Sećanje na daršan 1965.

Tokom prvih šest dana maja 1965. održan je poslednji veliki javni daršan koji je Meher Baba davao u Guru Prasadu u Puni. Hiljade ljudi iz svih krajeva Indije pohitali su da iskoriste tu Bogom-danu priliku.

Mani, Meher Babina sestra, prekrasno je na sledeći način opisala ovaj daršan program u svom pismu od 15. juna 1965, posebno upućenom Babinim ljubavnicima na Zapadu:

Sedeći na stolici na podijumu, u beloj odeći i sa vencem od cveća, Baba je blistao svo vreme dok je trajao daršan – tokom više sati svakoga dana. Njegov Božanski osmeh obasjavao je more ljubavnika koji su stajali pred Njim….

„Postoji samo jedan prag Voljenog, i hiljade glava koje mu se poslušno klanjaju” – ovaj citat iz Urdu gazala – mogao je biti napisan povodom ovog Majskog Daršana!

Svo vreme dok je trajao daršan, muškarci i žene prolazili su u odvojenim beskrajnim redovima …. približava-jući se stopalima voljenog…. Prilazili su Mu jedan po jedan, i očarani sjajem Njegovog prisustva, stajali pred Njim jedan trenutak koji traje čitavu večnost.

Dok je svako od njih spuštao glavu na Njegova stopala, zajedno sa vencima i bebama koje su doneli sa sobom, neki su obasuli Njegova stopala suzama i poljupcima. On je primao Njihovu ljubav sa sklopljenim rukama položenim na grudi ili im je dodirivao čelo. Bio je to gest koji je oživljavao simbol: Savršenostvo u Služenju.

Trećeg dana daršana, Baba je dozvolio onim svojim ljubavnicima koji su to želeli, da Ga poljube. Tako smo Đaganat, Rama Rao i ja stajali u redu da iskoristimo tu blagoslovenu priliku. Odjednom sam pomislio, “Babađan je poljubila Babu u čelo i to Ga je dovelo u stanje Božanskog Blaženstva; poljubiću ga na isto mesto da vidim šta će se dogoditi.“

Dok sam se približavao Babi, On mi se nestašno osmehnuo kao da kaže, “Dobra ideja!” A zatim kada sam se sagnuo da poljubim Babu u čelo, On se okrenuo u stranu tako da sam Ga umesto toga poljubio u obraz. Odjednom sam se zastideo i zažalio zbog svoje glupe ideje. Umesto da zapečatim svoju nameru da se sa poljupcem pretvorim u prašinu pod Njegovim nogama, bavio sam se tako budalastim mislima.

Polako sam se udaljavao od Babe kada je došlo do komešanja u pandalu. Moj prijatelj, Đaganat, nakon što je primio Babin daršan vratio se na svoju dužnost kao dobrovoljac i krenuo da pređe preko konopca razapetog preko pandala. Pao je i slomio nogu. Srećom dr. Baruča je bio tamo i, prema Babinim uputstvima, smestili smo Đaganata u Babin auto i odveli ga u bolnicu.

Đaganatu je bilo strašno krivo što je propustio priliku da služi Babi kao dobrovoljac i izrazio je želju da ponovo primi Babin daršan. Ova želja je saopštena Babi i on se ljubazno složio. Sedećeg jutra uneli smo “pacijenta” u Babinu sobu na nosilima. Baba je sedeo na stolici i spustili smo nosila ispred Njega. Gospođa Đaganat je strašno plakala a Baba je, s milosrdnim izrazom lica, pokazao, “Ne brinite.” Zatim se On okrenuo ka Đaganatu.

Dok sam to posmatrao, pitao sam se kako će Đaganat moći da primi Babin daršan. Zbog velikog bola u kuku, Baba nije mogao da ustane sa svoje stolice, a Đaganat svakako nije mogao da ustane sa nosila. Odjednom, Baba je graciozno ispružio svoja lotosova stopala ispred Đaganata koji ih je nežno uzeo u ruke dok su mu se suze zahvalnosti slivale niz obraze. Kako je istinski milostiv i ljubazan Voljeni Baba!

