Baba zna najbolje

1940. Meher Baba je poslao mene i moju sestru Hilu u jednu veoma uglednu školu – Samostan Svete Ane u Sekundarabadu. Ja sam tamo bila jedna od najboljih učenica. Nekoliko godina kasnije, Baba me je pitao šta želim da radim kada završim školu. Rekla sam, “Baba, želim da postanem doktor.” Baba je odgovorio, “Ovde već ima toliko doktora – Goher, Donkin, Nilu – ti budi medicinska sestra.” Nadurila sam se i rekla, “Ne Baba, ne želim da budem medicinska sestra”, jer tada poziv medicinske sestre nije bio cenjen niti prestižan. Baba je dodao “Medicinska sestra je veoma plemenit poziv”, ali me nije ubedio.

Zapravo, misleći da sam jako lukava, odlučila sam da se obratim Meheri. Zamolila sam Meheru da kaže Babi da me pošalje u koledž da bih mogla da studiram medicinu. Učinila sam to zato jer sam znala da će Baba udovoljiti Meheri. A Mehera je rekla Babi, “Baba, Nadžu je dobar student, zašto joj ne dozvoliš da ode na koledž i postane doktor?” I Baba je konačno pristao.

Na završetku školovanja u Samostanu, dobila sam temperaturu 40. Pitala sam Babu da li da izađem na ispite i on je rekao da. Tako sam, umotana u ćebad otišla na ispite i, na opšte iznenađenje, diplomirala sa najvišim ocenama na Višem Kembridžu.

Baba je sredio da odem na koledž. Svake godine dobijala sam stipendiju za nastavak studija. Nakon dve godine izašla sam na ispite iz medicine, ali zbog jednog procenta izgubila sam mogućnost da se upišem na medicinski koledž.

Odbačena i tužna vratila sam se kod roditelja u Meherabad. Često sam sedela kraj pruge i bila sam depresivna. Jednog dana otišla sam Penduu i zamolila ga da mi pokaže novine da bih odvratila misli od svojih problema. Jedan mali članak zapao mi je za oko. Primale su se prijave za diplomu zvanja medicinske sestre na Univerzitetu u Delhiju. Ne govoreći ništa svojim roditeljima, zamolila sam Pendua da mi da jedno pismo i prijavila se. A zatim sam zaboravila na sve. Dva meseca kasnije, međutim, dobila sam pismo u kojem su me obaveštavali da je moja prijava prihvaćena i da sam čak i bez razgovora primljena na četvorogodišnji tečaj za diplomu medicinske sestre.

Otišla sam tamo i završila kurs a kasnije, kada sam pokazala Babi svoju diplomu, On mi je rekao, “Da, sećaš li se kada sam ti rekao da postaneš medicinska sestra a ti me nisi slušala?” Baba je desnom rukom uhvatio svoje levo uvo, “Rekao sam ti da uhvatiš uvo ovako”, a zatim posegnuo rukom iza glave da dohvati uvo i dodao, “ali ti si ga uhvatila ovako.”

Nadžu Kotval

DUHOVNOST OD A DO Š

Jednom, krajem ž40-tih godina, jedna grupa iz Karačija (Pakistan) došla je u Meherabad. Jedne večeri Baba je došao iz Meherazada posebno zato da bi bio sa svojim ljubavnicima. Oni su se okupili u staroj zgradi Daramšala gde su prijatno ćaskali. Slučajno sam stao baš ispred Babe. Odjednom, Baba me je zapitao šta sam naučio iz dugogodišnjeg kontakta sa njim. Ovo me je pogodilo kao grom iz vedra neba i osećao sam da gubim tlo pod nogama!

Srećom, neko nas je prekinuo i počeo nešto da priča Babi. U sebi sam se usrdno molio da se Baba okane tog pitanja. Ali nakon nekoliko minuta, Baba je pogledao u mene i tražio odgovor. Ni sam ne znam kako, reči su jednostavno došle same od sebe:

“Da radim kako Baba kaže!“

Čuvši to, Baba je primetio da sam shvatio duhovnost od A do Š i da nemam više šta da naučim!

