Kako je Vivijen uhvaćena u Babinu mrežu

Tokom mesec dana koje smo proveli u Mirtl Bič Centru 1961, čuli smo priče da će Baba možda dozvoliti svojim ljubavnicima sa Zapada da Ga posete u Indiji tokom naredne godine, 1962. Ovo se na našu sreću pokazalo kao istinito, i sa velikim iščekivanjem čitao sam te vesti u cirkularu “Zapadnjaci, pažnja u novembru!” u kojem se nalazilo i Porodično Pismo od Mani.

Prvo što smo morali da uradimo bilo je da se prijavimo Meherdži Karkariji, jednom Babinom učeniku koji je živeo u Puni, gde je trebalo da se održi Sastanak istočnjaka i zapadnjaka. Uprkos tome što je veliki grad, Puna nema veliki broj hotela u koje bi se mogli smestiti zapadnjaci i tako smo mnogo pre dolaska morali da se pobrinemo za smeštaj.

Ali kada sam rekao da bi trebalo odmah da se prijavimo, doživeo sam šok. “Ja neću da idem,” obavestila me je moja žena Vivijen, a moja neverica je bila još veća kada sam čuo i ovo. “Nikada neću kleknuti pred bilo kojim čovekom koji sebe naziva Bogom,” dodala je, i nastavila, “Hoćeš da potrošiš sav taj novac na uštrb mog zadovoljstva!” Bio sam zapanjen; nisam mogao ni da zamislim iz kojeg skrivenog kutka njenog bića dopiru takvi osećaji.

Bio je to neprijatan trenutak i ja sam prikupio hrabrost. “Pa, ja idem,” odgovorio sam, “i molim te, nemoj pokušavati da me odgovoriš. Otići ću u Indiju, po bilo koju cenu.“

Napetost između nas nije bila uočiljiva, ali je ipak postojala, i potrajala je sve dok iz Indije nije stigla potvrda o mojoj rezervaciji. Pisali su da je Babi veoma drago što barem jedno od nas dolazi i molio me je da Mu donesem traku sa snimkom koju sam poslao svom ocu na Zapadnoindijska ostrva povodom mog skorog putovanja u Indiju.

Pokazao sam Vivijen pismo i nakon nekog vremena, bez ikakvog nagovaranja sa moje strane, ona je izjavila da se predomislila i da će i ona ići sa mnom. “Baba,” pomislio sam, “Kako veliku pažnju poklanjaš pridošlici!“

Nisam ni slutio da Njegova Leela (Božanska igra) nije ni iz daleka završena. Drama je tek počinjala, a scenario nije bio završen.

Jednoga jutra u Indiji, gospođe sa Zapada predstavljene su Babi, dok su mu istog posle podneva predstavljeni muškarci. Ali te večeri u hotelu primetio sam promenu u ponašanju moje žene. Kada sam zapitao šta je uzrok tome, sa iznenađenjem sam čuo da ona želi da se odmah vrati u Njujork. “Zašto?” insistirao sam, “Tek si stigla i skup još zapravo nije ni počeo!“

“Pa, moram kod svog zubara,” odgovorila je sa odlučnošću sa kojom sam i ja odgovorio, “Ja ću te ujutro odvesti na aerodrom, ali moraćeš da se vratiš u Ameriku bez mene!“

Pa ipak, tokom ovog razgovora osećao sam da mi nije rekla pravi razlog za tu promenu plana i uz malo nežnog ubeđivanja izmamio sam ove reči od Vivijan, “Nije me ni pogledao. Ne znam ni da li je čak bio svestan da su me predstavili Njemu. Ponašao se kao da ne postojim!“

Nakon malo tešenja sam, međutim, uspeo da je ubedim da odustane od odlaska. “Ako misliš da je Baba upola toliko veličanstven kako smo pomislili kada smo prvi put otišli u Centar na Mirlt Biču, onda On možda zna šta radi. Sačekaćemo i videti. Što se mene tiče, bio bih zadovoljan da samo budem u istoj prostoriji sa Njim neko vreme, samo da Ga vidim, ne bih morao čak ni da se sa Njim upoznam!”

Sledećeg dana otišli smo kod lokalnog zubara i moja žena je dobila dve male plombe zbog kojih čak nije morala da primi ni anesteziju.

