OD VEČNOSTI DO VEČNOSTI

Bog, koji je jedina stvarnost, može da se uporedi sa okeanom bez obala. Najveći okean na Zemlji ima obale i prema tome je ograničen. Okean Božanskog Života, međutim, nema nikakvih obala. Postoji još jedna bitna razlika između zemaljskog okeana i okeana Božanskog Života. Zemaljski okean ima površinu i dno. Okean Božanskog Života nema ni površinu ni dno. A ipak, ako odbacimo trodimenzionalna ograničenja zemaljskog okeana, upoređivanje sa okeanom je jedan od najbližih pojmovnih pristupa Bogu.

Bezobalni okean Božanskog Života postoji u večnosti. On nema ni početak ni kraj; nije ni umetnut između senki prošlosti ili budućnosti koje se protežu kroz večnost. A opet, neshvatljiva božanska igra ubrzava kosmičku ili transcendentalnu iluziju unutar njegovog bića. Ta iluzija je tako nesuštastvena da ne može da ima nikakvo opravdanje ili uporište u nedeljivoj i nepomućenoj stvarnosti Boga. Ona istrajava zbog izvesnog trpljenja ili trpeljivosti; dolazi na svet na isti način; i konačno nestaje poput košmara koji ne ostavlja nikakav trag kada se čovek potpuno razbudi.

Večnost dolazi do sebe preko ubrzanih postupnih promena ispoljenog aspekta evolutivnih formi. One su naglo ubrzane neograničenom nesvesnošću koja se trudi da pojmi bezgraničnu svesnost bezobalne božanstvenosti. Neograničena nesvesnost prvo niz sedam stepenika silazi u vlast obmane. Za nesvesnost kao takvu, ne može da postoji ni znanje ni iluzija. Zbog toga ona mora da razvija svesnost preko krajnje postepenih stadijuma, a taj razvoj svesnosti počinje najbeznačajnijim stepenom svesnosti svojstvenom najelementarnijim formama. Kao što čovek koji je u dubokom snu može da se budi vrlo postupno, ispoljena nesvesnost stiže do pune svesti preko sedam važnih stepenika. (Vidi kartu.)

Ipak, doći do pune svesnosti u ljudskoj formi je sušta oprečnost dolaženju do pune spoznaje bezobalnog Božestva. Silazak niz sedam stepenika (koji se sastoji od postepenog otvaranja oka svesti) znači spuštanje u istinske dubine doline iluzija. Na kraju sedam krupnih koraka, evolucija je jedino uspela da zarobi svesnost u iluziju koja nema kraja. Čovek je na samom dnu ponora iluzornog postojanja. On produžava da uzima na milione inkarnacija u toj dolini senki i nije u stanju da pronađe izlaz iz neznanja koje izdvaja i u koje je uhvaćen. Posle vekova učestvovanja u beskorisnom petljanju, on počinje da napipava put u varljivim lavirintima iluzornih vrednosti.

Njegov produženi boravak u pustoši dualnog postojanja priča je o ponovljenim zabludama, koje sve više stiskom neznanja sužavaju njegovu svesnost. Kao lak plen lukavstava Majavične opsene, on se zapliće u njene kandže. Zalutao je u grozničave snove svoje izopačene mašte, sa malim izgledima da će se otisnuti na putovanje kući. Ipak, sretnim slučajem, koji je Božija milost, idući kroz te lavirinte slučajno može da nabasa na izlaz i stekne tračak neograničenosti stvarnog.

Međutim, baš u tom času, pokazuje se slab za iskušenje da postane nadobudni i naopaki polagač prava, licemer koji svojata istinu svog mutnog opažanja. To je izjalovljeni pokušaj u prisvajanju Istine. On jedino uspeva da bude pompezna imitacija, naduvana nevažećim tvrdnjama. Zadire u područja istinskih svetaca, zavaravajući svakoga i sve na koje naiđe. Ali, na taj način on samo zaluđuje sebe i ide sve dalje u stisak lažnog. Jedino posredovanje nekog samilosnog učitelja može da ga inicira u stvaran i tegoban Put. Taj Put se takođe sastoji od sedam mesta ili nivoa. (Vidi kartu na kojoj je prikazano sedam stepenika naviše ili nivoa na koje se treba popeti sa okom svesti, sada sasvim otvorenim.)