Feram Vorkinboksvala

ODGOVOR LJUBAVI

Novembra 1952, Meher Baba je Kumaru dao šansu da Mu se pridruži dok bude davao daršan masama u Njegovom Vatrenom Slobonom Životu. Nakon kratkog boravka u Nagpuru, Baba je januara 1953. otišao u Alahabad da bi kontaktirao sa sadusima koji su se tamo okupili povodom Kumba Mela. Jednoga dana, za vreme boravka u Alahabadu, Baba je zapitao Kumara da li se brine za svoju porodicu koju je ostavio u Dehra Dunu.

Kumar je odgovorio, “Baba, ja jednostavno uživam ovde sa tobom. Osim toga, čak i kada bih želeo, ne mogu ništa da učinim za njih dok sam tako daleko, tako da nema svrhe da brigom kvarim svoje zadovoljstvo.“

Baba je, naizgled nemarno ga zadirkujući, odgovorio “Pa, ti možda samo uživaš ovde sa mnom i ne brineš za kuću i ostalo, ali barem ja mislim na dobrobit tvoje žene.” I sa tim rečima, Baba je pozvao Višnua i rekao mu da pošalje telegram Kišanu Singu (jednom Babinom ljubavniku koji je takođe živeo u Dehra Dunu) da proveri da li je Kumarova žena dobro.

Kumar to nije mogao da zna, ali njegova žena je u to vreme bila sama kod kuće. Njegova deca bila su sa babom i dedom u samom Dehra Dunu (Kumarova farma bila je nekoliko kilometara daleko od grada) a radnik koji je radio na farmi iznenada je bez najave dao otkaz. Uz sve to, njegova žena je imala ozbiljnih problema sa kičmom i nije mogla da ustane i uzme lek, ili da potraži pomoć.

BODY SPECIAL = Žena očigledno nije bila u stanju da obavi poslove na farmi kao na primer da nahrani i pomuze bivole. Bivoli mogu da izdrže bez hrane neko vreme, ali problem je bio u tome što nije imao ko da ih pomuze. Krajem drugog dana, bivolice su tužno ječale od bola. Kumarova žena je znala da treba da ih pomuze i, premda je bila već ponoć, primorala je sebe da ustane iz kreveta i ode do njih. Uzela je kantu za mužu, i, na rukama i kolenima, počela da puže ka njihovoj štali sa bivolima koja se nalazila sa druge strane puta.

U međuvremenu, Babin telegram upućen Kišanu Singu poslat je iz Dehra Duna u Delhi pošto se on nalazio tamo. Čim ga je primio, krenuo je u Dehra Dun, ali je stigao tek oko ponoći. Iako je bilo tako kasno, pošto se radilo o Babinom naređenju, on je odmah uzeo svoj bicikl i otišao Kumarevoj kući. Približavajući se kući, video je nešto na sredini puta. To je bila Kumareva žena, koja je puzala po putu da bi došla do bivola.

Kišan Sing joj je odmah pomogao da se vrati u kuću i rekao joj da ostane u krevetu dok on ode u grad po doktora. Takođe je rekao jednoj ženi da dođe i pobrine se o Kumarovoj ženi, i nahrani i pomuze bivole. Kada je sve to obavio, poslao je telegram Babi u kojem ga je obavestio šta se dogodilo.

Baba je rekao da mu se pročita telegram. Ramdžu (koji je još od samog početka bio sa Babom) uzviknu, “Pa, to je čudo!” I zaista, izgledalo je čudesno kako je Kišan Sing uspeo da stigne u baš u tom kritičnom trenutku. Ali Baba je pokazao, “Nazivate li to čudom? Ja ne stvaram čuda. Sve što se dosilo bio je odgovor ljubavi. Kumar i njegova žena me vole svim srcem, a moja ljubav se prirodno vraća onima koji me vole.“

A tamo gde ide Babina ljubav, ide i Njegova pomoć. Pa ipak, ova pomoć, iako dolazi na razne načine, kroz neočekivane podudarnosti – nije nikakvo čudo, već prirodan odgovor Ljubavi na ljubav.

