Brdo samoće u rišikešu

Prvi put sam čuo za Meher Babu negde 1959. godine. Tada sam imao 24 godine i zaposlio sam se na Government Hamidia Koledžu, u Bopalu, kao lektor. Pošto sam bio vatreni tragalac za duhovnom Istinom, provodio sam veći deo vremena sa raznim grupama duhovnih tragalaca, kao što su sledbenici Šri Aurobinda, Šri Ramakrišna Paramhansa, Teozofima i Bhavagad Gite. Najzad sam naišao na jednog jednostavnog i skromnog čoveka, Bauji Nafde, koji je u to vreme vodio Avatar Meher Baba Centar u svojoj kući.

U tom periodu na moju svest su delovala dva važna uticaja: Advaita i Đ. Krišnamurti. Čitao sam sve što mi je Nafde davao, i često posećivao programe koji su se vikendom održavali u Babinom Centru, pa sam čak, na Neafdeov zahtev, napisao i jedan biografski članak o Meher Babi. Ali u takvom duhovnom stanju – punom intelektualne arogancije, ponosa i zahvaćen euforijom Hindu Vedanizma – bio sam zatvoren kao školjka.

Tlo moje svesti bilo je puno tvrdokornih i duboko ukorenjenih semenki Meher Babe koje je posejao Nafde, iako su one ostale uspavane i zanemarene, o, dragi moj Mehere! – čitavih dvadeset godina.

U to vreme bio sam praktično sasvim ravnodušan prema Babi. 1961. kada smo moja žena Lata i ja bili u Puni, i pored toga što sam znao da je Baba u Guru Prasadu, nisam imao nikakvu želju da ga vidim. Đ. Krišnamurti shvata organizovanu religiju i duhovne gurue kao prepreku “bez-izbornoj” svesti, a koncept Avatara mi je kao Advaitisti bio sasvim neprihvatljiv. Meher Baba, zbog toga, nije bio za mene.

1980, kada smo ja, moja žena i naš mlađi sin, Pranaja, bili u “Paramart Niketanu”, Rišikeš, dok sam meditirao na obali Ganga, ukazala mi se vrlo jasna i živopisna vizija jednog brda. U toj viziji leteo sam visoko kao bog-majmun, Hanuman, noseći sanjeevani (epizoda iz Ramajane), a ispod mene su se nizale slike, jedna za drugom, sve dok se nisam zaustavio lebdeći tačno iznad jednog brda čiji je vrh bio karakterističnog trouglastog oblika, a bilo je okruženo beskrajnim zelenim poljima na kojima nije bilo drveća. Ispričao sam ženi i sinu to uzbudljivo iskustvo.

Tog istog dana, uveče, moja žena je doživela interesantan susret sa jednim mastom – svecem poznatim pod imenom Pul Baba. Iz poštovanja je dodirnula njegova stopala, ali svecu se to nije svidelo i želeo je da zauzvrat on dodirne stopala moje žene. Uzeo ju je za ruke i povukao prema sebi. Ona se opirala, misleći da se svetac naljutio i da će je povrediti. Ovaj događaj ju je veoma uznemirio i pomalo uplašio.

Tešio sam je govoreći da te naizgled agresivne reakcije naprednih duša, ponekad, predstavljaju prikriveni blagoslov. Naveo sam primer Meher Babe i rekao sam joj da je Babađan, duhovni Učitelj, zavitlala kamen ka Meher Babi koji ga je pogodio u čelo između obrva. Ovaj grubi čin se, međutim, pokazao kao blagoslov i istog trenutka je doveo Babu do Bogo-spoznaje! Ova priča pomogla je mojoj ženi da se opusti i mi smo se zadovoljni vratili u svoju sobu.