M. Satjanarajana

Slomljena srca

1955. moja žena Keča i ja pročitali smo knjigu Meher Babe Bog Govori. Dobili smo je na poklon od prijatelja, ali uverenje da je Meher Baba Bog u ljudskom obliku bio je dar koji smo dobili od Babe. Od tada me je Baba uverio da je moj zadatak da svoja uverenja o Njemu iskažem u svom svakodnevnom životu. On mi je na bezbroj načina pomogao da shvatim da, što više pokušavam da Ga slušam, to više osećam Njegovo prisustvo. Dva sna su mi naročito pružila tu neprocenjivu priliku da doživim Njegovo blisko prisustvo.

Duže vreme nakon što sam prišao Babi, želeo sam da dam da mi se izradi prsten koji će za mene imati posebno značenje. Zato sam, kada sam izgubio svoj prsten sa koledža, dao da mi se napravi zlatni prsten, sa prekrasno ugraviranim amblemom “ Savršenstvo u Služenju – Avatar Meher Baba”, okruženim simbolima šest najvećih svetskih religija.

Prsten je bio prekrasno izrađen i ja sam ga voleo zbog njegovog značenja. Retko kad sam zaboravljao da mi je na ruci. Ali jednoga dana, nedugo nakon što sam počeo da ga nosim, plivao sam u okeanu na Virdžinija Biču. Kada sam izašao iz vode hteo sam da nastavim sa čitanjem meterijala koji sam doneo sa sobom, ali sam odjednom shvatio da je prsten nestao. Bio sam šokiran. Prsten je skliznuo sa mog prsta u okean. Veoma me je uznemirio taj gubitak zbog značaja koji je taj prsten imao za mene.

Nekoliko noći kasnije, Baba mi se javio u snu i ja sam Ga, očajan, zapitao, “Baba, zašto sam izgubio prsten?” a Baba me je pogledao u oči sa velikom nežnošću i rekao, “Henri, tebi sam potreban ja – a ne moji simboli!“

Više se nisam brinuo zbog gubitka prstena. Naprotiv, bio sam veoma zahvalan Babi zbog tog vrednog iskustva.

1969. izgubio sam nešto još važnije od tog prstena – izgubio sam fizički oblik Bogo-Čoveka. Iako nam je Baba stalno naglašavao da je najvažnije da Ga pronađemo u sebi, Njegov lik je bio tako predivan da sam počeo da zavisim od fizičkog kontakta sa Njim i Njegovog usmeravanja. Kada je Baba napustio svoje telo, praznina koju sam osećao bila je tako bolna da mi se činilo da na svetu više nema svetlosti. Kreacija je izgubila smisao.

Ubrzo nakon ovog šokantnog događaja, Baba se pojavio u mom snu i ja sam ga pitao, “Jesu li srca Tvojih dragih slomljena?” Baba je odgovorio, “Iz srca punih ljubavi, kada se slome, izvire još veća ljubav.“

Henri Kašouti

“Nekako, Negde, Nekad!”

Juna 1968. preselio sam se iz Njujork sitija, gde sam prvi put čuo za Meher Babu, u Sijetl na severozapadnoj obali Sjedinjenih Država. Više od pola godine tamo nisam sreo ni jednog Babinog ljubavnika, iako sam sasvim otvoreno pričao o Babi. Činilo mi se da se Sijetl nalazi na veoma udaljenoj granici Babinog carstva.

Negde u drugoj polovini decembra, međutim, zahvaljujući Babinoj milosti, upoznao sam jednog Babinog poklonika, devojku po imenu Marion. Preko nje sam čuo za daršan u Indiji na koji je Baba pozvao svoje ljubavnike na proleće, u martu i aprilu. U to vreme bio sam bez posla i nisam imao nikakvu ušteđevinu, tako da mi je mogućnost da za tako kratko vreme zaradim novac za put u Indiju izgledala neverovatna.

Marion je bila veoma siromašna, živela je u vrlo trošnom stanu, i zbog toga što nije bila dovoljno zdrava da obavlja posao sa punim radnim vremenom, oboje smo bili u istom sosu – činilo se da nećemo moći da odemo da vidimo Babu. Međutim, nada nas nije napuštala. Kad god smo se sreli, uvek smo pričali o mogućim načinima da stignemo do Indije, od toga da pozajmimo novac, do mogućnosti da nađemo neki posao na brodu. Obično bismo se na kraju obeshrabrili.

Mesec dana kasnije, 31. januara, saznali smo vest da je Baba napustio svoje telo. Bili smo iskreno ožalošćeni zbog toga i nadali smo se da ćemo nekako uspeti da odemo na “Poslednji Daršan”.