Bal Natu

OSTAVI BIVOLE KOD KUĆE

1955. Meher Baba je boravio u Satari od januara do oktobra. Za to vreme, Baba je odlazio na duže i kraće mast-ture, a ponekad je zadržavao nekog od njih u svojoj blizini radi duhovnog rada. Jednom je poželeo da pozove jednog od svojih omiljenih masta Nilkantvala (koji je dobio ime po jednom mestu u Himalajima) u Sataru.

Pošto je Nikantvala živeo u oblasti Rišikeš, Baba je rekao Eruču da napiše pismo Kumaru, jednom od Njegovih najbližih, da ga dovede. Kumar je živeo na svojoj farmi, Mandžri Mafi, u blizini Dehra Duna, koji nije daleko od Rišikeša. Baba je rekao Kumaru da lično dovede masta samo u slučaju da nema nikakvih drugih porodičnih obaveza. Inače, zamolio ga je da pošalje masta sa nekim drugim, jer je Baba naglasio da onaj koji dolazi sa mastom mora biti sam.

Kumar je jedva čekao priliku da dođe kod Babe, i ovo mu se učinilo kao sjajna mogućnost, budući da je poziv stigao od Babe lično; međutim, Kumar nije mogao iskreno reći da trenutno nema nikakvih drugih obaveza i zato je znao da ne može da pođe.

Dok je naglas razmišljao koga da pošalje sa mastom, njegova majka, žena od gotovo 80 godina, poznata svojim rođacima i Babi po imenu Matađi, izjavila je da će poći ona. To je bila jedna nepokolebljiva žena izuzetnog karaktera. Bilo bi uobičajeno da sa osobom njenih godina na tako dalek put (skoro sto kilometara) krene neki pratilac. Ali Matađi je odlučno rekla, “Ne, ja ću ići da dovedem masta.“

Kada je Baba čuo da će Matađi pratiti masta, naredio je da ih Baidul i Aloba dočekaju na bombajskoj železničkoj stanici. Kumar je trebalo da ih smesti na Dun-Bombaj ekspres i kada stignu u Bombaj, Aloba i Baidul će ih dovesti u Sataru.

Dok se Matađi pripremala da krene, rekla je Kumaru, “Ne zaboravi da vodiš računa o bivolima. Daj im vode tada i tada, seti se da ih pomuzeš tada i tada, i ne zaboravi gde se nalazi hrana za bivole…” Kumar je klimao glavom i odgovorio, “Majko, Baba je rekao da dođeš sama, a ti vodiš bivole sa sobom! Svo vreme ćeš brinuti o bivolima.” Matađi je odsečno odgovorila, “Ne, ja ih ne vodim sa sobom. Pre nego što krenem prenosim ti svoju obavezu. Kada odem, radi šta hoćeš sa njima! Idem, i to sama.“

I tako, sve je bilo sređeno, ali u međuvremenu Kumar je dobio zadatak da nagovori masta da pristane da pođe. Nilkantvala je obično sedeo na jednom određenom mestu u Rišikešu potpuno nag. Kumar je otišao tamo da razgovara sa njim, ali mast je odbio da pođe kod Babe. Kumar se nekoliko puta vraćao u Rišikeš da pokuša da nagovori masta, ali uzalud. Iznenada, nakon nekoliko dana bezu-spešnog nagovaranja, Nilkantvala je odjednom ustao, obukao svoje “odelo” (komad platna koji je vezivao oko struka) i rekao, “Spreman sam.“

Nije šala putovati sa mastom, ali Kumar je i ranije vodio Nikantvala kod Babe i znao je njegove bubice. Na primer, voleo je talk, i jedan način da ga odobrovolje bio je da ga posipaju talkom od glave do pete kad god zaželi. Tako je, naoružana talkom i savetima svoga sina, Matađi krenula vozom sa mastom na taj uzbudljiv put.