Emanacija sveta je , kako bi se reklo, spuštanje iz čovekovog pupka duž jedne noge; reinkarnacije duše u ljudsku formu su lutanja po divljini Maje (iluzije) između čovekovih nogu; a dalje uzdizanje svesnosti preko nivoa do ostvarenja prvobitnog beskonačnog Onostranog je nalik sporom i postepenom uspinjanju mrava po drugoj nozi, nazad u pupak iz koga je stvaranje poteklo. Pupak predstvalja tačku „OM“ kreacije. Prevazilaženjem ove tačke, poriče se dvojstvo tvorca i  same tvorevine. Deo iznad pupka je nalik Onostranom, gde postoji svesno uživanje bezobalnog okeana Božestva.

U grubom kao i u unutrašnjem svetu nivoi, mesta, stanja i iskustva su međusobno povezani, a ipak bi trebalo da se smatraju odvojenim jedni od drugih. To je osobito tačno za niže nivoe. Na višim nivoima sva mesta, stanja i iskustva teže da se međusobno stope; a trio kao trio nestaje u sjedinjujućem ostvarenju sedmog nivoa.

Pogledajmo kako se mesta, stanja i iskustva međusobno povezuju u grubom svetu, kao i na unutrašnjim nivoima. Pretpostavimo da odete na neko vreme u Pratapgarh. Ta promena mesta donosi sa sobom promenu stanja u vama. Opšti stav uma je drugačiji. U Pratapgarhu takođe imate iskustva koja ne biste imali na drugom mestu. Promena mesta donosi svojim tokom promenu stanja uma, a oboje ishodi promenom u prirodi iskustava koja se proživljavaju na tom novom mestu.

Kao što je promena mesta u fizičkom svetu povezana sa promenama u mentalnom stanju i prikupljenim iskustvima, uspenje na nivo takođe izaziva promene u stupnjevima i iskustvima. Uspenje na određeni nivo podrazumeva promenu u uporištu svesti. To je promena mesta. Dakle, ono sa sobom donosi promene u stadijumima i iskustvima. Ipak, promenljiva stanja i iskustva koja proističu iz promene nivoa suštinski se razlikuju od izmenjenih stanja i iskustava koja se gomilaju lutanjima u grubom svetu. Razlika u kvalitetu je ogromna. Sa druge strane, na nivoima takođe postoji međusobno povezivanje mesta, stanja i iskustava, koji svi ostaju međusobno odeljeni samo do određene tačke.

Kako mesta, stanja i iskustva imaju sklonost da se međusobno stope i kako njihova prvobitna odvojenost biva postepeno izbrisana, može da se prikaže na primeru koji ne povlači za sobom promenu nivoa, već samo promenu stanja, u okviru uobičajenog područja delovanja grubo-svesne duše. Kada grubo-svesna osoba sanja, ona ima, kao u budnom stanju, iskustvo nekog mesta a isto tako i određenog mentalnog stanja i iskustva povezanog sa njim. Ipak, mesto, mentalno stanje i iskustvo na koje se nailazi u snu, nemaju istu spoljašnjost ili odvojenost koje ih karakterišu u budnom stanju. Pokušaj da se mesto iz sna odvoji od stanja i iskustva povezanih s njim, bio bi vrlo izveštačen i navodio bi na pogrešno mišljenje, iako takvo odvajanje ne predstavlja nikakvu teškoću kada se radi o mestu, stanju i iskustvu u gruboj svesnoj budnosti.

Primer sna tek daje da se nasluti kako mesto ne mora stalno da bude izvan stanja i njegovih iskustava. Ipak, ono što se dešava u prelasku na drugi nivo svesnosti veoma se razlikuje od onoga što se dešava u snu. U božanskim priviđenjima suptilnih nivoa, kao i u spiritualnom košmaru mentalnog nivoa, postoji rastuća sklonost ka spajanju iskustava koja su u gruboj budnosti obično međusobno odvojena.

U stvari, sveukupno spajanje na sedmom nivou je tako potpuno da tu ne možemo da imamo nikakva mesta, stanja, ili iskustva. Tamo se život živi jedino u svojoj nedeljivosti. Iluzija koja pruža priliku za izmenu mesta, stanja i iskustava i sama nestaje na sedmom nivou ostvarenja.