Prilikom putovanja nazad u Revu, shvatio sam da sam pogrešio, da je poljubac Babađan doveo Babu do Bogo Spoznaje, a da je Upasni Maharadž bacio kamen koji je kod Babe počeo da budi Njegovu avatarsku ulogu. Odjednom se u meni rodila velika želja da saznam nešto više o Meher Babi, i po povratku, zamolio sam jednog prijajtelja sa koledža za kojeg sam znao da je Babin ljubavnik da mi pozajmi neku biografsku literaturu. On je to velikodušno i učinio, i sam uz to priložio i nekoliko primeraka magazina Glow. Moja žena i ja počeli smo da čitamo i razgovaramo o Meher Babi dan i noć. Tada sam, razgledajući jedno izdanje časopisa Glow, odjednom ugledao fotografiju na kojoj se nalazilo brdo na koje se Baba povlačio u izolaciju – Brdo Samoće. Fotografija je izgledala gotovo kao da je snimljena iz vazduha. Bio sam zapanjen kada sam shvatio da je to brdo koje sam ja video u svojoj viziji! Ova mala podudarnost me je uverila u to da sam duboko povezan sa Meher Babom.

Događaji u Rišikešu i čitanje literature u Revi, u našem slučaju, bili su jedinstveni, pa ipak međusobno povezani. Nikada ne bih otkrio koje sam brdo video u svojoj viziji da nisam pogrešno ispričao događaj sa kamenom iz Babinog života. Takođe, ne bih ni pričao o Babi da moja žena nije srela tog sveca. Svi smo mi, zajedno sa svecem, bili glumci u drami čije smo pravo značenje otkrili tek u trenutku određenom Božijom voljom. Mani, Babina sestra, ponekad kaže, “Baba je onaj koji stvara priče; mi ih samo pričamo.“

Meher Baba, čija svest ispunjava vazduh oko nas, pojavljuje se na bilo kakav beznačajni povod i ustoličava u srcima Njegovih ljubavnika. Nakon toga on otvara kapiju kroz koju zatim poteče reka unutrašnjih iskustava i spoljnih događaja koja konačno potvrđuju činjenicu o Njegovom stalnom božanskom prisustvu. Tako On transformiše naš osrednji, dosadni i pompezni stari život u “novi život” pun avantura, ispunjen lepotom i sjajem Njegove ljubavi. 1980. označava početak ovog “novog života” za mene i moju porodicu.

J.S. Ratore

Bog kao bebisiter

Juna 1982. moja porodica i ja želeli smo da odemo u Meherabad na nekoliko dana. Ali pošto je tada izgradnja daramsale bila u toku, pokazalo se da za nas nema mesta. Rekli su nam da možemo da odsednemo u “Krišni Bavanu” (Farmerskom obrazovnom centru), ali tu nije bilo toaleta ni tekuće vode; to je bilo samo jedan veliki hol, prostorija od oko 15 x 10 metara. Pošto je naša jedina želja bila da budemo u blizini Samadija Meher Babe, bili smo odluševljeni ovom ponudom. Želeli smo da uživamo u Babinom prisustvu i bili smo potpuno spremni da se zbog toga odreknemo svih udobnosti.

Tako je moja porodica, zajedno sa mojom ćerkom i njeno dvoje dece – četvorogodišnjim sinom, Meherom, i ćerkicom Manijom koja je imala godinu dana, došla u Meherabad. Svakog jutra išli smo na jutarnji arti i molitvu koja se u 7.00 održavala u Grobnici. Peli smo se uz brdo rano ujutro, ali jednoga dana naša ćerka nije pošla sa nama, pošto je Meher još uvek spavao. Čekala je do 6:30, ali kada se on još uvek nije probudio, ona se popela uz brdo sa Manijom.

Nakon molitve i arti-ja, upitao sam ćerku gde je Meher, a ona mi je rekla da ga je ostavila samog u holu. Zaključala je vrata spolja, ostavljujući ga u dubokom snu, i pošla uz brdo.