Na jednoj stanici, Nilkantvala, koji je bio mast kraljevskog držanja, je odjednom ustao i sišao s voza. Na platfomi je bila česma za opštu upotrebu. Nilkantvala je izjavio da želi da se okupa. Matađi je počela da mu trlja leđa, i za čudo, još nekoliko ljudi je došlo sa platfome da joj pomogne da okupa masta! Ali Matađi se nervirala, jer se plašila da će voz krenuti bez njih.

Stalno je govorila u sebi, “Baba, Baba, Baba. Šta da radim na ovom nepoznatom mestu, potpuno sama sa mastom ako voz krene bez nas?“

Ali izgledalo je da se Nilkantvalu ne žuri; uživao je u kupanju, kao da ima vremena koliko hoće. Svi napori Matađi da ubrza ovaj postupak bili su potpuno zanemareni. On je bezbrižno sedeo ispod slavine dok nije zaključio da je njegovo kupanje završeno, a zatim, potpuno smireno i dostojanstveno, odšetao nazad do voza, dok je Matađi žurila za njim. Onog trenutka kada su se ukrcali na voz, on je krenuo prema Bombaju.

Kada su konačno stigli tamo, sišli su na dugačku platfomu. Tamo ih niko nije čekao i oni su krenuli prema izlazu na udaljenom kraju platforme. Nilkantvala je išao elegantnim i kraljevskim korakom, a Matađi je morala da trči da bi držala korak sa njim. Povremeno je vikala “Čekaj me, čekaj me.” Nilkantvala bi tada zastao i sačekao dok mu se Matađi ne bi približila, a zatim bi opet krenuo. A ona bi opet sve više i više zaostajala sve dok opet nije morala da mu dovikne da je sačeka. I tako su na ovaj način, njih dvoje prešli preko platforme koja je izgledala beskrajna.

Ali konačno su stigli do kraja, gde su otkrili da ih Aloba i Badul ne čekaju. Zapravo, kako su kasnije saznali, Baidul i Aloba su bili tamo, pažljivo posmatrajući putnike koji su silazili s voza u potrazi za njima, ali, uprkos njihovom trudu, Matađi i Nilkantvala su im nekako promakli.

Tako su Matađi i Nilkantvala krenuli ka taksi stanici. Ona je mislila da ih Baidul i Aloba možda tamo čekaju, ali od njih nije bilo ni traga ni glasa. Matađi sada nije znala šta da radi. Nilkantvala je, kao i obično, bio potpuno miran, ali se ona sve više brinula. Međutim, znala je da do Satare moraju da dođu preko Pune i, misleći da možda nije dobro razumela, i da treba da se nađu sa njima u Puni umesto u Bombaju, ponovo se vratila na stanicu i počela da se raspituje gde može da uhvati voz za Punu. Rekli su joj da voz ispred nje ide za Punu i da upravo kreće, i tako su ona i mast ušli u njega.

Sada je Matađi već bila zaista zabrinuta. Kada su stigli u Punu otkrila je da Baidul i Aloba nisu tu. Izgledalo je da joj ne preostaje ništa drugo nego da pokuša da sama dođe do Satare. Neko ju je uputio na voz koji je išao u Satara Roud, a odatle će moći autobusom do samog grada Satare. Tako je i učinila, ali kada je stigla u Sataru zaista više nije znala šta da radi, jer nije imala Babinu adresu.

Krenula je peške i ubrzo su došli do jedne raskrsnice. Nije imala pojma kojim putem treba da krene, pa je odlučila da jednostavno nastavi da ide pravo, a Nilkantvala je išao za njom. Uskoro su, međutim, došli do jedne raskrsnice gde su morali da biraju između dva puta od kojih je jedan vodio desno a drugi levo. Matađi je stajala na raskrsnici, ne znajući kuda da krene. Nilkantvala je strpljivo stajao kraj nje, ali kada je video da Matađi i dalje neodlučno stoji, on je podigao ruku i sa ogromnim autoritetom pokazao u jednom pravcu, kao da kaže “Ovim putem treba da krenemo.“

Matađi je poslušala njegov savet i nisu dugo išli kada su videli Babu kako stoji ispred bungalova (Rouzvud) u kojem su stanovali On i mandaliji. Upravo je tu Baba odlučio da smesti masta, tako da Matađi ne samo da je uspela da dovede Nilkantvalu kod Babe u Sataru, već ga je dovela pravo do njegovog novog doma.