U univerzitetskoj oblasti nalazio se jedan mali kafić u koji sam svraćao tih dana. Zvao se Hasty Tasty. Bilo je to neugledno mesto, koje je radilo cele noći, i gde su se okupljali svakakvi ljudi – studenti, lutalice, hipici, narkomani, čak i teški alkoholičari koji su tu dolazili da se otrezne. Većina njih su, kao i ja, bili švorc i u Hasty Tasty privlačio ih je jedan običaj koji je vladao u tom kafiću. Za samo deset centi mogli ste popiti kafe koliko god želite. Često smo moji prijatelji i ja sedeli i razgovarali satima, po nekad pijući po deset šoljica kafe za jedno veče!

Jednog posle podneva, tri ili četiri dana nakon što je Baba odbacio svoje telo, nas troje smo svratili u Hasty Tasty i sedeli smo za jednim malim stolom pijući kao i obično kafu: Marion, ja i jedan tip po imenu Rasti koji je od nas čuo za Babu i činilo se da je otvoren prema Njemu. Nekoliko drugih ljudi sedelo je za obližnjim stolovima u odeljku za ručavanje, gde je vladala velika gužva. Oko pola sata nas troje smo pričali o svemu i svačemu, ni o čemu posebnom. Marion je sedela na kraju našeg stola, a Rasti preko puta mene. Odjednom se Marion, zapanjena, zagledala sa strahopoštovanjem u praznu stolicu koja je stajala pored mene i uzviknula, “Na toj stolici sedi Baba!“

Okrenuo sam se ka toj stolici, ali tu je nešto tako sijalo da sam očima tek mogao da vidim spoljašnju ivicu tog velikog sjaja! Baba je bio poput svetlosti stotinu sunca zajedno! Suze su mi potekle niz obraze. Zraci zlatne svetlosti sijali su iz tog Babinog sunca. Ma koliko da sam se trudio, nisam mogao da gledam direktno u tu svetlost.

Činilo mi se da je prošla čitava večnost, iako je to verovatno potrajalo samo par minuta. Odjenom Baba je nestao isto tako naglo kao što se i pojavio. Nas troje ostali smo potpuno bez teksta. Instinktivno smo pružili jedno drugom ruke, i dugo ostali u tom položaju, ćuteći. Tada smo, kao po dogovoru, ustali, platili kafu i napustili kafić. Napolju je bilo oblačno i sve je izgledalo tako mirno i tiho. Išli smo Univerzitetskom Avenijom, i dalje ne govoreći ni reč, i jedno po jedno smo samo skrenuli svako u svoju ulicu i krenuli kuući.

Svo troje smo bili toliko dirnuti da smo ostali bez reči! Baba se, u svojoj beskrajnoj milosti, setio nas, u tom udaljenom kraju sveta. Pokazalo se da nema načina da Marion i ja odemo na “Poslednji Daršan”, ali Baba je ljubazno došao kod nas, ispunjavajući našu najveću želju – da doživimo Njegov daršan!

Tek mnogo kasnije sam pročitao da je Baba rekao da će svojim ljubavnicima ponovo dati svoj daršan, “Nekako, negde, nekad!”, a taj veličanstveni trenutak se neočekivano dogodio i nama!

Džef Volverton

Baba me je utešio putem vizije

1969. živeo sam u Visakapatnamu u Andra Pradešu, ali tog januara sam otputovao na sever. Iz Benaresa, otišao sam u Kalkutu gde mi je A.C.S. Čari rekao da je Baba preminuo 31. januara i pokazao mi telegram koji mu je povodom toga poslao Adi K. Irani. To je bila potpuno neočekivana vest i bio sam u velikom šoku. Odmah sam krenuo iz Kalkute natrag kući.

Kada sam stigao u Visakapatnam, čuo sam da su nekih 15 Babinih ljubavnika iznajmili tri taksija i otišli u Meherabad da prime Babin daršan pre nego što Njegovo telo bude sahranjeno. Kada sam shvatio da sam propustio priliku da odem u Meherabad bio sam veoma uznemiren. Nisam mogao da se ne kajem zbog svoje izgubljene prilike, bio sam nervozan i svo vreme sam plakao.