Međutim, sve dok postoji um, postoji i iluzija, čak i sve do samog šestog nivoa, iako vrste iluzija koje postoje na svakom nivou mogu da budu različite. Um je sklon maštanju. On zamišlja i doživljava maštariju kroz nivoe i stanja stvorena maštanjem. Sve dok postoji um, istrajava i mašta; a imaginarna mesta, nivoi, stanja i iskustva takođe nastavljaju da zaokupljaju um. Baš kao što u grubom svetu postoje mesta, stanja i iskustva, tako i na suptilnim i mentalnim nivoima postoje imaginarna mesta, stanja i iskustva. Ipak, u oba slučaja ona pripadaju iluziji stvorenoj maštom.

Sa druge strane, kada postoji iluzija, ona ima šest sastojaka: vreme, prostor, zakon, prirod, uzrok i posledica. Od ovih šest činilaca najvažniji su zakon i priroda. Evolucija zavisi od ovih šest činilaca i zbog njihovog nepogrešivog međusobnog delovanja ona radi kao sat, bez ikakvog odstupanja. Iako je iluzija proizvod mašte, evolucioni rad unutar te iluzije odvija se upravo onako kako treba. Deteminizam je potpun.

Na sedmom nivou um ne postoji. Otuda u Bogo-ostvarenju nema mesta, stanja niti iskustava, baš kao što takva mesta, stanja i iskustva ne postoje u beskonačnoj nesvesnosti. Ono što postoji u Bogo-ostvarenju sedmog nivoa je samo neprekidna i nedeljiva svesnost, bez ikakvog oblika opterećenja ili ograničenosti.

Leđa okrenutih lažnom i nestajućem, a pogleda čvrsto prikovanog za cilj bezgraničnog Božestva, aspirant sa sigurnošću prelazi Put kroz spiritualne nivoe ako ima pomoć gospodara mudrosti. A kada potpuno odbaci iluziju, otkriva da je njegovo tajanstveno prebivanje bilo od večnosti do večnosti, od Boga do Njega Samog. Ipak, to nije dolazak na istu tačku. U bezobalnom Božestvu večne stvarnosti, nema razdelnih tački ili linija. Zato to ne može da se zove „povratak“. To je povratak jedino u smislu da je on spoznao svoju prvobitnu neograničenost, ali nije povratak na neku zamišljenu tačku ili krajnji cilj.

To je bio let od večnosti do večnosti, od bezobalnog Božestva do bezobalnog Božestva, od beskrajnog do beskrajnog. To je ispunjenje koje nikada ne može da postane staro. Niko ne može da stavi završni pečat na ovu priču o nepobedivom večnom, ali svako može da nestane u njoj i učestvuje u njenoj beskrajnoj i neopisivoj divoti. Uz pomoć imaginarne tvorevine Bog dostiže Samog Sebe, samo da bi otkrio da je On neograničen u svim dimenzijama.

Bog, koji je jedina stvarnost, može da se uporedi sa okeanom bez obala. Najveći okean na Zemlji ima obale i prema tome je ograničen. Okean Božanskog Života, međutim, nema nikakvih obala. Postoji još jedna bitna razlika između zemaljskog okeana i okeana Božanskog Života. Zemaljski okean ima površinu i dno. Okean Božanskog Života nema ni površinu ni dno. A ipak, ako odbacimo trodimenzionalna ograničenja zemaljskog okeana, upoređivanje sa okeanom je jedan od najbližih pojmovnih pristupa Bogu.

Bezobalni okean Božanskog Života postoji u večnosti. On nema ni početak ni kraj; nije ni umetnut između senki prošlosti ili budućnosti koje se protežu kroz večnost. A opet, neshvatljiva božanska igra ubrzava kosmičku ili transcendentalnu iluziju unutar njegovog bića. Ta iluzija je tako nesuštastvena da ne može da ima nikakvo opravdanje ili uporište u nedeljivoj i nepomućenoj stvarnosti Boga. Ona istrajava zbog izvesnog trpljenja ili trpeljivosti; dolazi na svet na isti način; i konačno nestaje poput košmara koji ne ostavlja nikakav trag kada se čovek potpuno razbudi.