Baba je bio veoma srećan što je došao Njegov mast, a Matađi odušavljena što je tako neočekivano pronašla Babu! Baba ju je poslao u ženski dom, Grafton, koji je bio u blizini, tako da je mogla da se okupa i osveži. Bila je veoma srećna što je završila putovanje, pored svih teškoća i neizvesnosti. Ali shvatila je da, kada činimo nešto za Babu, pomoć dolazi uvek u onom trenutku kada je najpotrebnija. Sada je videla da je Baba zapravo celim putem bio uz njih, i to sve zbog toga što Mu je oslobodila prostor ostavivši bivole kod kuće kada je krenula iz Dehra Duna ka Babi.

Iz jednog razgovora sa Kumarom

TRAČAK SVEZNANJA

14. januara 1956. imao sam veliku sreću da primim od Meher Babe daršan u Puni. Sedeo sam nešto dalje od Babe u sredini pandala iza dve bađan grupe, dok se red za daršan uz ogradu od bambusa polako kretao ka Babi, a ljudi promicali i odlazili.

Kao i obično u Babinom prisustvu, jednostavno sam sedeo i posmatrao Ga sa čuđenjem i zadovoljstvom. Negde u pozadini svesti čuo sam pevanje bađan grupa koje su pevale za Babu, jer su stajali tačno ispred mene sa malim metalnim cimbalima i buka je bila gotovo zaglušujuća, ali sva moja pažnja bila je usmerena ka Babinom licu i rečitim izrazima koje je ono poprimalo jedan za drugim.

Možda je prijatelj koji je sedeo do mene duže vreme pokušavao da skrene moju pažnju, jer me je iznenada potapšao po ramenu, nagnuo se i, pokazujući glavom prema redu za daršan koji je već bio prilično kratak, prokomentarisao da će, izgleda, program trajati još nekih pola sata. Uprkos buci, koja je Babi onemogućila da čuje ovaj komentar, i uprkos činjenici da je bio zauzet pozdravljanjem onih koji su prolazili, On se okrenuo i pogledao pravo u mene, i jasno mi pokazao znakom da će program potrajati još dva sata.

Ne skrećući pogled sa Babe, rekao sam prijatelju preko ramena, “Baba kaže da se program neće skoro završiti.” I gotovo istog trenutka, još jedna velika grupa ljudi došla je po Babin daršan i program je potrajao još dva sata. Babina pažnja i moć zapažanja zaista su čudesni.

Bal Natu

DA JE SAMO ZNAO

Iz vedrog australijskog neba, prvi put u zabeleženoj istoriji, stigao je Avatar našeg doba. Meher Babin avion spustio se negde oko 3:00 posle podne 9. avgusta 1956. Baba je stepenicama sišao iz aviona i krenuo ka terminalu. Premetio je mene i kamermana na vrhu obližnje zgrade i sa osmehom podigao ruku i graciozno mahnuo.

Tokom svoje šestodnevne posete, Baba se dva dana zadržao u Melburnu. Ostatak vremena proveo je u Meher Hausu na Bekon Hilu, predgrađu Sidneja.

Jednog jutra u Sidneju, Baba je iznenada najavio da će nas povesti u bioskop. Tu su bili Baba, Njegovih četvoro učenika i nekih trideset sledbenika iz Australije. Ova najava prouzrokovala je uzbuđenje i uznemirenost: koji je film bio dovoljno dobar da povedemo Babu da ga gleda? Niko od nas nije pogledao ni jedan od filmova koji su se tada davali u bioskopima. Konačno je neko predložio film za koji je čuo da je dobar, a koji se, koliko se sećam zvao “Čovek koji nije postojao”.

Mesta su rezervisana telefonom i ubrzo zatim Baba je izašao iz kuće u novim pantalonama i jakni u indijskom stilu sivo plave boje. Izgledao je tako divno da je neko od nas uzviknuo od oduševljenja, a Baba se zadovoljno okretao tako da smo svi mogli da se divimo carevom novom odelu.