Prvog dana istočnjačko-zapadnjčkog Skupa zapadnjaci su se okupili u holu Guru Prasada na jutarnju sesiju. Baba se sada nije ni sa kim pojedinačno viđao, jer je vreme za lična predstavljanja bilo već prošlo. Tada se odjednom, iz gomile, pojavila Rano Gejli, jedna od Babinih učenica, vičući, “Vivijen Agostini, Vivijenn Agostini. Baba želi da vidi Vivijen Agostini!” Moja žena se iznenadila jer nije imala pojma šta Baba hoće od nje.

Kako se Vivijen seća, da upotrebim njene sopstvene reči, “Prišla sam Babi i klekla kraj Njegovih stopala, jer mi je gestom pokazao da naročito želi da me zagrli. Ni majčine ruke ne bi mogle biti tako nežne. Položio ih je na moje lice i zagledao mi se duboko u oči. Sve što sam mogla da kažem bilo je, ‘Baba, volim Te, toliko Te volim.’  On je klimnuo glavom kao da kaže,  ‘Znam, znam,’  misleći možda na moj iskreni bol od prethodne večeri, kada sam se osećala tako tužno i napušteno.

“Imala sam neki neobičan osećaj da se rastapam u beskonačnom prostoru. Zatim su krenule suze kao da se iznenada slomila brana koja je zadržavala ogromnu bujicu vode, i niz lice i odeću nezadrživo se izlila čitava reka. Ako je to što sam doživela bila tek ivica ciklona Babine Ljubavi, kako li tek izgleda samo središte?“

Omađijana tim iskustvom, Vivijen je otišla i odlutala u Babinu sobu gde ju je pozdravila Mani, Babina sestra. Ali Vivijen je još uvek bila pod utiskom onoga što je doživela i umesto da odgovori na Manin pozdrav, mogla je samo začuđeno da kaže, “Nisam ni slutila da ću pogledati jednom čoveku u oči i znati da je On Hrist.“

Po povratku u Ameriku, Vivijen je načinila dve stvari kao uspomene na taj događaj. U bronzi je isklesala medalju sa Babinim portretom sa jedne strane i simbolima velikih religija sa druge – prva medalja koja je iskovana poklonjena je Babi. I napisala je jednu kratku pesmu o tom deliću večnosti koji je provela na kolenima pred Bogom u ljudskom liku, Meher Babom:

Kakav je to zvuk – otkuda se čuje?

Kao šum miliona krila

što u vazduhu lome tišinu.

Uzlete moja uplakana duša,

slamajući svoje stege;

I kao ptica sa šumom tih krila

poleti našavši Tebe.

Luis Agostini

LJUBAV KRASI BABU

Od 1958. Meher Baba je boravio u Guru Prasadu u Puni oko tri meseca svake godine – obično od sredine marta do sredine juna. Tu je obično vikendom davao daršan svojim ljubavnicima; detalji i vreme zakazivanja tih programa objavljivani su putem cirkulara.

Nariman, biznismen iz Bombaja koji je bio jedan od najbližih Babinih učenika, dolazio je vikendom u Punu. Baba je dozvolio Džimu Mistriju da mu pravi društvo prilikom tih poseta. Oni bi stigli u Guru Prasad petkom uveče, a Babu bi obično videli sledećeg jutra.

Prvo što bi Džim učinio prilikom susreta sa Babom bilo je da Mu daruje cveće. Nakon nekoliko nedelja, Baba je gestom pokazao, “Da li je neophodno da mi donosiš cveće svaki put kada dođeš iz Bombaja?” I sa osmehom dodao, “Znam da me voliš.” Džim je odgovorio, “Baba, ja ti zapravo donosim cveće samo zbog toga što mi ga Roda (Džimova žena) daje. Ona mi čak daje i detaljna uputstva kako da pazim na “korpu se cvećem” u vozu i u Guru Prasadu petkom uveče tako da cveće koje ti dajem bude što svežije.“

Čuvši to, Baba je izgledao zadovoljan, ali je zamolio Džima da kaže Rodi da ne šalje cveće baš svake nedelje. Džim se složio da prenese Rodi tu poruku. ali u nedelju kada je odlazio iz Guru Prasada natrag u Bombaj, Baba ga je pozvao i pokazao gestom, “Neka mi Roda i dalje šalje cveće. Ljubav sa kojom ga šalje zabranljuje mi da te u tome sprečavam. Ona možda neće biti sretna ako čuje moju poruku. Uživam u svakom poklonu koji se daje sa ljubavlju.“

Džim je nastavio da donosi cveće, a Baba je nosio vence koje Mu je on davao, u znak Rodine velike ljubavi prema Njemu.

