"Ja sam taj g-din Bog"

1930-tih godina, pre nego što sam čuo za Meher Babu, bio sam potpuno posvećen politici i bio sam aktivni revolucionar, u pokušajima da oslobodimo Indiju, moju domovinu. Britanci, koji su tada vladali Indijom, dva puta su me zatvarali. Proveo sam ukupno preko deset godina u zatvoru zbog svojih političkih aktivnosti.

Drugi put sam zatvoren 1940. Ovaj put nije bilo suđenja i jednostavno sam odveden u zatvor kao “državni neprijatelj”, bez određivanja dužine trajanja zatvorske kazne. Nekon pet godina, čuo sam da su neki od vođa revolucionarnog pokreta oslobođeni. Pošto je ove ljude vlada smatrala mnogo opasnijim od mene, koji nisam bio veliki vođa, počeo sam da očekujem da ću i ja uskoro biti oslobođen.

Ali, umesto da me oslobode, prebacili su me u ćeliju koja se nalazila duboko ispod zemlje i iz koje zatvorenike obično nisu puštali na slobodu, i znao sam da je to za mene kraj. Mislio sam na svoju mladu i lepu ženu, Subhadru, i svoju majku udovicu, koju sam mnogo voleo, kako moraju da obrađuju našu zemlju, čekajući strpljivo i sa ljubavlju da dođem kući – ali nisam znao da li ću ih ikada više videti.

Kada bih samo mogao da izađem iz zatvora, razmišljao sam, odrekao bih se čak i svojih revolucionarnih aktivnosti. Zaista sam se zamorio od boravka u zatvoru i počeo sam da žudim za slobodom. Ali znao sam da nema vajde od takvog razmišljanja, jer nikada neću izaći i moji najdraži neće znati čak ni šta je sa mnom.

Bio sam veoma depresivan. Zatim sam se, jednoga dana, izne-nada trgao: “Bog, samo Bog, ako postoji, može da mi pomogne!” Jednostavno mi se javila misao da je jedini način da izađem iz zatvora taj da zamolim Boga da mi pomogne. Odgajen sam u atmosferi duhovnosti, ali nakon što sam se pridružio ravolucionarnoj partiji i dugo se bavio politikom, postao sam agnostik. Ali te noći, dok su drugi zatvorenici spavali, pripremio sam se da zamolim Boga da me oslobodi.

Nisam znao, ili sam već do tada zaboravio, kako da se obratim Bogu tako da sam jednostavno rekao, “G-dine Bože, ako postoji Bog, molim Te, oslobodi me iz ovog zatvora.” Ali istovremeno sa tom molbom pomislio sam da je svaka kazna i bol lična zasluga čoveka koja odgovara njegovim delima; ako sam zaslužio da budem u zatvo-ru, zašto bi se Bog mešao u to? Ali odmah zatim javila mi se još jedna misao – ako obećam da ću se obavezati na bilo šta kada izađem iz zatvora, onda će to imati smisla. Osećao sam da sam našao rešenje.

Tako sam ponovo počeio svoju molitvu, “G-dine Bože, molim te oslobodi me iz ovog zatvora, a ja zauzvrat obećavam da ću prihvatiti bilo koju obavezu koju mi nametneš izvan ovog zatvora.” I dok sam to obećavao Bogu, obuzelo me je snažno osećanje da će Bog prihvatiti moju nagodbu.

A zatim sam se setio još nečega. Kako ću znati da je Bog prihvatio moju nagodbu? Čak i ako budem oslobođen, kakav ću dokaz imati da je to Božije delo? Zato sam dodao, “Molim te, Bože, ako si prihvatio moje obećanje i nagodbu, onda daj da budem oslobođen rano ujutru, čim se otvore zatvorske kapije. Ako budem pušten u bilo koje drugo vreme, sledećeg dana, sutra uveče, smatraću da je moje oslobođenje bilo slučajnost, a ne Tvoje delo.” Zapravo, bilo je nemo-guće da budem oslobođen čim se otvore zatvorske kapije. Jer one su se otvarale u zoru, ali nadzornik, koji bi morao da potpiše papire za moje oslobađanje, nije dolazio pre deset sati pre podne.