Posle podne 13. februara sedeo sam na stolici ispred kuće kada sam začuo zvuk automobila. Moja kuća se nalazila u bašti od oko dva i po ara, okružena grmljem i drvećem i izolovana od grada. Automobili nisu često prolazili tuda, i, pošto je bilo kasno posle podne, bilo je prošlo vreme kada je većina ljudi dolazila u posetu. Pretpostavio sam da to mora da je jedan moj rođak, koji je imao auto, koji dolazi da me pozove na neko slavlje. Ali auto koji se zaustavio kraj moje kapije nije bio auto mog rođaka. Na svoje zaprepašćenje, video sam kako Baba otvara vrata i brzo ide ka verandi na kojoj sam sedeo.

Pored mene je bila jedna prazna stolica i Baba je seo na nju i pogledao me. Pošto je on bio Učitelj koji se pridržavao Ćutanja, Baba mi nije rekao ni jednu reč, niti napravio neki gest. Bio sam tako zapanjen što vidim Babu da ni ja nisam mogao ništa da kažem. Ostao sam bez reči i mislim da sam sigurno za to vreme bio u nekoj vrsti transa. Nakon nekoliko minuta, Baba se vratio u svoj automobil i otišao.

Ubrzo zatim, ja sam došao k sebi i počeo da plačem što sam propustio ovu priliku da zagrlim Babu, da razgovaram sa Njim, ili da mu iskažem svoju sreću što me je On posetio. Još uvek plačući, otišao sam u svoju sobu i, kao dete, bacio se na krevet, gorko jecajući.

Moj plač je sigurno dolazio iz dubine duše, jer nakon nekih deset minuta, Baba se ponovo pojavio. Ušao je u moju kuću i podigao mog unuka koji je imao oko šest ili sedam meseci i blagoslovio ga. Tada je prišao mom krevetu i sedeo pored mene dok sam ja ležao.

Ovaj put nisam želeo da propustim priliku da mu izrazim svoje poštovanje. Pozvao sam ženu i rekao joj da je došao Baba i da mi donese kamfor i ostalo što mi je bilo potrebno da za Babu izvedem arti. Baba mi je gestom pokazao da ne brinem za takve stvari i uputio me da odem u Punu na daršan program koji je on tamo zakazao 13. maja 1969. Baba mi je rekao da će sve biti u redu, a zatim otišao, pre nego što je stigla moja žena.

Kada je ona došla, izveli smo arti ispred Babine fotografije. Nakon toga ja sam se smirio, i više nisam bio depresivan. Mislim da je Voljeni Baba bio strašno ljubazan što mi je dao svoj daršan da bi me utešio i da bi umanjio bol koji mi je nanela Njegova smrt. Od tada sam srcem i dušom potpuno posvećen Njemu, Onom Večitom.

S. Surjanarajana

U Njegovim nevidljivim rukama

Prvi put sam čula Ime voljenog Babe 1969, kada sam bila na koledžu u Kaliforniji. Jedne večeri izašla sam sa nekim drugarima da posetim neke prijatelje na obali. Njihova kuća je bila omiljeno sastajalište za nas decu iz koledža – bila je to divna stara kuća u šumi koja je izgledala kilometrima daleko od našeg tako običnog života u koledžu, koji se nalazio dole u ravnici. Provodili smo još jedno prijatno veče tamo kada je jedan čovek (kojeg nisam poznavala) došao u kuću sa jednom knjigom, vičući: “Pronašao sam je! Knjiga Meher Babe!” Ovo je među ukućanima izazvalo ogromno uzbuđenje i, pošto sam bila radoznala da čujem šta to sve znači, neko mi je pokazao knjigu.

Prvo što sam pomislila kada sam videla Babino lice (na omotu) bilo je, “Ja poznajem ovog čoveka!” Ali nisam znala odakle ga to znam. Da li je to bilo u Italiji (ličio je na Italijana)? Njujorku? Ne… Tada sam slučajno čula, “On kaže da je Bog”, i počela sam da se pitam kako je Bog mogao da napiše knjigu (a ako je Bog pisac, ko je onda izdavač!). Pojam Bogo-Čoveka, Boga u ljudskom obliku, bio mi je potpuno neshvatljiv. Konačno sam odlučila da ne mogu da budem potpuno sigurna u to da li je Meher Baba Bog ili nije, jer to je samo Bog mogao da zna, a ja, koliko mi je bilo poznato, nisam bila Bog! Možda je on i bio to što je tvrdio da jeste – izgledao je tako iskren da sam osećala da on ne može da laže. Onda sam prestala da razmišljam o tome. Tako sam prvi put čula za Meher Babu.