Nasuprot tome, Babina reakcija bila je sasvim drugačija kada mu je Minu Desai doneo venac 1962. Minu je sreo Babu 1927. i od tada Ga je zavoleo i sledio. Tokom godina imao je mnogo puta priliku da bude sa Babom, ali Mu nikada nije doneo venac, jer je osećao da je to samo jedan suvišan ritual u intimnosti i ljubavi koju je on poklanjao Babi i primao od Njega.

On i njegova porodica došli su u Punu novembra 1962. na istočnjačko-zapadnjački skup, i jednoga dana Minu je stajao u redu za muškarce čekajući da dobije daršan od svog Voljenog. Odmah do njega bio je jedan čovek iz Andre koji je nosio vence za sebe i svoje prijatelje. Kada se približio postolju na kojem je sedeo Baba, otkrio je da ima jedan venac više i okrenuo se Minuu, rekavši mu sa osmehom, “Daj ga Babi.“

Sada je došao red na Minua da dobije Učiteljev daršan. Baba je, videvši venac, izrazio iznenađenje i pokazao gestom, “Kakva je ovo novina? Već toliko godina dolaziš i nikada mi nisi doneo venac. Nema potrebe da sada počneš sa tim.“

U jednom slučaju, Baba je zamolio jednog od svojih ljubavnika da Mu i dalje donosi vence, jer je to za tu osobu bio prirodan izraz ljubavi. Ali Minovo spontano izražavanje ljubavi nije se sastojalo u tome da donosi vence, i Baba mu je rekao da tako i nastavi. Babu ne krase venci od cveća, već ljubav Njegovih ljubavnika.

Bal Natu

NIKADA NEĆEŠ BITI GLADAN

Jednog dana davnih pedesetih godina, dok sam bio sa Meher Babom, Voljeni Učitelj se okrenuo ka meni i pokazao mi gestom, “Kako stoje stvari sa tobom?” Odgovorio sam, “Baba, ja sam dobro, ali ponekad me uznemirava nepravda u ovom svetu, jer bogati imaju tako mnogo, a siromašni tako malo.“

Baba je nastavio, “Zar ti tvoji bivoli ne daju dobro mleko? I zar iz Dehra Duna ne stiže najbolji pirinač u čitavoj Indiji?” Odgovorio sam, “Da, Baba.” Baba je nastavio, “Imaš li nekih dugova?”, na šta sam ja odgovorio, “Nemam.” “Zbog čega onda brineš?” reče mi Baba. “Seti se mene i budi srećan. Šta još želiš?” Rekao sam da su vremena vrlo nesigurna, i, premda nisam siromašan, ipak imam razloga za brigu”. Na to me je Baba uverio, “Ne brini, veruj mi na reč da ću se pobrinuti za to da nikada ne budeš gladan.” A zatim smo prešli na druge teme.

Nekoliko godina kasnije, početkom  60-tih, u Hardvaru se održavao veliki verski festival, Kumba Mela. Hardvar je nekih 50 kilometara udaljen od mesta u kojem ja stanujem. Moja majka, starija, slepa žena, zamolila me je da je prvoga dana Mele odvedem u Hardvar da bi mogla da se okupa u svetoj reci Gang.

Stotine hiljada hodočasnika dolaze na Kumba Melu i bila je tolika gužva da je sav javni saobraćaj zaustavljen još prethodnog dana. Tako sam, pre zore, motociklom povezao majku sporednim putevima na mesto u blizini Hardvara gde je mogla da se okupa u reci Gang. To je i učinila i bila je veoma srećna.