Pošto je već bilo skoro 7:30 i pored hola je već protutnjao voz, mislio sam da se Meher sigurno već probudio. Bio sam uznemiren, jer Meher obično plače ako se probudi i otkrije da nema nikog pored njega. Zamišljao sam ga, uplašenog i usamljenog, u velikom praznom holu i prekorevao ćerku što ga je ostavila samog, rekavši joj da odmah ode tamo i vidi da li je sa Meherom sve u redu.

Ona je potrčala niz brdo, ali kada je stigla tamo, pogledala je kroz prozor i zapanjila se kada je videla Mehera izuzetno radosnog.

Kada ju je Meher video, počeo je da igra i uzvikuje kao da priča sa nekim drugim u sobi, “Došla je moja mama! Došla je moja mama!“

Tek što je otključala vrata Meher je poleteo ka njoj veoma uzbuđen i rekao joj da se igrao sa Babom. Pokazao je sliku Meher Babe koja je tamo stajala i rekao, “Ovaj Meher Baba je došao (sa slike) i igrao se sa mnom.“

Kada smo mi ostali čuli ovu priču, pitali smo ga kako to da se nije plašio kada je ostao sam u holu, a on je odgovorio, “Baba je bio sa mnom, i sve vreme smo se igrali. Bio sam veoma srećan i nisam plakao.“

I zaista, bio je vrlo srećan i uzbuđen čitavog dana. Posle podne otišli smo u Meherazad i Meher nam je rekao da ispričamo njegovu priču o igri sa Babom Njegovim mandalijima.

Zato što je moja ćerka mislila samo o tome da stigne na Babin arti tog jutra, sam Baba je došao da se brine o detetu koje je ostavila samog.

M.B. Kandale

Tata Džek – varalica srca

Za vreme jedne posete Meherazadu, gde sam bila sa majkom, novembra 1980, slučajno sam spomenula Eruču da je moj otac, Džek, varilac. “Da li je on varilac srca?” pitao je Eruč.

Godinu dana kasnije sanjala sam da smo se jedna moja prijateljica i ja pele uz neke planine i, kada smo pogledale dole, videle smo kako dole stoje Meher Baba i Eruč! Mahnuli smo im i Eruč je rekao, “Baba ima nešto da vam kaže,” a zatim pročitao sledeću poruku sa Babine tablice; “Jeste li već pisali svom ocu o Meni?” Osećala sam se bezbrižno u prisustvu Voljenog Babe i odgovorila sam opušteno, “Nisam još, ali nameravam da to učinim.” Baba me je pogledao sa stprljenjem i ozbiljnošću, i poručio, “Ako mu ne budeš sada pisala o Meni, moraću da zakažem sastanak i da se sa njim lično sretnem za 700 godina.“

Kada sam se probudila osećala sam se divno zbog toplog interesovanja koje je Baba pokazao prema mom ocu, ali sam se takođe i iznenadila pošto nikada nisam mislila da moj otac i Baba imaju neki poseban odnos. Moj otac nije bio “tragalac”, ali je bio naklonjen Babi i ja sam time bila zadovoljna.

Prošlo je još godinu dana, i novembra 1982, ustanovljeno je da moj otac boluje od neizlečivog raka pluća (mesothelioma) koji je prouzrokovan radom sa azbestom. (Moj otac je mnogo radio sa bojlerima u kojima se azbest koristi kao izolacija.) Lekari su rekli da mu je ostalo između tri i pet meseci života.

lzvedena je jedna operacija da bi se iz pluća mog oca izvukla voda. Noć uoči te operacije moj otac se uznemirio i, protivno svom običaju počeo da pretražuje tašnu moje majke. Tu je našao jednu ružičastu kovertu sa Babinim imenom i pitao da li se ona koristi za donacije Babi. Majka je objasnila da se tu nalazi pramen kose Voljenog Babe. Otac je izgledao zadovoljan dok ju je držao u ruci i vratio joj je kovertu samo zato što se plašio da je ne izgubi.