Večnost dolazi do sebe preko ubrzanih postupnih promena ispoljenog aspekta evolutivnih formi. One su naglo ubrzane neograničenom nesvesnošću koja se trudi da pojmi bezgraničnu svesnost bezobalne božanstvenosti. Neograničena nesvesnost prvo niz sedam stepenika silazi u vlast obmane. Za nesvesnost kao takvu, ne može da postoji ni znanje ni iluzija. Zbog toga ona mora da razvija svesnost preko krajnje postepenih stadijuma, a taj razvoj svesnosti počinje najbeznačajnijim stepenom svesnosti svojstvenom najelementarnijim formama. Kao što čovek koji je u dubokom snu može da se budi vrlo postupno, ispoljena nesvesnost stiže do pune svesti preko sedam važnih stepenika. (Vidi kartu.)

Ipak, doći do pune svesnosti u ljudskoj formi je sušta oprečnost dolaženju do pune spoznaje bezobalnog Božestva. Silazak niz sedam stepenika (koji se sastoji od postepenog otvaranja oka svesti) znači spuštanje u istinske dubine doline iluzija. Na kraju sedam krupnih koraka, evolucija je jedino uspela da zarobi svesnost u iluziju koja nema kraja. Čovek je na samom dnu ponora iluzornog postojanja. On produžava da uzima na milione inkarnacija u toj dolini senki i nije u stanju da pronađe izlaz iz neznanja koje izdvaja i u koje je uhvaćen. Posle vekova učestvovanja u beskorisnom petljanju, on počinje da napipava put u varljivim lavirintima iluzornih vrednosti.

Njegov produženi boravak u pustoši dualnog postojanja priča je o ponovljenim zabludama, koje sve više stiskom neznanja sužavaju njegovu svesnost. Kao lak plen lukavstava Majavične opsene, on se zapliće u njene kandže. Zalutao je u grozničave snove svoje izopačene mašte, sa malim izgledima da će se otisnuti na putovanje kući. Ipak, sretnim slučajem, koji je Božija milost, idući kroz te lavirinte slučajno može da nabasa na izlaz i stekne tračak neograničenosti stvarnog.

Međutim, baš u tom času, pokazuje se slab za iskušenje da postane nadobudni i naopaki polagač prava, licemer koji svojata istinu svog mutnog opažanja. To je izjalovljeni pokušaj u prisvajanju Istine. On jedino uspeva da bude pompezna imitacija, naduvana nevažećim tvrdnjama. Zadire u područja istinskih svetaca, zavaravajući svakoga i sve na koje naiđe. Ali, na taj način on samo zaluđuje sebe i ide sve dalje u stisak lažnog. Jedino posredovanje nekog samilosnog učitelja može da ga inicira u stvaran i tegoban Put. Taj Put se takođe sastoji od sedam mesta ili nivoa. (Vidi kartu na kojoj je prikazano sedam stepenika naviše ili nivoa na koje se treba popeti sa okom svesti, sada sasvim otvorenim.)

Emanacija sveta je, kako bi se reklo, spuštanje iz čovekovog pupka duž jedne noge; reinkarnacije duše u ljudsku formu su lutanja po divljini Maje (iluzije) između čovekovih nogu; a dalje uzdizanje svesnosti preko nivoa do ostvarenja prvobitnog beskonačnog Onostranog je nalik sporom i postepenom uspinjanju mrava po drugoj nozi, nazad u pupak iz koga je stvaranje poteklo. Pupak predstvalja tačku „OM“ kreacije. Prevazilaženjem ove tačke, poriče se dvojstvo tvorca i same tvorevine. Deo iznad pupka je nalik Onostranom, gde postoji svesno uživanje bezobalnog okeana Božestva.

U grubom kao i u unutrašnjem svetu nivoi, mesta, stanja i iskustva su međusobno povezani, a ipak bi trebalo da se smatraju odvojenim jedni od drugih. To je osobito tačno za niže nivoe. Na višim nivoima sva mesta, stanja i iskustva teže da se međusobno stope; a trio kao trio nestaje u sjedinjujućem ostvarenju sedmog nivoa.

Pogledajmo kako se mesta, stanja i iskustva međusobno povezuju u grubom svetu, kao i na unutrašnjim nivoima. Pretpostavimo da odete na neko vreme u Pratapgarh. Ta promena mesta donosi sa sobom promenu stanja u vama. Opšti stav uma je drugačiji. U Pratapgarhu takođe imate iskustva koja ne biste imali na drugom mestu. Promena mesta donosi svojim tokom promenu stanja uma, a oboje ishodi promenom u prirodi iskustava koja se proživljavaju na tom novom mestu.