Međutim, u povratku, nakon što smo prešli oko deset kilome-tara, na mom motociklu je pukla guma i tako smo se našli u neprilici. Nije bilo nikoga da nam pomogne, a najbliže selo bilo je udaljeno bar kilometar i po, preko polja. Da bi stvar bila još gora, počela je strašna peščana oluja. Ali, ispostavilo se da je oluja primorala jedan auto na putu ka Dehra Dunu da se zaustavi baš pored mog motocikla i sačeka da se vidljivost poboljša. Otišao sam do tog automobila i zamolio vozača da odveze moju majku do bolnice Erl pošto je tamo radila jedna moja rođaka. On je pristao i ja sam rekao majci da kaže rođaki da mi što pre pošalje mehaničara.

Oluja je stala, i odahnuo sam što sam zbrinuo majku, ali ja sam još uvek bio nasred puta sa pokvarenim motociklom. Osim toga, prolaznici su mi rekli da je obližnje selo ozloglašeno, jer u njemu stanuju opasni dacoiti (banditi). Vrućina je bila sve veća i bio sam veoma žedan, ali sam se plašio da krenem u potragu za vodom, jer sam mislio da će mi neko ukrasti motocikl ako ga tu ostavim. Pitao sam neke ljude postoji li u blizini bunar, i rekli su mi da postoji, ali se ispostavilo da je presušio. Tako sam odgurao motocikl u hlad i pripremio se na dugo čekanje i trpljenje žeđi.

Nešto kasnije, ja sam i ogladneo. Odjednom sam se setio Babinog obećanja. Uprkos tome što mi je rekao da nikada neću biti gladan, ja sam bio gladan, i dobro sam se zabavljao misleći na telegram koji ću poslati Babi po povratku u Dehra Dun da ga obavestim da je prekršio obećanje!

Moja glad bila je potpuno zaboravljena u tom nestašnom uzbuđenju, ali upravo tada sam primetio da neko ide preko polja ka meni. Kada se ta osoba približila video sam da je to jedan dečak. Nosio je zavežljaj na ramenu i limenu kofu u ruci. Došao je do mene, spustio kofu, koja je bila puna vode, i odmotao zavežljaj u kojem su bila čeltiri velika chappatija sa krompirima i povrćem odozgo. Rekao mi je da je to za mene.

Pitao sam ga, “Da li me poznaješ?” a on je rekao “Ne”. “Kako onda to može da bude za mene?” pitao sam.

Dečak je odgovorio, “Imaš li ti žput- putž” (lokalni izraz za motocikl). Rekao sam, “Da”, na šta je čak odgovorio, “Onda si ti taj kome nosim ovu hranu.“

Ali, još uvek želeći da budem potpuno siguran da je hrana zaista namenjena meni, navaljivao sam na dečaka da mi objasni i on mi je rekao da me je njegova majka, noseći ručak mužu koji je radio na polju, čula da se raspitujem da li u blizini postoji bunar. Znajući po tome da sam stranac, kada je došla kući rekla je svom sinu da je u selu jedan posetilac i da je gladan i tako je dala sinu da mi ponese hranu i vodu.

Uveren sada da je hrana zaista namenjena meni, pojeo sam jedan veliki chappati sa povrćem. Zatim sam se zahvalio dečaku, ali on je insistirao da uzmem još jedan. “Na kraju krajeva,” rekao je, “ne znaš koliko ćeš još morati da čekaš i možda satima nećeš ponovo jesti.“

Tako sam pojeo još jedan chappati sa povrćem. Kada sam završio dečak je navalio da pojedem još jedan. Rekao sam da sam sit, ali on me je i dalje ubeđivao, sve dok konačno nisam popustio i pojeo još jedan. Tada je on rekao, “Sada je ostao samo još jedan, tako da možeš i njega da pojedeš pa da završiš s tim.” Ali ja sam rekao da taj chappati može da stavi na mene, ali da u meni više nema nimalo mesta, i tako je on napokon zamotao poslednji chappati u krpu i odneo ga kući.

Kofu sa vodom ostavio je meni, a dan je bio tako vreo da sam svakih desetak minuta morao da pijem vodu. Konačno, te večeri, stigao je mehaničar, i bio sam spašen. Dok sam se vozio natrag u Dehra Dun, mislio sam, ne samo što me Baba nije ostavio da gladujem, već su moji dobročinitelji bili stanovnici sela kojeg su se nadaleko svi plašili kao pljačkaša. Umesto da se našalim sa Babom, kako sam hteo, On se našalio sa mnom.