Uprkos tome, nakon ovog razgovora sa Bogom, postao sam tako siguran da ću biti oslobođen rano ujutru da sam počeo da pakujem svoje stvari u dva velika kofera. Proveo sam čitavu noć u molitvama, molbama, obećanjima, nagodbama i pakovanju.

Kako se dan približavao, ja sam osećao sve veći umor, tako da kada sam čuo kako se okreće ključ u bravi, kada su se vrata moje ćelije otvorila i čuvar mi dao list hartije na kome je pisalo,“G.dine Kumar, spremite svoje torbe i prtljag”, nisam mogao da shvatim šta se dešava. Još uvek sam pokušavao da shvatim šta se to događa kada su mi prišli neki zatvorski službenici i odveli me u nadzornikovu kancelariju.

Sećam se da je bio još mrak i da je u kancelariji gorela lampa. Nadzornik mi je dao da potpišem neke dokumente u vezi sa mojim oslobađanjem i putnim troškovima. Dali su dvojici zatvorenika da ponesu moje kofere i pustili su me da prođem kroz glavnu zatvorsku kapiju. Spustili su moje kofere na zemlju, zatvorenici su se vratili unutra, a ja sam ostao tamo. Bio sam slobodan!

Na istoku je upravo svitalo. Nadzornik je napustio zatvor nakon mog oslobađanja. Mislim da sam bio jedini zatvorenik koji je oslo-bođen u tako neuobičajeno vreme, jer je radno vreme bilo od 10 sati pre podne do 4 posle podne a nadzornik, obično, nikada nije dolazio na posao pre deset. Pa ipak, ja sam bio pušten iz zatvora pre 5 sati ujutro! Do današnjeg dana nisam saznao šta je navelo vlasti da narede moje oslobađanje na takav način i u to vreme. Tada sam još bio jednostavno zbunjen. Odvezao sam se do grada i uhvatio voz za Dehra Dun, U.P. Sledećeg dana sam stigao kući.

Vremenom sam sve zaboravio i preselio se u svoj sadašnji dom u selu Meher Mafi koje se tada zvalo Manđri Mafi. Pet godina kasnije, krajem 1949, jednoga dana sam ugledao kako se konjska kola približavaju mojoj kući. Ljudi koji su sedeli na kolima pozvali su me i zapitali da li mogu da im pomognem da kupe neko zemljište u roku od dvadeset i četiri sata. Mogao sam lako to da sredim, i, uz moju pomoć, u roku od dva sata, oni su kupili zemlju.

Oni su došli pripremljeni; nosili su novac sa sobom, zbog čega sam se pitao da li su izbeglice iz Pakistana ili čak možda razbojnici, jer većina ljudi obično ne nosi sa sobom toliko gotovog novca. Nakon što su obavili kupovinu, dvojica ljudi su se misteriozno pogledali. Zatim su me zapitali da li bi mogao da sredim da se jednom gospodinu koji će doći da živi na tom imanju donosi hrana. Rekao sam da bih mogao to da uradim, i, na moje iznenađenje, oni su insistirali na tome da mi za to daju pet stotina rupija uprkos mom protivljenju.

Kasnije sam saznao da su ti ljudi bili sledbenici Meher Babe. Oni su preko mesec dana pokušavali da kupe zemlju za Babu, ali nisu imali uspeha. Tog dana dobili su jedan dugačak telegram od Babe u kojem im je izričito naredio da kupe zemlju oko sedam kilometara udaljenu od Dehra Duna u pravcu Hardvara, ali ne na samom glavnom putu Hardvar Roud. U telegramu je pisalo da ukoliko ne uspeju da kupe takvo zemljište u roku od dvadeset i četiri časa, treba da odustanu od svega toga. Tako su, u Babino ime, noseći novac za kupovinu sa sobom, oni postupili prema uputstvu iz telegrama što ih je dovelo na sam moj prag!