Posle operacije, moja majka ga je pitala da li želi da drži medaljon sa Babinom slikom. Džek je rakao da hoće, ali je uskoro zadremao i ispustio ogrlicu. Majka ju je podigla i vratila mu je u ruku. On je ponovo zadremao i medaljon je ispao. Ovaj put on je promrmljao, “Oh ne, opet sam ispustio Babu.” Kada je majka to čula osetila je da se Baba brine o svemu.

Vesti o Džekovoj neizlečivoj bolesti stigli su do mandalija i Mehera mu je neočekivano poslala jedno prekrasno pismo; on je plakao dok ga je čitao, “To je predivno, to je predivno.“

Na izletu u Mirtl Bič Centar, dobila sam pramen Babine kose da ga dam svom ocu. Dva dana nakon što ju je dobio, morao je da se vrati u bolnicu. Novčanik sa Babinom kosom mu je ukraden. Džek je bio veoma uznemiren i nedelju dana kasnije Džejn Hejns mu je ljubazno poslala još jedan pramen kose. Kada ju je dobio, briznuo je u plač. Od tada je čuvao ogrlicu sa Babinom fotografijom i dragoceni paketić sa pramenom kose u gornjem džepu pidžame.

Taj džep pun ljubavi koji mu je ležao kraj srca pažljivo je čuvan. Džek se pobrinuo da se svaki put kada su mu menjali gornji deo pidžame, njegove dragocenosti izvade i prebace u čistu košulju. One su se morale dobro pričvrstiti sigurnosnom iglom, da on ne bi brinuo.

Na tako čist i spontan način, Baba je usmeravao Džekove misli i srce ka sebi. Nedelju dana pre nego što je umro video je prvi film o Babi koji je prikazan na zidu njegove bolničke sobe. Neposredno pre smrti spontano se pomolio, “Dragi Baba, ja sam jedan iz tvoga stada. Molim te, produži mi život ili me uzmi k sebi.“

Dok ga je majka sa ljubavlju uveravala da je Baba sa njim, Džek je umro 7. avgusta 1983. nastavljajući da živi zauvek u božanskom prisustvu Večitog Voljenog.

Tokom službe na sahrani, jedan mladi katolički sveštenik koji je često navraćao u radnju moga oca i razgovarao sa njim, rekao je da je radionica moga oca bila kao crkva u koju su svi dobrodošli. On je rekao da je moj otac služio ljudima svojom veselom, iskrenom prirodom, a zatim zaključio, “Džek je varilac srca.“

I ja takođe smatram da je Džek imao retku sreću da Baba probudi njegovo srce svojom ljubavlju, i da ga zavari uz sebe.

Džini Hundal

Humor i vino voljenoga

14. decembra 1983, dan pre mog rođendana, stigao sam kući kasno uveče i pre spavanja slučajno prelistao knjigu pesama za glas i klavir koje je napisao Johanes Brams. Tu sam pronašao tri Hafizova ghazala koje je pesnik Daumer preveo na nemački, a Brams je za njih napisao muziku 1868. Te tri pesme su se pojavile kao prekrasno iznenađenje.

Jedna od njih bila je otprilike sledećeg sadržaja, “O Voljeni! Ti misliš da govoriš teške reči, ali ti nikada ne možeš zadati bol. Tvoji pokušaji da budeš grub lome se o koralni greben. Oni se svi pretvaraju u dela milosti, jer pre nego što nanesu bol, moraju da prođu kroz usne od čiste slasti.“

Pokušao sam da u glavi čujem kompozicije i otkrio sam da su veoma dirljive – lirski, muzički, a posebno zbog svog odnosa sa voljenim, Meher Babom. Suza radosnica kliznula mi je niz obraz u znak zahvalnosti za ono što sam shvatio kao najlepši rođendanski poklon.