Kada sam ovo ispričao Babi, On se nasmešio i pokazao gestom, “Ja sam Onaj koji nikada ne krši svoja obećanja.”

Kumar

“JA SAM TAJ JEDINI BOG”

Tokom 1962, boravio sam u Narasaraopetu, u Andra Pradešu. Prvi put sam čuo za Meher Babu tražeći jednu knjigu u lokalnoj biblioteci. Nakon što sam pregledao oko stotinu knjiga, uzeo sam Život Sadgurua Meher Babe na Telugu jeziku. Tako mi se On, bez nekog mog svesnog napora da saznam nešto o Njemu, sam predstavio.

U početku, čitajući ovu knjigu, nisam mogao da prihvatim tvrdnju Meher Babe “Ja sam Išvara (Bog).” Osim te jedne stvari, nalazio sam da je život Meher Babe – Njegova dela u ovom svetu – čaroban, human i božanstven, i da se može uporediti sa životom i radom Bude, Isusa i Ramakrišne Paramahamse.

Ovaj prvi kontakt sa Njim desio se tokom novembra 1962. Prošlo je zatim nekih četiri-pet meseci, ali Meher Baba je svo vreme ostao u mom srcu i mislima. Jedne nedelje tokom leta 1963, šetajući bazarom u Narasaraopetu, video sam zastavicu sa natpisom “Centar Avatara Meher Babe u Narasaraopetu”. Obradovao sam se i bez oklevanja ušao unutra, jer sam tada već osećao da Meher Baba pripada svima i da on ni za koga nije stranac.

Kada sam ušao u Centar, seo sam i učestvovao u programu, iako nisam poznavao nikoga od ostalih ljudi. Šef grupe me je detaljno informisao o Avataru Meher Babi, i takođe mi je rekao da će Baba davati daršan tokom maja/juna te godine u Puni. Rekao sam mu da ću i ja doći po Njegov daršan.

Moja želja da dođem u Punu da vidim Meher Babu bila je izazvana Njegovom tvrdnjom “Ja sam Bog”. Kada sam stigao u Guru Prasad, video sam Meher Babu i osetio da je On Božansko Biće i da mi je bio poznat čak i pre nego što sam od njega primio fizički daršan. Nikada pre ni posle toga nisam video takvu Osobu. Takođe sam shvatio da će, ukoliko Bog uopšte dođe na Zemlju u liku čoveka, On biti baš takav. U tim trenucima mislio sam o sledećem.

“Da li vidim personifikaciju Boga?“

“Je li moguće da vidim Boga? Jesam li blagosloven?“

“Mi, koji smo rođeni kao Hindusi, verujemo u Ramu, Krišnu, Šankara, kao personifikacije Boga. Da li je Meher Baba još jedan od Njih?“

Ta pitanja su mi se javljala ne zbog sumnje već zbog čuđenja i srce mi je žudelo za Istinom. Kada su se te misli rodile u mome umu, Mehar Baba me je pogledao i napravio gest koji sam shvatio kao “U čitavom univerzumu postoji Jedan Bog. Ja sam taj Jedan Bog.” Dok je Baba to pokazivao, u jednom trenutku, ugledao sam svoje božanstvo, Gospoda Šankaru, u Njemu. Od tog trenutka sam poverovao da Meher Baba nije niko drugi već sam Gospod u ljudskom obliku.

Viđao sam Meher Babu tokom dva dana u Puni juna 1963. Drugog dana daršan programa, jedan biznismen koji je došao sa nama iz Narasaraopeta da primi Babin daršan sedao je pored mene (bili smo nekih 15-20 metara daleko od Babe), i šaputao je drugom gospodinu da želi da ide u Pandarpur da vidi Pandurangu (Gospoda Vitala) nekim pogodnim prevozom. Jasno se sećam da je u tom trenutku Eruč protumačio Babin gest sledećim rečima:

“Glupi ljudi misle da je Bog negde, a On je svuda, ali ga oni nigde ne mogu pronaći.“

I, pokazujući na sebe, dodao,

“Pravi oblik Boga nalazi se ovde.”

Sita Ram Svami