amin može smatrati ekvivalentom ili makar srodnikom Oma, koji je takođe povezan sa mirom.

Sve molitve različitih religija kao što su hinduizam, islam, hrišćanstvo, odnose se na Tvorca. Stvaranje sveta je najveća misterija sa kojom se suočavaju sva stvorenja, uključujući i čoveka. Misterija ne može da se razjasni ili izvrši sve dok se čovek svesno ne sjedini sa Tvorcem i ne ostvari sebe kao biće koje je jedno sa Bogom, koji je Tvorac i tvorevina u jednom, smesta uključujući i prevazilazeći oboje u Svom beskonačnom biću.

NAPREDUJUĆI ŽIVOTNI TOK

Dalje napredovanje svesti koja evoluira iz vrste u vrstu odvija se korak po korak, a veoma retko i u velikim skokovima. Ipak, raznoliki koraci u evoluciji ne smeju kruto da se tumače. Ako je određena vrsta izumrla, njenoj duhovnoj svrsi može da posluži neka druga srodna vrsta, ili dodatna rođenja u dopunskoj vrsti, ili nepotpuno i delimično ispoljavanje pomoću nešto više vrste. Ukratko, evolucija se koristi bezbrojnim alternativama koje su joj dostupne. Nikada ne mogu da je osujete manje pukotine nastale zbog izumrlih vrsta ili nestalih karika.

Čak i kada bi kenguri, veliki ždralovi ili neka druga biljna ili životinjska vrsta izumrli, to ne bi ni obustavilo ni poremetilo napredujući životni tok. Ne bi ni osujetilo stvarnu svrhu evolucije, dolazak do potpune svesnosti. Čak i da ima na stotine nestalih karika, napredujući životni tok može da smisli nove pogodne vrste ili da na nov način iskoristi već postojeće.

Ipak, zanimljiva činjenica koju treba posebno pomenuti je da na prelazima iz jedne vrste u drugu, svaki takav prelaz ima podvrstu ili formu sa dva lica. Ona ne samo da može da, takoreći, gleda u dva suprotna smera, već može i da se kreće u dva suprotna smera. Sa podjednakom lakoćom može da zadrži kontakt kako sa vrstom koje se oslobađa tako i sa novom vrstom u koju biva oblikovana. Prelazna forma mora da bude u stanju da se kreće napred i nazad. To je apsolutno neophodno za prelaske iz jedne vrste u drugu.

Neke vrste pomažu, a druge ometaju dalje napredovanje životnog toka. Na primer, korov ometa rast viših formi povrća i biljaka. Njegova uloga u vegetativnom svetu može da se uporedi sa ulogom primitivnih rasa u civilizovanom svetu. Ipak, njegova funkcija nije samo negativna. Nadmetanjem sa višim formama vegetacije, on kod viših formi podstiče veću snagu za borbu za opstanak. Duhovni status vrste ne mora, međutim, uvek da određuje njena korisnost za druge vrste. Kopriva nije obavezno niža u evoluciji zato što ožari one koji je dotaknu. Takvo razmišljanje značilo bi zauzimanje čisto antropocentričkog gledišta u odnosu na kreaciju. Da bismo stvari videli u pravoj perspektivi, sve forme, uključujući i ljudske, moramo da vidimo kao forme razvijene radi ispunjenja jedinog večnog božanskog života.

U svom stvaralačkom samo-ispunjenju, napredujući životni tok može da smisli, a to i čini, nove vrste kao što su prirodni ili veštački hibridi u biljnom ili životinjskom kraljevstvu. Čak i hibridi biljaka i životinja koje je stvorio čovek mogu da postanu sredstvo za prikupljanje novih iskustava na uspinjućoj lestvici evolucije. Ipak, nije obavezno da svaka duša prođe kroz hibridne oblike. Duši je omogućeno da ta iskustva prikupi preko roditeljskih vrsta iz kojih su hibridi došli na svet.

Sa druge strane, evolucija se ponekad ubrzava preko hibridnih formi, a to bi moglo da se primeni na potomstvo međurasnih brakova.

Napredujući životni tok stvara brojne forme. Nijedna forma, međutim, ne treba da se smatra kavezom koji ograničava i usmerava prikupljanje iskustava na način koji bi isključivao međusobno opštenje sa ostalim formama iste vrste ili čak i sa formama drugih vrsta. Ljudska bića komuniciraju među sobom i zajedno evoluiraju pomoću razmene iskustava. Na isti način je izvesna međusobna komunikacija važna čak i svetu biljaka i životinja. Razmena iskustava i zajednička evolucija nisu obavezno uslovljene korišćenjem govornog ili pisanog jezika, što olakšava sticanje koristi od međusobnih iskustava.