Otišao sam u krevet sa tim osećanjem i Babinim imenom na usnama. Zatim, pre nego što sam ustao sledećeg jutra, sanjao sam jednog velikog psa koji je stajao nada mnom dok sam ležao na zemlji negde u prirodi. Ja sam se veselo igrao i rvao s njim, kada mi je pas rekao, “Daj mi svoju rukavicu!“

Prvo sam pomislio, “Hm, pas koji govori! To je čudno.” Tada sam pogledao u svoju desnu ruku, i video da na njoj imam rukavicu. I tako sam je dao psu. Sledeće čega se sećam bilo je da se nalazim u restoranu sa nekim muškarcem i ženom. Žena je počela da peva jednu divnu pesmu i svi troje smo počeli da se osmehujemo i oči su nam zasuzile od sreće zbog njene lepote.

Ubrzo zatim probudio sam se i počeo da obavljam svoje redovne poslove. Tada sam, dok mi je san još bio svež u sećanju, zapisao ovaj ghazal:

Milost u svakom dahu Onoga koji diše.

Udiše i izdiše dar Vina Čistote.

Kasno prošle noći stigao je dar

Još tri pesme Bramsa i Hafiza, povratka Ljubavi.

Poruka Ljubavi, uzimanje i davanje,

i uzimanje svog bola kao dara nežne Lepote.

Iz svakog oka kanula je suza dok ljubavnik

pevaše o tome

kako reči Voljenog tek naizgled odzvanjaju od mržnje,

dok stvarno one behu kapi Vina, što prođoše

kroz usne Ljubavi,

Pretvarajući lance ropstva u brodove što lome ih talasi.

„Napredak” u kretanju prodaje “izgled”,

menjajući mode,

Voljeni najavljuje skidanje mreže, pevajući

krilate ode.

U snu sna, nakon igre i rvanja sa psom koji priča,

Čak i snevači plakali su u ekstazi ispijajući

Voljenog pića.

Nakon što sam napisao ovaj gazal otišao sam do stola na kojem je stajala otvorena knjiga Otelotvorenje Ljubavi. Okrenuo sam jednu stranicu i šta sam video: Babu, kako se rve sa Čamom u Meherabadu 1934. Pišući gazal, reč sa kojom sam se najviše “rvao” bila je, “rvanje”. Pokušao sam da se setim šta sam radio sa onim psom koji je zaista veoma podsećao na Babinog Čama. Jesam li se borio sa njim? Jesam li se samo igrao? Ne, ja sam se rvao sa njim.

Stajao sam ćuteći i gledao u sliku neko vreme. Kako je Mehera napisala u predgovoru za tu knjigu, “Fotografije Voljenog Babe su zraci Sunca Njegovog Bića, i posmatrajući ih,  mi osećamo toplinu, svetlost, i utehu koju nam donosi Njegovo prisustvo.” Babino prisustvo, i moje rvanje sa psom baš onako kako je to Baba radio na slici, naveli su me da Mu se ćuteći zahvalim što mi je dozvolio da Mu posvetim svoj život, Njemu – Voljenom, koji je sam i Humor, i Vino i Ljubav.

Dejvid Miotke

Misterija njegovog prisustva

Ono što je za mene bilo najznačajnije svih ovih godina od kada me je Meher Baba doveo “kući” jeste misterija Njegovog prisustva – u samoposluzi, u učionici, u kuhinji! Ono što je nekada bilo “spolja” postalo je trajno unutrašnje osećanje – istovremeno neopisivo slatko i zahtevno. Prilikom svakodnevnog izvršavanja obaveza, On je uvek uz mene. Kakvo čudo! Moj život je neizrecivo bogatiji nego nekad. Jedino što želim jeste da mislim na Njega. Ništa se ne može uporediti sa osećajem Njegovog nečujnog prisustva!

