MOLITVA KAO UNUTARNJI PRISTUP

Spoljašnji obredi i rituali koji preovlađuju u različitim religijama su za većinu ljudi utvrđen pristup Bogu i Božestvu i smatraju se nezamenljivim. Ipak, oni nisu ni bitni ni nužni, iako ih učitelji povremeno dopuštaju ili daju zbog neizbežnog prilagođavanja ljudskoj slabosti. Kada su na ovaj način dopušteni ili dobijeni od učitelja, njihova primena može da bude korisna, ali samo u toku perioda za koji su propisani i u okolnostima u kojima je predviđeno da deluju. Oni nemaju nikakvu trajnu vrednost i ne mogu da se učine večno obaveznim. Nikada nisu bili neophodni ili nezamenljivi; nikada nisu neophodni ili nezamenljivi; i nikada neće biti neophodni ili nezamenljivi.

Uzmimo na primer strogu disciplinu i post povezane sa Ramazanom. Nema sumnje da oni služe nekom duhovnom cilju. Međutim, jedan način njihovog sagledavanja je da se smatraju vrstom prisilnog određivanja porcija hrane i vode u onim oblastima u kojima ih je bilo malo, i gde je takva kontrola bila nužna i u interesu društva. Nije potrebno da se nalozi Proroka pretvaraju u kruta i večita pravila discipline. U okolnostima u kojima su dati služili su i materijalnom i duhovnom cilju. Ne mogu da se smatraju neizbežnim ili neophodnim za sva vremena i podneblja. Isto se odnosi na sve ostale discipline koje su davali drugi proroci ili učitelji.

Učitelji su se ponekad pridržavali spoljašnje discipline uključujući i molitvu, i davali primer poniznosti i spremnosti da se uči od drugih. Tako je Muhamed igrao ulogu nekoga koga podučava Gabrijel. Time je postigao dve stvari. Prvo, dao je svetu primer spremnosti da se uči od drugih; i drugo, probudio je učitelja u Gabrijelu. Nijedan učitelj nije zadovoljan samo pukom spoljašnjom disciplinom. Svojim učenjima, kao i primerom, često izlažu molitvu kao unutarnji pristup Bogu i Božestvu.

Šta čini suštinu molitve? Mnoge molitve Bogu su opšte prihvaćene među Božijim ljubavnicima i potiču iz različitih kulturnih sredina. Neke od molitvi uvek sadrže isto počelo traženja nečega od Boga, bilo to materijalno ili duhovno. U stvari, Bog je tako milostan i darežljiv da čak i bez traženja stalno daje mnogo više nego što Njegovi ljubavnici mogu da prime. On poznaje njihove stvarne potrebe mnogo dublje od njih. Zbog toga je počelo traženja nečega od Boga suvišno. To često kvari unutarnju ljubav i obožavanje koje molitva nastoji da ispolji.

Idealna molitva Gospodu nije ništa više do neposredna hvala Njegovog bića. Vi Ga hvalite ne u duhu pogađanja, već u duhu samo-zaboravnog poštovanja onoga što On stvarno jeste. Vi Ga hvalite jer je vredan hvale. Vaša hvala je spontani zadivljeni odgovor na Njegovo istinsko biće, koje je beskonačna svetlost, beskonačna moć i beskonačno blaženstvo. Beskorisno je latiti se neke standardne molitve i isticati je kao ideal za sve ljude u svim vremenima. Slava Svemoćnog prevazilazi svo ljudsko razumevanje i opire se svim verbalnim opisima. Večno nov i samo-obnavljajući u svojoj neograničenoj veličini, on nikada ne bledi. Niti je ikada sputan ograničenjima najboljih himni.

Sve himne i molitve posežu za večnom Istinom Božestva samo da bi one koji ih izgovaraju sjedinile sa tihim i beskrajnim obožavanjem. Ako idealna molitva Gospodu podrazumeva propisanu formulu, svaka potraga za njom je uzaludna. Sve molitve konačno uvode dušu u sve produbljeniju tišinu umilnog obožavanja; a sve formule se rastvaraju i sjedinjuju u celovitom i direktnom, zadivljenom opažanju božanske Istine. Ono što teži da dosegne nemerljivo, samo nije kadro da se premeri bilo kakvim utvrđenim normama.

Ritualno i ponavljano izgovaranje molitve nije i ne može valjano da vrednuje najskrovitiju suštinu molitve, a to je ljubav koja obožava večitog Voljenog. Pokušaj da se molitva normira je narušavanje njene suštinske lepote.

Ako se molite sa motivom da nekom učinite dobro, vaša molitva zaista može da donese dobro i vama i njemu. Neki ljudi se mole za duhovnu dobrobit onih koji su im učinili nešto nažao. Tu takođe duhovno pomažu drugima. Ipak, sve molitve sa motivom zaostaju za idealnom molitvom bez motiva. U sveukupnoj spiritualnoj panorami univerzuma ništa nije uzvišenije od spontane molitve. Ona snažno izbija iz ljudskog srca, ispunjenog zahvalnom radošću. Ona je samo-ispoljavanje oslobođenog duha bez ikakvog podsticanja nekim motivom. U svom najvišem obliku, molitva ne ostavlja prostor za iluzornu dvojnu vladavinu ljubavnika i Ljubljenog. Ona je povratak sopstvenom biću.