Nekoliko dana kasnije stigao je gospodin za koga su mi platili da se brinem o njemu. To je bio Kaikobad Dastur. Ja ili neko od moje porodice trebalo je da mu nosi hranu. Jednoga dana kada sam mu doneo čaj, on mi je pokazao fotografiju Meher Babe i rekao, “On je Avatar, Bog u ljudskom obliku, i srećan si što Mu služiš.” A za sebe je rekao, “Ja sam Njegov rob.“

Ne znam šta se dogodilo, ali od toga dana sam počeo da sanjam Meher Babu svake noći. Svake noći, pre nego što sam sreo Babu lično, ja sam Ga viđao u snovima. Kasnije me je jednom prilikom sâm Baba zapitao da li sam Ga ikada video u snovima. Odgovorio sam, “Da”.

Baba me je pitao, “Onakvog kakav jesam?” a ja sam odgovorio, “Ne, Baba. Ja sam te sanjao sa bradom, bio si veoma mršav, kao da postiš.” Mnogi su se tada nasmejali i mislio sam da sam sigurno rekao nešto vrlo glupo. Ali kasnije sam video bedž sa Babinim likom na kojem je Baba imao bradu i bio je veoma mršav, kao u mojim snovima. Odmah sam ga kupio i od tada ga uvek nosim sa sobom.

Prvi put sam video Meher Babu u njegovom fizičkom obliku 12. januara 1950. na železničkoj stanici u Dehra Danu. Neko me je zamolio da sačekam napolju i kada sam pozvan unutra, video sam Babu u čekaonici. Primetio sam da je držao prste na ivici velikog okruglog stola, a njegova alfabetska tablica bila Mu je ispod ruke. Prekrasan prizor! Iz Njega je zračila ljubav. Osmehivao se i bio sam jednostavno očaran Njegovom lepotom i sjajem.

Neki od Babinih ljubavnika iz Dehra Dana su stajali u jednom uglu i među njima su bili i oni koji su uz moju pomoć kupili zemlju. Na istom stolu, nasuprot Babi, Eruč je vezivao ili odvezivao jedan paket. Višnu je razgovarao sa dr. Nilu. (Sva ta imena sam kasnije saznao.)

Baba je iznenada napravio jedan pokret, pitajući ima li hrane. Pošto hrana nije bila pripremljena pitao sam ponizno, “Baba, mogu li ja da je donesem?” Osećao sam kako me svi gledaju. Baba je zapitao, “Možeš li da doneseš hranu za jedan sat?” Brzo sam napravio proračun – moj motocikl je bio parkiran napolju i zaključio sam da je bilo moguće doneti hranu iz mog sela, koje je bilo udaljeno sedam kilometara za sat. Rekao sam, “Da, Baba.“

Požurio sam kući. Moje žena je na brzinu pripremila veliku zdelu pirinča sa povrćem kuvanim na puteru (pulao). Vezao sam zdelu za rezervoar motocikla i odjurio natrag na železničku stanicu. Uspeo sam da stignem za jedan sat. Čim sam ušao u čekaonicu, bio sam zapanjen onim što sam video. Baba je stajao sa prstima na ivici stola, sa alfabetskom tablicom ispod miške. Eruč je vezivao ili odvezivao isti paket, a Višnu je razgovarao sa dr. Niluom baš kao i ranije. Izgledalo je kao da sam samo na trenutak napustio prostoriju!

Spustio sam zdelu sa rižom na sto. Baba se nasmešio i zamolio Eruča da podeli tanjire svim prisutnima. Baba je sam počeo da služi velike porcije riže svima njima. Počeo sam da se nerviram, jer nisam doneo dovoljno riže za one koji su došli na stanicu da dočekaju Babu.

Doneo sam dovoljno samo za Babu i mandalije. Osim toga, Baba je rekao Eruču da kaže svima da sipaju još po jednu porciju, pošto mandaliji kasnije možda neće imati prilike da jedu, jer je trebalo da se smeste u novo stanište, tako da možda kasnije neće imati vremena da pripreme hranu.

Nakon što je svima sipao velike porcije, Baba je gestom pokazao da odnesu rižu ženama mandaliji, koje su bile u posebnoj čekaonici za žene. Sada sam zaista bio uplašen, tako da sam poleteo i uzeo zdelu, misleći da je ona sigurno već prazna. Bio sam zapanjen kada sam video da je ona skoro puna; samo je jedan kraj bio prazan! Uzdahnuo sam sa olakšanjem i dodao zdelu dr. Goher.