Bilo je već kasno kada smo moji prijatelji i ja ustali i pošli kući te večeri; napolju se spustila gusta magla sa okeana, zbog koje smo jedva našli put do našeg auta. Kada smo ga pronašli u magli, krenuli smo na dugu vožnju natrag. Pošto je to bio moj auto, ja sam vozila, i nakon prve krivine na dugom putu shvatila sam da ćemo se teško vratiti kući – magla je bila tako gusta da nisam mogla da vidim više od metar ispred sebe, a put koji je vodio niz planinu bio je pun oštrih krivina i bilo je teško njime voziti čak i po danu. Nagnula sam se nad volan i trudila se da vozim što bolje mogu.

Dok su se minuti vukli, bilo mi je sve teže i teže da savlađujem ove oštre krivine po mraku i magli. Bila sam umorna i postajala sam sve nervoznija – ima li kraja ovom putu? Vožnja mi je bila sve napornija, a magla je izgledala sve jezivija. Odjednom sam osetila dve ruke na volanu pored sebe; one kao da su upravljale autom! Taj osećaj je bio tako jak da sam gotovo mogla da ih vidim. Pitala sam prijateljicu koja je sedela pored mene da li je nešto primetila u vezi sa volanom. Ona je rekla da nije a ja sam joj ispričala o te dve ruke koje sam osećala. Nismo se uplašile, već nam je to samo bilo čudno i neobjašnjivo i zbunjeno smo zaćutale.

Najzad smo stigli do podnožja planine, umorni i iscrpljeni od beskrajnih krivina na putu. Na prvoj raskrsnici, u samom podnožju planine, auto odjednom nije hteo da uđe u prvu brzinu. Menjač se stalno zaglavljivao – tako da sam stavila auto na ler i ušli smo u benzinsku stanicu, koja se srećom nalazila vrlo blizu. Ostavili smo auto tamo da se popravi i pozvale prijatelja koji je bio tako ljubazan da je došao i odvezao nas kući.

Sledećeg jutra vratila sam se na pumpu da uzmem auto. Službenik me pozdravio sa osmehom, “E pa, gospođice, kažite mi odakle ste dovezli taj auto!” Ja sam se osmehnula, malo zbunjena njegovim pitanjem, i rekla, “Došli smo iz La Honde” (grada na vrhu planine). Na to se on nasmejao, “Dobar vic! A sad, ozbiljno, odakle ste došli – čudi me da ste uopšte mogli da pokrenete auto!” To me je još više začudilo, “Zbog čega to kažete?” On se nasmejao, “Pa, gospođice, pri prvom krugu oko pumpe desni točak je otpao! Niste mogli da vozite auto u takvom stanju više od par stotina metara, zato nemojte da mi pričate priče o tome da ste došli iz La Honde! To jednostavno nije moguće!” I još uvek se smejući, otišao je da doveze moj auto sa zamenjenim točkom.

Dve godine kasnije, 1971, kada sam došla kod Babe u Njegov predivni Centar na Mirtl Biču, shvatila sam ovaj događaj sa dve ruke koje su me vodile kao znak Voljenog Babe – znala sam da me je On uzeo u svoje naručje još od one večeri kada sam prvi put čula Njegovo ime, a verovatno još mnogo ranije.

Heder Nadel

Drugi dolazak Hirista

Negde krajem 60-tih godina, otac me je pozvao u svoju sobu i ozbiljno mi rekao, “Imam nešto veoma važno da ti kažem.” Zatim mi je dao jednu knjigu, Bog Čoveku i Čovek Bogu i rekao mi da je pisac te knjige, Meher Baba, Učitelj u Indiji i da on oseća da je Baba moj Učitelj. Ne znam šta ga je navelo da mi to kaže. Nisam se ni najmanje zanimao za Boga ili Učitelje ili bilo šta slično. Zato sam rekao, “Aha, hvala,” sklonio knjigu negde i zaboravio na nju. Mog oca je zanimala duhovnost, ali mene nije.

To je bilo doba psihodelika u Kaliforniji i ja sam se uključio u šverc droge. Uhvatili su me i poslali u popravni dom na šest godina. Bio sam veoma usamljen u zatvoru. Ja sam se bavio švercom, ali se nikada nisam drogirao, nikada nikoga nisam povredio, opljačkao ili nešto slično. Osećao sam da sam drugačiji od ostalih zatvorenika i nisam mogao sa njima da razgovaram.