Kao što je promena mesta u fizičkom svetu povezana sa promenama u mentalnom stanju i prikupljenim iskustvima, uspenje na nivo takođe izaziva promene u stupnjevima i iskustvima. Uspenje na određeni nivo podrazumeva promenu u uporištu svesti. To je promena mesta. Dakle, ono sa sobom donosi promene u stadijumima i iskustvima. Ipak, promenljiva stanja i iskustva koja proističu iz promene nivoa suštinski se razlikuju od izmenjenih stanja i iskustava koja se gomilaju lutanjima u grubom svetu. Razlika u kvalitetu je ogromna. Sa druge strane, na nivoima takođe postoji međusobno povezivanje mesta, stanja i iskustava, koji svi ostaju međusobno odeljeni samo do određene tačke.

Kako mesta, stanja i iskustva imaju sklonost da se međusobno stope i kako njihova prvobitna odvojenost biva postepeno izbrisana, može da se prikaže na primeru koji ne povlači za sobom promenu nivoa, već samo promenu stanja, u okviru uobičajenog područja delovanja grubo-svesne duše. Kada grubo-svesna osoba sanja, ona ima, kao u budnom stanju, iskustvo nekog mesta a isto tako i određenog mentalnog stanja i iskustva povezanog sa njim. Ipak, mesto, mentalno stanje i iskustvo na koje se nailazi u snu, nemaju istu spoljašnjost ili odvojenost koje ih karakterišu u budnom stanju. Pokušaj da se mesto iz sna odvoji od stanja i iskustva povezanih s njim, bio bi vrlo izveštačen i navodio bi na pogrešno mišljenje, iako takvo odvajanje ne predstavlja nikakvu teškoću kada se radi o mestu, stanju i iskustvu u gruboj svesnoj budnosti.

Primer sna tek daje da se nasluti kako mesto ne mora stalno da bude izvan stanja i njegovih iskustava. Ipak, ono što se dešava u prelasku na drugi nivo svesnosti veoma se razlikuje od onoga što se dešava u snu. U božanskim priviđenjima suptilnih nivoa, kao i u spiritualnom košmaru mentalnog nivoa, postoji rastuća sklonost ka spajanju iskustava koja su u gruboj budnosti obično međusobno odvojena.

U stvari, sveukupno spajanje na sedmom nivou je tako potpuno da tu ne možemo da imamo nikakva mesta, stanja, ili iskustva. Tamo se život živi jedino u svojoj nedeljivosti. Iluzija koja pruža priliku za izmenu mesta, stanja i iskustava i sama nestaje na sedmom nivou ostvarenja.

Međutim, sve dok postoji um, postoji i iluzija, čak i sve do samog šestog nivoa, iako vrste iluzija koje postoje na svakom nivou mogu da budu različite. Um je sklon maštanju. On zamišlja i doživljava maštariju kroz nivoe i stanja stvorena maštanjem. Sve dok postoji um, istrajava i mašta; a imaginarna mesta, nivoi, stanja i iskustva takođe nastavljaju da zaokupljaju um. Baš kao što u grubom svetu postoje mesta, stanja i iskustva, tako i na suptilnim i mentalnim nivoima postoje imaginarna mesta, stanja i iskustva. Ipak, u oba slučaja ona pripadaju iluziji stvorenoj maštom.

Sa druge strane, kada postoji iluzija, ona ima šest sastojaka: vreme, prostor, zakon, prirod, uzrok i posledica. Od ovih šest činilaca najvažniji su zakon i priroda. Evolucija zavisi od ovih šest činilaca i zbog njihovog nepogrešivog međusobnog delovanja ona radi kao sat, bez ikakvog odstupanja. Iako je iluzija proizvod mašte, evolucioni rad unutar te iluzije odvija se upravo onako kako treba. Deteminizam je potpun.

Na sedmom nivou um ne postoji. Otuda u Bogo-ostvarenju nema mesta, stanja niti iskustava, baš kao što takva mesta, stanja i iskustva ne postoje u beskonačnoj nesvesnosti. Ono što postoji u Bogo-ostvarenju sedmog nivoa je samo neprekidna i nedeljiva svesnost, bez ikakvog oblika opterećenja ili ograničenosti.