Onda smo se smestili u nekoliko automobila i odvezli Babu u centar grada koji je bio jedanaest milja deleko. Baba i ostali izašli su iz automobila i ušli u bioskop dok sam se ja parkirao. Kada sam stigao tamo, Baba i Njegova grupa bili su u predvorju. Posmatrali su jednu mačku koja kao da se pojavila niotkuda da pozdravi Avatara ovog doba.

Popeli smo se uz stepenice do naših sedišta koja su se nalazila na balkonu. Baba je otišao do svog mesta. Tu je stao i odatle je upućivao nas ostale kako treba da se rasporedimo na rezervisana mesta. Ova procedura, kao što možete da pretpostavite, potrajala je duže vreme. Iza nas, neko kome je svo to muvanje očigledno smetalo, prokomentarisao je, “Šta ovaj misli – da je Isus Hrist?“

Ah, da je samo znao.

Bil Le Pejdž

PRSTOHVAT SOLI

Od 1956. do 1964. studirao sam na Đabalpur koledžu. U to vreme svi studenti koledža morali su obavezno da završe program vojne obuke koji su zvali N.C.C. (National Cadet Corps). Ja sam bio kadet u Oklopnom Korpusu čiji je centar bio smešten u Ahmednagaru. Tokom našeg kratkog zimskog odmora, ž58, ž59, i ž60, išli smo u Ahmednagar na 15-dnevnu obuku. Decembra 1960. poslednji put sam imao priliku da odem u Ahmednagar kao kadet N.C.C.-a i nisam ni slutio kakvu će to drastičnu promenu izazvati u mom životu.

Jednog dana, za vreme ove poslednje posete u Ahmednagaru, odveli su nas do Pimpalgaon rezervoara gde smo vežbali čitanje mapa. Niko iz grupe od preko 500 kadeta i instruktora nije znao da smo došli sasvim blizu prebivališta Boga u ljudskom obliku. Pošto smo tamo ostali čitav dan, doneli su nam i ručak. Svi su bili umorni i gladni, tako da su odmah počeli da jedu, ali sa mnom je bilo drugačije.

Još od detinjstva, imao sam naviku da u svoj tanjir stavim još malo soli bez obzira da li je to stvarno bilo potrebno. Zbog toga sam od ljudi koji su delili hranu zatražio malo soli. Kada sam video da oni ne mogu da mi nabave so, iznervirao sam se i nisam mogao da jedem. Svi ostali uživali su u hrani i smejali mi se što ne mogu da jedem samo zbog toga što mi nedostaje jedan prstohvat soli. Tada sam sa druge strane polja primetio jedan bungalov i odlučio sam da odem tamo i zamolim da mi daju malo soli. Sva moja pažnja bila je usmerena na to da nabavim so i ništa me druguo nije zanimalo.

Tako sam krenuo preko poljane i ubrzo stigao do kapije kraj koje je stajao jedan čovek. Zamolio sam ga da mi da malo soli što je on rado učinio. Tada sam bio tako nezahvalan i toliko nezainteresovan za sve ostalo da se nisam čak ni raspitao kakvo je to mesto. Hteo sam so i dobio je i bio sam srećan. Vratio sam se svojoj grupi, pojeo hranu i zaboravio čitav događaj. Par dana kasnije, naša obuka je završena i krajem decembra 1960. vratili smo se u Đabalpur.

1.januara 1961. naš koledž je ponovo počeo sa radom i još prvog dana sreo sam jednog od naših

profesora botanike, dr. S. Batnagara. Ne znam zašto, ali odjednom mi je palo na pamet da ga zamolim  da dođem kod njega kući da bih rešio neke probleme koji su me mučili u vezi sa botanikom. On se složio i te iste večeri došao sam kod njega kući. On me je ljubazno uveo u svoju dnevnu sobu koja je bila veoma jednostavno nameštena, a na zidu je (sećam se) visila jedna velika fotografija. Čim sam ugledao tu fotografiju ona me je privukla kao što magnet privlači komad metala.