Bio sam veoma frustriran zbog svoje usamljenosti i razmišljao sam, “Ako postoji Bog, sada je vreme da Ga pronađem.” Ja nisam verovao u Boga, nisam mario za crkvu i tako to, ali sam bio toliko usamljen da sam želeo da pronađem nešto što bi me ispunjavalo tako da sam osećao da je sada vreme, ako Bog postoji, da mi se javi!

Negde u to vreme u zatvor je došao još jedan mladić i ja sam se sprijateljio sa njim. On je nešto čitao i znao je za Joganandu i neke druge učitelje i ja sam sa njim razgovarao o Bogu, a on mi je pričao o tim učiteljima.

Inače, posao koji sam ja obavljao u zatvoru bio je veoma jednostavan. Morao sam da brišem pod u hodniku tri puta dnevno, ujutru, posle podne i uveče. Ostatak dana bio sam slobodan. Često sam izlazio u veliko dvorište iz kojeg se pružao lep pogled na planine i polja sa cvećem i provodio sam mnogo vremena tamo, razmišljajući.

Jednoga dana, dok sam sedeo u dvorištu, video sam jednog čoveka kako mi prilazi iz velike daljine. Dok mi se približavao, počeo sam sve snažnije da osećam njegovo prisustvo. To mi je bilo veoma čudno, ali taj osećaj nikada ranije nisam imao. Kada se on približio to osećanje je postalo još jače.

Primetio sam da on na sebi nije imao ništa osim krpe vezane oko kukova. Ali još čudnije je bilo to što se sve zaustavilo kada mi je on prišao. Nigde se nije čuo nijedan zvuk; ptice su prestale da pevaju, vetar je stao – kao da je zemljina atmosfera nestala i da je postojalo samo njegovo prisustvo.

Zaustavio se na nekoliko metara od mene i odjednom sam shvatio da je to Isus Hrist i Njegovo prisustvo me je svog obuzelo. Prilazio mi je sve dok nije bio samo nekih dva-tri metra od mene i tu je zastao. Sledeće čega se sećam bilo je to da sam Ga video na krstu sa kojeg je gledao dole u mene. Čak i tada nisam mogao a da ne zapazim Njegovu lepotu i atmosferu koju je stvaralo Njegovo prisustvo. Sećam se da Mu je telo podrhtavalo, posebno stomak, kao da ima grčeve i bilo je jasno da podnosi veliki fizički bol. Ali on se nije video na Njegovom licu. On me je posmatrao, a izraz lica Mu je bio tako smiren, tako uzvišen i pun ljubavi, da se po Njegovom licu nije moglo videti da On pati.

A zatim je odjednom, On opet stajao na zemlji i posmatrao me. A onda je ponovo bio na krstu. Ovo se desilo dvaput, a zatim me je On pogledao, jednostavno se okrenuo i krenuo natrag odakle je i došao.

Kada je On otišao počeo sam da osećam bol kakav nikada nisam osetio – bio je to bol zbog rastanka. Izgledalo mi je neverovatno da će me On tek tako ostaviti. Kada je On nestao, kada više nije bilo Njegovog prisustva, sve je opet bilo kao i pre, izuzev toga što ja više nisam mogao da zaboravim Njegov pogled. Od tog trenutka, zavoleo sam Isusa, kao i Boga.

Imao sam sreću da mi skrate izdržavanje kazne i pustili su me nakon samo godinu dana. Kada sam se našao na slobodi, jedino što sam želeo bilo je da povratim ono osećanje koje sam imao kada me je Isus pogledao, ali to nisam mogao. Odlazio sam u sve crkve u blizini i gledao sve kipove Isusa. Da je iko želeo da me pronađe posle podne posle škole ili posla, mogao je da me nađe tamo, kako gledam u Isusa nadajući se da ću jednoga dana povratiti to osećanje.

U međuvremenu, pokušavao sam da živim normalno. Išao sam na koledž i pokušavao da nađem posao. Konkurisao sam u jednoj optičkoj kompaniji, gde je, kako se ispostavilo, radio Ralf Braun. Ralf je imao svoje ideje o duhovnosti, a ja sam imao svoje i one su se u potpunosti razlikovale.