Jedan događaj kojeg se uvek rado sećam, desio se u jesen 83. Upravo sam završio molitvu i pripremao se da krenem u svoj koledž kada sam odjednom shvatio da je apsolutno sve u rukama Voljenog Babe i da je apsolutno sve Njegov dar. Do suza me je dirnula nagla, potpuno iznenadna radost Njegove misterije i pomislio sam, “O čemu uopšte treba da brinemo? Kako je to prekrasno!” Bio sam oduševljen jednostavnošću tog trenutka.

Hodajući po oblacima, otišao sam do svog auta, ušao u njega, upalio motor, uključio grejač na zadnjem staklu, i, upravo kada sam hteo da krenem sa parkinga, došlo je do eksplozije. Instinktivno sam skočio sa sedišta i, okrenuvši se pozadi odakle je dopirala buka, otkrio da mi je čitavo zadnje staklo razneto u hiljade komada!

Naglas sam opsovao – sva lepota i oblaci su odjednom nestali. A onda sam počeo da se smejem. “Stvarno, Baba,” pomislio sam, “nakon tog moćnog saznanja da je sve tvoj dar, nisi mogao da čekaš ni dana da me staviš na probu. Morao si to da učiniš posle pet minuta!” Morao sam da se smejem.

Ali ipak sam morao da se napregnem da bih shvatio da je moj razbijeni prozor Njegov dar – dar koji će me koštati 300$ koje sam teško mogao da platim. Konačno sam svoju brigu i sekiraciju prepustio Babi i stigao u koledž upravo kada je naišao jedan od mojih studenata. On me je pitao šta se dogodilo i rekao mi da je nekoliko godina radio u servisu za popravku automobila. Rekao mi je da će moje osiguranje verovatno pokriti štetu i da bi on mogao posle časova da me odvede u taj servis i vrati u koledž kada auto ostane na opravci.

Pokazalo se da osiguranje ne samo da je pokrilo štetu, već su troškovi naplaćeni direktno od osiguravajućeg društva, tako da čak nisam morao ni da napišem ček. Osim toga, moj auto je istog dana bio popravljen!

Ova epizoda mi mnogo znači, jer mi je pomogla da shvatim do koje mere je Meher Baba izmenio moj život. Šta je jedan razbijeni prozor? Ništa, ali te sitne stvari često uzburkaju naša osećanja. Čak i ako ne možemo uvek da prihvatimo da je sve Njegov dar, Voljeni Baba nam ipak sa puno ljubavi pomaže da uvek mislimo na Njega – to je “čudo” Njegove bezuslovne milosti.

Brus Hofman

Baba na beloj mazgi

Decembra 83. moja kratka poseta Indiji bližila se kraju. Poslednji dan proveo sam u Meher Pilgrim Centru, (Pilgrim na engleskom znači hodočasnik, prim. prev.)  razmišljajući o tome kako je moje putovanje bilo sjajno, prekrasno, i kako želim da što pre ponovo dođem.

Tokom svog putovanja kupio sam mnogo slika Voljenog Babe, ali sam se iznenada setio da sam zaboravio da kupim jednu sliku koju sam naročito želeo da imam. Bila je to slika na kojoj je Baba sedeo na beloj mazgi i koja mi se posebno dopala. Sada više nije bilo vremena, jer je taksi dolazio da me poveze iz Meherabada u Punu.

U poređenju sa svim onim što sam dobio na ovom putovanju, ta jedna mala neispunjena želja izgledala je nevažna, tako da je nikome nisam spomenuo. Ali tog poslednjeg dana, jedan od stanara, Teus Malmberg, svratio je da se pozdravi sa mnom i dao mi poklon za rastanak. Bila je to upravo ona fotografija koju sam želeo, ali sam zaboravio da je kupim!

Zahvalio sam Teusu za sliku i u sebi zahvalio Voljenom Babi što me je na ovaj način uverio da zna naše najskrivenije misli i sve što nosimo u dnu srca, i što nas voli više nego što možemo voleti sami sebe.