Još od detinjstva uvek sam imao snažan osećaj da u mom životu nešto nedostaje. Fotografija u profesorovoj sobi me je privlačila jer sam osećao da je to ono što mi nedostaje. Pa ipak, pitao sam se, kako je to moguće? Možda je to fotografija njegovog oca. Ali toliko mi se sviđala ta slika da sam pokušao da zaboravim tu pretpostavku.

Tih dana odnos između profesora i učenika bio je takav da nisam mogao tog prvog dana da pitam profesora ko je na slici. Vreme je prolazilo, a moje osećanje prema slici bilo je sve jače. Počeo sam da posećujem profesora veoma često. Svaki put me je ljubazno primao, misleći da ima bar jednog studenta kojeg veoma zanima njegov predmet.

On nije imao pojma da ja ne dolazim samo zbog učenja, ali ono što je mene najviše interesovalo bilo je da posmatram tu predivnu fotografiju. Pošto bi bilo nepristojno da jednostavno sedim tamo i buljim u sliku, ponekad sam molio profesora da mi donese čašu vode, i kada bi on napustio sobu, mogao sam mirno da gledam u fotografiju.

Profesor i ja kao da smo igrali žmurke, pošto je on namerno izbegavao da mi kaže nešto o toj fotografiji, a mene je jedino zanimalo da to saznam. Moj profesor se bojao da ću, kada saznam ko je na fotografiji, napustiti studije, pa je odlučio da mi to ispriča tek kada završim školovanje. Ali sudbina nije htela toliko da čeka.

Jednoga dana primetio sam da je fotografija okićena vencem. Po prvi put sam shvatio da je na fotografiji sigurno profesorov guru, a ne otac, jer niko ne ukrašava na taj način očevu fotografiju. Kada sam to shvatio, prelepi lik sa slike postao je i moj guru. Moj profesor bio je veoma iskren i pošten i ja sam osećao da on poseduje te osobine zahvaljujući milosti gurua čija je slika visila na zidu. Jula 1961. koledž je ponovo otvoren i ja sam iskoristio prvu priliku da ga posetim da bih mogao da ugasim žeđ za tom tajanstvenom slikom koja me je opsedala već šest meseci.

Tog jula moj profesor mi je saopštio tužne vesti da će biti prebačen u drugi grad. Zato sam skupio hrabrost i zapitao ga za fotografiju. Odmah mi je rekao da je na fotografiji Avatar Meher Baba. Kada je izgovorio reči “Avatar Meher Baba”, srcem i dušom sam Ga spremno prihvatio kao Avatara.

Zatim sam pitao gde On živi. Kada sam čuo da je u pitanju mesto Ahmednagar, bio sam oduševljen, jer sam taj grad tri puta posetio pre nego što sam saznao za Njega. Prirodno, bio sam radoznao o kojem se mestu u Ahmednagaru tačno radi, da bih mogao da znam da li sam za vreme svojih poseta bio u blizini tog mesta. Kada mi je profesor rekao da Baba živi oko petnaest kilometara daleko od grada, u blizini jednog rezervoara, pitao sam ga da li je to Pimpalgaon rezervoar. Rekao je, “Da” i začuđeno me zapitao odakle znam kako se zove. Tada sam mu rekao da sam bio tamo sa N.C.C.-om i pitao da li je Babin bungalov jedina kuća u blizini rezervoara. Kada sam dobio potvrdan odgovor, ispričao sam mu kako sam tamo tražio so.

Ubrzo nakon što sam saznao za Njega, napisao sam Babi pismo na koje sam uskoro dobio ljubazan odgovor. Njegovo pismo u potpunosti je izmenilo moj život i u meni probudilo ljubav i uverenje da je On moj Učitelj. Baba me je zamolio da sačekam pravi trenutak da dobijem Njegov daršan . Na istočnjačko-zapadnjačkom Skupu 1962. pružila mi se prilika da primim daršan od svog Voljenog Oca. Tako me je prstohvat soli koji sam izmolio na Njegovom pragu uveo u orbitu Njegove slatke ljubavi.

Gokaran Šrivastava