Pre nego što su otišli, Eruč je napomenuo da je Baba rekao da je riža koju je moja žena pripremila bila odlična i pitao da li bih mogao da svakoga dana donosim hranu za oko dvadeset ljudi koji će stanovati u Radžpur Roudu u Dehra Dunu. Rekao sam da mogu i dobio sam uputstva da hranu treba doneti svakoga dana u 11 časova pre podne i 6 časova posle podne. Osim toga, rekli su mi da treba doneti i posebno skuvanu zdelu riže za Babu.

Sledećeg jutra, zajedno sa jednim dečakom – slugom koji mi je pomagao da odnesem hranu, krenuo sam svojim motorciklom u Radžpur Roud. Krenuo sam od kuće oko deset sati da bih stigao na vreme. Ali dok sam se približavao “Kapiji Pregled Indije”, gde se nalazi kula sa satom, zbog nekog nepoznatog razloga moj motorcikl se zaustavio, i uprkos svim mojim naporima, nije hteo ponovo da krene sve dok sat nije otkucao jedanaest. Zakasnio sam pet minuta. Baba me je zapitao zbog čega sam kasnio i ja sam mu objasnio šta se desilo. On se nasmešio i oprostio mi. Taj čudni događaj se ponavljao svakoga jutra kada sam nosio hranu Babi, ali nikada uveče.

Jednom se dogodilo da sam video Višnua kako prilazi mojoj kući na konjskim kolima dok sam se pripremao da odnesem Babi hranu. On me je obavestio da Baba želi da nastavim da nadgledam kopanje bunara i da će on, Višnu, odneti Babi hranu. Zamolio sam ženu da da hranu Višnuu, a ja sam otišao da pogledam bunar.

Kada sam se vratio kući oko sedam sati te večeri, našao sam ženu veoma uznemirenu. Pitao sam šta joj je. Ona mi je oklevajući rekla da je poslala hranu za mandalije, ali je zaboravila da pošalje zdelu pirinča specijalno pripremljenu za Babu. Strašno sam se naljutio na nju. Ona je rekla, “Zašto je sada ne odneseš?” Ali već je bilo veoma kasno, tako da sam pomislio da je bolje da to ne učinim.

Te noći sam sanjao da mi Baba kaže, “Ne brini, ja sam ti oprostio.” Ujutru, kada sam ustao, nisam tome pridavao neku naročitu važnost, misleći da čovek ponekad sanja ono o čemu misli. Ali čim sam to pomislio video sam Keki Desai, jednog Babinog ljubavnika, kako žuri biciklom ka mojoj kući. Pitao sam ga zašto je došao tako rano ujutro. On mi je rekao da ga je Baba poslao sa sledećom porukom, “Ne brini, ja sam ti oprostio.” Iste one reči koje mi je Baba rekao u snu!

Kada sam Babi odneo hranu tog jutra, kao i obično kasnio sam pet minuta. Počeo sam da mu objašnjavam zašto je moja žena propustila da mu pošalje zdelu pirinča, ali me je Baba zaustavio pokazujući gestom, “Ne brini, ja sam ti oprostio.” Spontano sam uzviknuo, “Ovo je treći put da sam to čuo.“

Baba me je tada pogledao veoma ozbiljno i zapitao, “Jesi li udario ženu zato što je zaboravila zdelu pirinča?” Ja sam odgovorio, “Da, Baba, bio sam tako besan da sam je udario.” Baba me je strogo pogledao i naredio, “Nikada više nemoj da udariš ženu.” To Babino uputstvo nikada nisam prekršio do današnjeg dana.

1954, oko osam godina posle mog oslobađanja iz zatvora, Baba me je pozvao u Sataru u Maharaštri da provedem sa njim nedelju dana. Ali kada sam stigao, Baba me je tamo zadržao skoro godinu dana. On me je zatim obavezao na mnoge stvari, na primer da ne smem ni sa kim da se dopisujem, da nikada ne odlazim sa imanja osim ako ne pratim Babu noseći Njegov suncobran, itd.