Tim Herli

Kada počne ples Bigin…

Iako pesma “Počnite ples Bigin” nije često svirana za Meher Babu, ona je ipak za njega imala posebno značenje. Još 50-tih godina, Baba je naložio svojim mandalijima da treba da sviraju pesmu “Počnite ples” kada On napusti svoje telo. I da, ako ne bude mogla da se čuje sa ploče, treba da je otpevaju, a ako ne bude nikoga da je peva, da se pročitaju reči.

Tako je 31. januara 1969, kada je Meher Baba napustio svoje telo u Njegovoj sobi u Meherazadu, na malom gramofonu koji su Njegove učenice donele u sobu, svirala ploča “Počnite ples Bigin”. Ta ista pesma čula se i u Mandali Holu kada je Babino telo tamo preneto, u Babinoj kućici na Meherabad Hilu dok je pripremana kripta u Samadiju i, kasnije, u samom Samadiju. Sve u svemu, pesma je ponovljena sedam puta. Od tada, ona ima posebno značenje za Babine sledbenike.

Neverovatno je koliko se često ona danas čuje na radiju, ali ono što smatram najznačajnijim je to što se ona javlja uvek u savršeno odabranom trenutku. Na primer, februara 1983. počeo sam da radim u jednoj pošti i našao sam se u sredini u kojoj se osam sati dnevno na radiju slušao “rock and roll”.

Nakon što sam neka tri dana trpeo ovo zlostavljanje ušiju, progunđao sam, “Na ovom groznom mestu nikada neću čuti ni jednu pristojnu pesmu.” Ubrzo zatim, sedeo sam u menzi kada je neko uključio stanicu koja je puštala laganu muziku. “Počnite ples” se začulo upravo dok sam jeo svoj sendvič i da me je iko posmatrao, sigurno bio pomislio da mi se odjednom ukočila vilica.

Zatim postoji priča o jednom Babinom ljubavniku koji se vraćao sa hodočašća iz Meherabada/Meherazada. Iako je bio srećan što u crnoj kožnoj torbi nosi novi sitar koji je kupio u Indiji, bio je pomalo tužan što se nalazi na Njujorškom aerodromu, 18.000 kilometara daleko od mesta na kojem mu je ostalo srce.

Dok je išao prema taksiju, stupio je u razgovor sa jednim tipičnim Njujorčaninom koji ga je pitao:

“Hej, momak, šta imaš u toj torbi?“

“Sitar.“

“Šta je to?“

“To je jedan muzički instrument iz Indije.“

“Može li na njemu da se svira „Počnite ples Bigin“

Ovo neočekivano pitanje premostilo je razdaljinu između Njujorka i Meherabada. Tako je Baba na duhovit način uverio svog ljubavnika da je On sa njim i u Americi kao i u Indiji.

Moja omiljena priča u vezi sa pesmom “Počnite ples Bigin”, međutim, potiče iz 1983. Bila je nedelja, 30. januar i nas desetak skupili smo se u jednom restoranu u Šenektadiju, Njujork, da ručamo sa Džin i Darvinom Šoom. Kako se to ponekad dešava na tim skupovima, razgovor je odlutao na neke sasvim druge teme. Jedna grupa na jednom kraju stola razgovarala je o poslu i karijeri, a druga na drugom kraju vodila živu diskusiju o filmskoj industriji, a u sredini su mirno sedeli Džin i Darvin.

Odjednom smo začuli tiho “Pst, pst, slušajte!” i videli kako Darvin prinosi desnu ruku uvetu. Na radiju u restoranu začula se pesma “Počnite ples Bigin.” Svi smo odmah zamišljeno zaćutali.

Kako se pokazalo, mi smo jedini sedeli u toj maloj trpezariji i u jednom trenutku sam pogledala i videla dvoje radnika restorana kako nas gledaju i u neverici odmahuju glavom. Pre samo dva minuta, svi smo bili tako živahni i pričljivi, a sada smo sedeli kao statue. Šta su mogli da pomisle?

