AVATAR KAO PRVI UČITELJ

U beskonačnom Onostranom stanju Boga koje prevazilazi kategorije svesnosti kao i nesvesnosti, pojavio se prvi početni poriv Boga da spozna Sebe. A pojavom tog početnog poriva, kao istovremene posledice,  trenutno su se ispoljile beskonačna svesnost kao i beskonačna nesvesnost. Od ova dva naizgled suprotna ali komplementarna aspekta, beskonačna svesnost igra ulogu Avatara ili Božanske Inkarnacije. Beskonačna nesvesnost nalazi svoje ispoljenje kroz evoluciju, koja žudi da razvije potpunu svesnost uz pomoć protoka vremena. U ljudskoj formi, potpuna svesnost teži za samo-spoznajom i samo-ostvarenjem. Prvog čoveka koji je ostvario Boga kao nedeljivu i večnu Istinu uzdigla je do tog ostvarenja večna beskonačna svesnost Avatara.

Avatar je prvi učitelj prve Bogo-ostvarene duše. U Bogo-ostvarenju se, međutim, potpuna svesnost prvog učitelja stopila sa večno beskonačnom svesnošću Avatara. Otuda je, „silaženjem“ prvog Bogo-ostvarenog čoveka, sam Avatar sišao i inkarnirao se u telu. Dakle, sa stanovišta inkarnacije, Avatar je isto što i prvi učitelj. Prvi učitelj nije imao učitelja u ljudskoj formi. Svi naredni učitelji, međutim, imali su učitelje u ljudskoj formi da im pomognu u ostvarenju Istine.

Prvi učitelj mogao je da ostvari Boga bez učitelja u ljudskoj formi, dok je svim narednim učiteljima, uvek i bez razlike, potreban učitelj za Bogo-ostvarenje. Razlog je jednostavan. Bogo-ostvarenje podrazumeva unutranju uravnoteženost kao i odgovarajuću prilagodljivost univerzumu (koji je senka Boga) kao i svemu što ga čini. Prvi učitelj (koji je takođe i prva inkarnacija Avatara) postigao je i jedno i drugo, jer je to sam cilj početnog poriva koji traži ispunjenje. On nije imao učitelja u ljudskoj formi.

Što se tiče duša koje kasnije postižu Bogo-ostvarenje, dva uslova ostaju ista: unutarnja uravnoteženost i odgovarajuća prilagodljivost svemu u univerzumu. Tu, međutim, postoji velika razlika. Na primer, za dušu koja druga dosegne Bogo-ostvarenje, jedan od važnih činilaca u njenom duhovnom okruženju predstavlja postojanje ljudske Bogo-ostvarene duše. Otuda, dok se prilagođava svemu u univerzumu, ovaj drugi kandidat za Bogo-ostvarenje biva suočen sa problemom prilagođavanja prvom učitelju ili Bogo-ostvarenoj duši, koji se, kao što smo videli, ne može razlikovati od večnog Avatara. U tom slučaju, jedino mogućnost prikladnog prilagođavanja je da bezrezervno prihvati darežljivu pomoć prvog učitelja. Odbijanje da se primi ova pomoć predstavlja neprilagođavanje izvanrednom činiocu u univerzumu; i to sprečava Bogo-ostvarenje. Zato prvom Bogo-ostvarenom nije bio potreban utelovljeni učitelj, dok je svim narednim učiteljima neizbežno potreban učitelj ili učitelji za ostvarenje Boga. To ne mogu da učine sopstvenim nezavisnim naporima.

Prvi učitelj koji se stopio sa večnom beskonačnom svesnošću Avatara je učitelj svih učitelja. Ipak, ako i kada se Avatar inkarnira u ljudskoj formi, on na sebi ima veo; a taj veo mora da ukloni određeni učitelj ili učitelji.

Veo sa kojim Avatar silazi u ljudsku formu na njega je položilo pet Savršenih Učitelja koji ga spuštaju iz njegovog bića bez forme. U periodima Avatarstva, pet učitelja uvek prekrivaju velom beskonačnu svesnost Avatara, jer da se dovede u svet formi bez takvog vela, duboko bi se poremetila postojeća ravnoteža između stvarnosti i iluzije. Ipak, kada pet učitelja smatraju da je pravo vreme, oni uklanjaju veo koji su položili na svesnost Avatara. Od tog trenutka Avatar svesno počinje svoju ulogu kao Avatar.

Do inkarnacije Avatara ne dolazi sve dok je jako ne ubrza pet Savršenih Učitelja ciklusa. U svim njegovim inkarnacijama, osim prve, čak je i Avataru potreban učitelj za ulaženje u sopstvenu večnu i beskonačnu svesnost. On ne postaje izuzetak od pravila da je za Bogo-ostvarenje potreban „dodir“ učitelja. Ipak, „dodir“ Savršenog Učitelja ne podrazumeva obavezno fizički dodir. Kada kažemo da smo „dirnuti“ muzikom, ili pesmom, ili pričom, taj dodir ima dublje značenje. To je još istinitije kada je u pitanju duhovni „dodir“. U slučaju učitelja, ovaj dublji duhovni dodir često se prenosi fizičkim dodirom.

Svaki put kada Avatar siđe, mase ne moraju obavezno da ga prepoznaju kao Avatara. Jedino oni koji su veoma duhovno napredni mogu da prepoznaju kao takvog. Sam Avatar najmanje brine o tome da li će ga veliki broj prepoznati kao Avatara ili neće. On temeljno igra svoju ulogu Avatara, a njegov glavni posao je u višim nevidljivim sferama postojanja. Ako se, međutim, pojavi u kritičnom ili prelaznom cikličnom periodu, što je često slučaj, mase ga veličaju kao Avatara tog doba.

Avatara obavezno ne prepoznaju i ne veličaju kao Avatara svi i svako, jer se on skriva pod velom radi sopstvenog duhovnog rada. Taj veo, ispod koga više voli da ostane sakriven, razlikuje se od vela koji pet Savršenih Učitelja polažu na Njega dok Ga spuštaju u ljudsku formu. Veo koji Avatar polaže na sebe, sam može da ukloni u svako doba i za bilo koju osobu ili osobe po svojoj želji, radi samo-otkrovenja ili samo-komunikacije.

Avatar ne preuzima na sebe karmu sveta niti biva sputan njome. Ali, preuzima na sebe patnju sveta koja je posledica karme. Njegova patnja radi sveta je umesto drugih. Ona ne povlači za sobom uplitanje u karmu sveta. Ipak, čovečanstvo nalazi iskupljenje od svoje karme preko njegovih patnji koje podnosi umesto drugih, npr. bolesti, poniženja, nesreća i tome slično. Avatar na sebi svojstvene načine nepogrešivo ostvaruje svoju inkarnaciju, dajući duhovni podsticaj svom dobu.