Leđa okrenutih lažnom i nestajućem, a pogleda čvrsto prikovanog za cilj bezgraničnog Božestva, aspirant sa sigurnošću prelazi Put kroz spiritualne nivoe ako ima pomoć gospodara mudrosti. A kada potpuno odbaci iluziju, otkriva da je njegovo tajanstveno prebivanje bilo od večnosti do večnosti, od Boga do Njega Samog. Ipak, to nije dolazak na istu tačku. U bezobalnom Božestvu večne stvarnosti, nema razdelnih tački ili linija. Zato to ne može da se zove „povratak“. To je povratak jedino u smislu da je on spoznao svoju prvobitnu neograničenost, ali nije povratak na neku zamišljenu tačku ili krajnji cilj.

To je bio let od večnosti do večnosti, od bezobalnog Božestva do bezobalnog Božestva, od beskrajnog do beskrajnog. To je ispunjenje koje nikada ne može da postane staro. Niko ne može da stavi završni pečat na ovu priču o nepobedivom večnom, ali svako može da nestane u njoj i učestvuje u njenoj beskrajnoj i neopisivoj divoti. Uz pomoć imaginarne tvorevine Bog dostiže Samog Sebe, samo da bi otkrio da je On neograničen u svim dimenzijama.

Ovi primeri pokazuju kako Bog čini sve i u isto vreme ne čini ništa. To se naravno odnosi na takozvana čuda, koja predstavljaju manje važna dešavanja u okviru velikog čuda. Um se takođe može nazvati velikim čudom univerzuma, jer se iz uma rađa iluzija univerzuma. Um je poreklo čuda; a opet, ispunjenje njegove sudbine leži u samo-poništenju. On nije ispunio svoju pravu svrhu ako potpuno ne iščezne. Privremeni model od gline često mora da se uništi da bi se stvorila skulptura trajne vrednosti; oplata od drvenih dasaka postavlja se samo da bi je kasnije zamenila betonska ploča; a kokošije jaje nije ispunilo svoju sudbinu ako ga iznutra kljucanjem ne razbije pile koje samo što se nije izleglo. Na isti način, um-kalup se pojavljuje samo da bi mogao da se rasprsne na komadiće i da bi njegovo rasprsnuće moglo da omogući razvijanje istinskog i neograničenog razumevanja koje je samo-održivo. Tako um, koji je poreklo čuda, dolazi na svet samo da bi nestao.

Nestanak uma znači da on prestaje da deluje kao um. U svom uobičajenom delovanju um vidi, čuje i govori, ali on mora da obustavi to delovanje. Ne sme da gleda, čuje ili govori podstaknut impresijama, kao što je navikao da čini. Kada uspe da zaustavi svoje funkcionisanje podstaknuto impresijama, nestaje kao um i svojim nestankom postiže poslednje čudo. Um je čudo po svom nastanku, po rezultatima svog delovanja, i na kraju, ali ništa manje važno, po svom nestanku, vrhuncu njegovog čudesnog toka. Ipak, um ne može samog sebe da preskoči. Ne može sam da zaustavi sopstveno funkcionisanje uslovljeno impresijama. On jedino može da napravi salto i da ispred sebe postavi prividno poništenje, kao što čine zmije i škorpioni koji se često pretvaraju da su mrtvi koristeći to kao poslednje sredstvo za sopstveno spasenje.

Kada se um poništi, to se događa ne kroz njegova sopstvena salta ili gimnastiku, već činom božanske milosti. Božansku milost koja prevazilazi sve stepenovane redoslede u spiritualnoj panorami, zajedno sa njihovim zakonima, ne možemo ni da poreknemo ni da objasnimo. Brisanjem uma, brišu se sva manja i veća čuda. To je jedino čudo vredno pomena i duhovno potrebno. Sva ostala čuda, uprkos njihovih gradacija u panorami koje ulivaju poštovanje, nalik su prolaznim talasima koji se uzdižu i nestaju na površini okeana, a da nisu u stanju da dokuče njegovu neizmernu dubinu.

Čudo poništenja uma donosi sa sobom potpuno nestanjanje svih oblika mnogostrukosti. Mnoge podeljenosti kojima um pridaje previše važnosti i u koje se zapliće, pripadaju području iluzije ili samo-stvorenih objekata uma. U okviru objektivnog sveta mašte postoje razlike, npr., između kobre, tigra, čoveka itd. Međutim, one ne postoje u umu, koji je poreklo te maštarije. Sve podvojenosti nestaju čim se umu, tvorcu tih podvojenosti, činom božanske milosti učini kraj.