Kada se pesma završila, pogledao sam na sat. Bilo je 1:30 posle podne u Njujorku, ali tačno dvanaest sati, ponoć 31. januara u Indiji. U tom trenutku, na Meherabad Hilu, počeo je Amartiti. To je događaj koji rado nosimo i u srcu i u mislima. I tako, uprkos tome što su naše misli odlutale kao ovčice, Baba nas je sve vratio “kući” i uveo u taj najsvetiji od svih dana na predivan, dirljiv način. Takva je Njegova milost!

Za mene, veličina Babe kao Avatara leži ne samo u Njegovom radu u kreaciji, već takođe i u takvim malim stvarima, ličnim stvarima koje doživljavamo svi mi koji pokušavamo da Ga volimo i sledimo. Svaka pesma ili događaj u vezi sa Babom podseća nas na Njega i donosi nešto od Njegove slatke ljubavi i životvornog prisustva. I svaki put kada slušam o nekom takvom događaju ili ga lično doživim, to je još jedan odgovor u beskrajnom lancu Njegovih odgovora punih ljubavi, na pitanje koje je jednom postavljeno u pesmi: “Slušate li?”

Bil Klif

(„Kada započnu ples Bigin „se odnosi na pesmu Kola Portera „When they begin the Beguine“)

Njegov rođendanski pokoon

Od 15. marta do 15. juna svake godine Hodočasnički Centar u Meherabadu se zatvara i hodočasnicima se preporučuje da ne posećuju Meherabad. Ali ta tri meseca nisu period odmora za one u Meherazadu i zapadnjake koji ostaju u Indiji. Četiri dana nedeljno, neki od mandalija – Mani, Rano, Eruč i ja – nastavljamo da odlazimo u Kancelarije Zadužbine, dok ostali obavljaju svoje dužnosti i razne poslove koji su se nagomilali tokom godine.

Temperatura sve više raste, i u maju često prelazi 40 stepeni, a vrućina otežava čak i najjednostavniji rad. Mnogi od zapadnjaka napuštaju Nagar i odlaze na odmor u hladnije krajeve, dok se oni koji ostaju na razne načine bore sa vrućinom!

U leto 1984, za vreme jednog odlaska u Punu, Stiv i Dafni Klajn su dobili jedan stari aparat za pravljenje sladoleda od jedne Đesavala porodice iz Bindra Hausa. Pošto su oboje tog leta radili u Kancelarijama Zadužbine, jednoga dana su odlučili da odnesu taj aparat tamo i da naprave sladoled od manga za sve. Sladoled je napravljen ujutro, a zatim stavljen u led.

Posle ručka su svi hteli da probaju sladoled, bilo da je smrznut ili ne. Svima su podeljene obilne porcije, a Dafni je odnela jednu veliku poricu Koršed, jednoj od Babinih žena mandalija, koja boravi u zgradi Zadužbine.

Kada je Koršed dobila sladoled bila je veoma dirnuta. Tek smo kasnije saznali da je tog dana bio njen rođendan, i da joj je Baba često, za rođendan, davao sladoled. Kada god joj je davao sladoled, to je uvek bio sladoled od manga! Za nas ostale, to je bilo tek osveženje, ali za Koršed je to bio jasan dokaz da Baba i dalje sa ljubavlju pamti njen rođendan. Iako Baba više nije bio u svome telu, On je, ipak, poslao taj rođendanski poklon.

Najlepši Božiji “rođendanski poklon” čovečanstvu je Njegov dolazak među nas u ljudskom liku – dolazak Avatara. Zahvaljujući Njegovoj bezuslovnoj milosti, Meher Babina ljubav neprestano teče ka Njegovim ljubavnicima. Ali kada se ona javi u vidu rođendanskog poklona, ona je posebno dobrodošla i prija bolje od sladoleda! Voljeni Avatare Meher, naš velikodušni Baba, hvala ti!

Bal Natu