Ljudi mogu da razumeju jedni druge preko govornog ili pisanog jezika i imaju priliku da svoj život podele sa drugima, ali životinje takođe međusobno dele život, uprkos nedostatku takvog jezika. Zapravo, životinje i biljke imaju sopstveni jezik, neki način delimične ili elementarne međusobne komunikacije. One dele život sa drugim formama i napreduju zajedno. U stvari, sve forme i vrste žive u zajedničkom svetu. Ne samo da dele život sa formama sopstvene vrste, već i sa formama drugih vrsta. Tako ptice, životinje, biljke i ljudska bića, kao i sve što živi i diše, daje svoj doprinos životu koji se razotkriva u svakoj od formi. Otkrivanje božanskog u životu je zajednički poduhvat, a ne isključivo postignuće.

Čak ni evolucija anđela i arhanđela (sa svom njihovom hijerarhijom) ne treba da se smatra isključivim tokom u životu koji napreduje. Oni mogu da se inkarniraju među ljudskim bićima i mogu da se povežu sa ljudskim tokom života. Uz to, podležu zakonima ciklusa i sve što im se dešava podložno je kontroli Savršenih Učitelja.

U pod-ljudskoj tvorevini, reinkarnacija svesnosti koja evoluira odigrava se preko suptilne matrice, iz koje se na kasnijem stupnju razvija potpuno formirano suptilno telo. Biljke i životinje nemaju potpuno razvijeno suptilno telo, ali elementarna suptilna matrica postepeno se oblikuje u odnosu na stepen postignutog razvoja. Ta suptilna matrica je posrednik pri seobi pod-ljudske svesnosti iz jednih vrsta u druge. Ona je takođe sredina u kojoj pod-ljudska stvorenja žive u astralu pre nego što uzmu novi grubi oblik.

Opšte pravilo je da tok života napreduje pomoću suprotnosti. Na primer, oni koji se u grubom svetu jednom pojave blistavog uma, u narednoj inkarnaciji su ponekad lišeni tako blistavog uma. Naravno, jednom stečena svojstva blistavog uma zadržavaju se u mentalnom telu i nipošto ne bivaju uništena. Ipak, unutarnja logika duhovnog napredovanja duše može da joj nametne period u kome joj svojstva blistavog uma nisu dostupna. Suprotnosti iskustava (Videti „Besede“ Meher Babe, Esotheria, Beograd 1994.) isto su tako nužne za potpuni razvoj duhovnog razumevanja.

Kada duša jednom dobije ljudsku formu, opšte je pravilo da napreduje jedino kroz ljudske inkarnacije. Retrogradna inkarnacija je izuzetno retka u napredujućem samo-ispunjenju životnog toka. Ona je ponekad posledica bezočne zloupotrebe okultnih moći. Retrogradna inkarnacija nije opšte pravilo, već krajnje redak izuzetak. Obično se dešava da se ljudska forma produžava, bez vraćanja u bilo koju pod-ljudsku formu. Čak se i za grubo kršenje moralnih zakona popravna mera ostvaruje time što ista duša mora da prođe kroz suprotnost onoga što je učinila ili doživela. Na primer, onaj ko nekog ubije zbog strasti može i sam da bude ubijen zbog strasti, bilo u istoj ili narednoj inkarnaciji, i tako spozna bezočnost svog gnusnog zločina.

Sa druge strane, retrogradne inkarnacije su moguće u izuzetnim okolnostima kada se okultne moći koriste za izvršavanje opakih zlodela. Od duše kojoj su date okultne moći (zbog njenog položaja na višem nivou) očekuje se da ih drži pod punom kontrolom. Ako ih, međutim, ona grubo zloupotrebi pošto postane žrtva svojih nižih želja ili zamisli svog ega, privlači na sebe drastičnu kaznu obaveznog povratka u podljudsku formu i ponovnog početka svoje evolucije sa tog mesta. Ovako nešto može da se dogodi na četvrtom nivou, osim ako nema pravovremene intervencije nekog višeg bića. Ipak, ovakav povratak unazad je veoma neuobičajen. Dalje napredovanje životnog toka donosi sa sobom sve veće uspinjanje ka vrhu ostvarene Istine, i znatno veće razotkrivanje unutarnje božanstvenosti.