Tako je prošlo nekoliko meseci i moja odeća je bila gotovo u ritama, a meni je porasla brada. Jednog dana sam shvatio da podležem tolikim ograničenjima, kao da sam u zatvoru! Uznemirio sam se; proveo sam tolike godine u zatvoru, a sada je izgledalo da se moj život nije ništa promenio. Ali tog istog dana Baba me je poveo sa sobom u svome autu kada je krenuo na rad sa mastima.

Na putu, iznenada, Baba me je zapitao, “Koliko si dugo bio u zatvoru?” Ne razmišljajućI zbog čega mi je Baba postavio tako neobično pitanje, spontano sam odgovorio, “Više od deset godina u dva navrata; prvi put sam pušten nakon isteka kazne, ali drugi put, a to je bilo za vreme Drugog svetskog rata, zatvoren sam na neodređeno vreme.”

“Kako si onda oslobođen?” pitao je Baba, i odjednom sam se setio svega. Bio sam potpuno zaboravio na svoju nagodbu sa Bogom, ali sada sam se setio svega – svoje molbe, svoje nagodbe i svoga obećanja. Rekao sam, “Tražio sam od Boga da me oslobodi.“

Baba me je gestom zapitao, “Samo si to tražio? Zar nisi još nešto rekao Bogu?“

Pogledao sam Babu u oči. On se osmehivao. Rekao sam, “Da, Baba. Nešto sam mu i obećao.“

“Na koji način si to tražio od Boga, i kakvo si mu obećanje dao?“

Objasnio sam da nisam znao kako da se obratim Bogu, tako da sam počeo svoj zahtev rečima, “G-dine Bože, ako postoji Bog, molim te, oslobodi me iz ovog zatvora.” I za uzvrat, obećao sam da se obavežem na bilo šta što mi nametne izvan zatvora.

Sve to vreme Baba se osmehivao. Ali sada, odjednom se veoma uozbiljio. Uzeo me je za desnu ruku i stavio je na svoju, i naterao me da to obećanje tri puta ponovim. “Nemoj prekršiti ovo obećanje,” pokazao mi je gestom. “Ja sam Bog; Ja sam taj „G-din Bog“ kojem si se obavezao. Ja sam održao svoj deo nagodbe; sada ti održi svoj.“

Osetio sam kao da mi je kroz telo prošla električna struja i počeo sam da se znojim sve dok nisam bio potpuno mokar. Sve do tada služio sam Babi i voleo sam ga kao Uzvišenu Dušu, ali sada sam znao bez sumnje da sam pronašao Boga, Najuzvišenijeg od Najuzvišenijih.

Šatrugan Kumar

“Ja u naručju Boga!“

1952.  moja prijateljica, Loreta, pozvala me je da mi kaže da u Njujork dolazi jedan Učitelj i pitala da li bih želela da se pridružim njoj i Haroldu i Viržiniji Rad koji su išli da Ga vide. Moj muž i ja u to vreme smo živeli smo u Njuarku, Nju Džersiju, i ja sam rekla “Da”.

Početkom pedesetih malo se znalo o Učiteljima ali, pošto sam ja proučavala Drevni red Rozenkrojcera, saznala sam da su Učitelji svemogući i sveznajući. Takođe sam znala da se kaže da se Učitelj pojavljuje onda kada je učenik spreman, i, pošto je ovaj poziv došao sam od sebe, zaključila sam da sam sigurno spremna i bila sam veoma ponosna na sebe.

Međutim, kada me je prijateljica ponovo pozvala tog popodneva da mi kaže da je Učitelj imao nesreću, veoma sam se razočarala. “Ali mi u svakom slučaju idemo”, rekla je. Nakon što sam završila telefonski razgovor, počela sam da sumjnam u ovog Učitelja. Učitelj treba da bude sveznajući i svemoćan. Kako je on mogao da dozvoli sebi da doživi nesreću? Zato sam ponovo pozvala prijateljicu i rekla joj da ne mogu da idem, smišljajući neki izgovor. “U redu”, rekla je, “Reći ću ti kako je bilo kada se vratimo sutra.“

Kao što je i obećala, pozvala me je sledećeg dana i bila je oduševljena. “En”, uzviknula je, “Znam da je Meher Baba Bog. Znam da je On Hrist!” “Kako to znaš?” pitala sam je. “Zato što sam jedino bila u stanju da padnem pred Njim na kolena i uzviknem, „O, moj Bože!“