Mislim da je jednom ili dvaput spomenuo Meher Babu i sećam se da sam bio impresioniran, jer je Ralf uvek govorio, “Baba kaže…” Većina ljudi koje sam čuo da govore o učiteljima pričali su samo o onome što oni sami znaju, ali Ralf se uvek pozivao na ono što je Baba rekao. To je na mene ostavilo utisak.

Nakon što sam tri ili četiri meseca radio u toj optičkoj kompaniji, Ralf mi je rekao da je sledeće srede rođendan Meher Babe i da treba da dođem na proslavu koja će se održati u jednoj knjižari u Veneciji, u Kaliforniji. Nisam zapravo znao ko je Meher Baba, a nije me ni zanimalo. Rekao sam, “Ne mogu da dođem, jer te večeri imam ispit u školi.” Ralf mi je nemarno rekao, “Nije važno. Dođi na proslavu i ne brini – položićeš ispit.“

To je bio izazov, ali me Meher Baba nije zanimao, pa sam odlučio da ne idem. Ali ono što se zatim desilo zaista je zanimljivo, jer sam odjednom po čitav dan čuo kako negde u meni odzvanja Babino ime. Čuo sam, “Meher Baba, Meher Baba,” i mislio, “Šta ja to čujem?” Otišao bih na ručak i neprestano slušao, “Meher Baba.” Dva dana sam stalno slušao to “Meher Baba.” Kao da je neko zvonce stalno zvonilo zvukom, “Meher Baba”.

I tako sam rekao sebi, “E, pa, ovo je stvarno nešto neobično.” Imao sam paranoičan odnos prema Učiteljima – Ralf mi je rekao da je Baba duhovni Učitelj iz Indije, a ja nisam želeo da se nekakav “učitelj” petlja u moj život – ali nakon što sam čuo kako u mojoj glavi dva dana odzvanja ime Meher Babe, zaista me zanimalo da saznam ko je On. Konačno sam odlučio da se javim svom prijatelju iz zatvora koji se zanimao za Učitelje i osećao sam da bi on mogao da mi bude nekakav posrednik.

Pozvao sam ga i rekao mu, “Neki ljudi proslavljaju rođendan Meher Babe. Mislim da bi trebalo da pođeš sa mnom. Ići ćemo na slavlje i mislim da će ti se dopasti taj tip, Meher Baba.” Tako su moj prijatelj, njegov otac i sestra krenuli sa mnom u knjižaru u Veneciji te noći kada je bila zakazana proslava.

Tamo je pored vrata sedeo jedan čovek (kasnije sam saznao da se on sreo sa Babom) koji je nosio flaster preko usta, jer se pridržavao ćutanja. Još jedan momak je došao da me pozdravi, u odelu i sa kravatom, dok je neko drugi nosio cipele sa visokim štiklama ukrašene zvezdicama. Bio je to skup ljudi koji su mi tada svi izgledali veoma čudno.

Mislio sam, “Ne. Ovo nije za mene. Ovi ljudi su stvarno uvrnuti.” Ali sam iz pristojnosti ostao. Nekoliko puta mislio sam da mi je već dosta – svi su se grlili i svuda okolo su visile Babine slike – ali svaki put kada bih pokušao da odem, nešto bi se desilo i ja bih ipak ostao.

Konačno su prikazali film o Meher Babi, o Njegovoj poseti Andri februara 1954. I tada sam se zainteresovao za Babu, jer sam Ga video kako ide, dok ga je hiljade ljudi sledilo. Rekao sam sebi, “Ovaj Meher Baba mora da je veoma, veoma izuzetna osoba kada ga toliko ljudi prati. Skoro kao da je Hrist.” I sa tom mišlju počeo sam ozbiljno da pratim film.

Baba je sedeo na stolici i davao daršan, kada se odjednom Njegovo lice izdvojilo iz filma pogleda uprtog u mene. Uputio mi je veliki zrak ljubavi i ja sam odjednom prepoznao Babine oči kao oči Isusa. U sebi sam uzviknuo, “Video sam već te oči. To je Bog!” Odmah sam to shvatio. Znao sam da je Baba Bog istog sekunda kada mi je uputio taj pogled. I istog trenutka Njegovo prisustvo se vratilo. Osećaj koji je Isus odneo sa sobom došao je iz očiju Meher Babe i ovaj put ostao sa mnom. I još uvek je tu!

Toni Gris