Na te reči, obuzelo me je duboko osećanje ekstaze i kao grom iz vedra neba pogodilo me je saznanje da sam propustila životnu priliku. Ona me je tešila govoreći, “Ja sam donela neke pamflete i jednu knjigu; daću ti da ih pročitaš.“

Od tada sam pokušavala da čitam sve do čega sam mogla da dođem i jednom sam bila u mogućnosti da pogledam film sa naratorom Darvinom Šouom, čiji me je inspirativni opis Učiteljevog rada i njegovih ličnih iskustava veoma dirnuo. Taj film je bio prekrasan i Darvin je sa iskrenim uverenjem govorio o tome da je Baba Hrist.

1953.         Meher Baba je poslao cirkular u kojem je izrazio svoju želju da njegovi ljubavnici treba da od srca tiho (ali čujno) od 4.00 do 5.00 sati ujutro 10. jula ponavljaju jedno ime Boga bez prestanka.

Zapadnjaci je trebalo da kažu “Svemogući Bože”, Hindusi “Parabrahma”, Muslimani “Allah-Hu Akbar”, Zoroastrijanci “Yezdan”, i tako dalje. Bilo mi je veoma važno da ispunim taj, za mene prvi Babin nalog, i osećala sam se veoma dobro i uzvišeno što sam mogla to da učinim.

Vraćajući se u krevet, upravo sam htela da se pokrijem kada sam, na svoje zaprepašćenje, videla Babu kako stoji pored mene. On nije govorio, ali mi je preneo misao, “Ja sam zadovoljan”, i u trenu nestao. To je presudilo. Bilo je sigurno da je Baba bio ono što je tvrdio da jeste i više nikada nisam posumnjala u to da je Baba Bog.

Ponekad sam odlazila na sastanke u Njujork. Ali najveća mi je želja bila da se izvinim Babi za ono što sam ranije mislila o njemu. Taj poriv je bio veoma snažan i mislila sam da će to biti prvo što ću učiniti kada Ga budem srela.

Konačno, 1956. pružila mi se prilika. Zajedno sa svojim mužem i sa dvojicom naših prijatelja otišla sam da se sretnem sa Babom u Delmonika Hotelu u Njujorku 22. jula. Dok smo sedeli u čekaonici sa ostalima ušla je jedna gospođa i najavila, “Fotografi će sada slikati Babu. Onaj ko želi da se slika sa Babom, neka podigne ruku.“

Moj suprug mi je došapnuo, “Nemoj da dižeš ruku.” Zvuči neverovatno, ali niko nije podigao ruku. Kakvi su to ljudi, mislila sam; oni ne žele da se slikaju sa Babom? U tom trenutku gospođa je ponovila svoje pitanje i moja ruka se podigla. Iza mene još neko je podigao ruku i rečeno nam je “Vas dvoje dođite ovamo.“

Neko mi je jednom rekao, “Nikada ne znaš šta ćeš učiniti kada staneš pred Babu.” Desilo se to da sam osetila kako Babina ruka nežno dodiruje moj zglob i podiže me. Pre nego što sam shvatila šta se dogodilo, našla sam se licam u lice sa Milosrdnim Ocem i u Njegovim rukama koje u svom zagrljaju drže sve. Baba me je srdačno zagrlio i činilo mi se da je taj zagrljaj trajao dugo, tako da sam se čudila šta mi se to desilo i zapanjila se kada mi se javila ova misao – “Da li je to moguće, ja u naručju Boga?” Istog trenutka, kao da je pročitao moje misli, Baba je spustio ruke i osetila sam kako mi dodiruje ramena. Stajala sam licem u lice sa Njim i osećala kako Njegov pogled prodire u moje oči; činilo mi se da je i to takođe trajalo veoma dugo.

Osetila sam snažan nagon da trepnem, ali sam nekako znala da ne smem. Ma koliko sam se opirala, na kraju sam morala da trepnem, što žalim do današnjeg dana, jer je Baba odmah sklonio ruku sa moga ramena. Džon Bas, koji je stajao u blizini, razbio je čaroliju rečima, “Baba, ovo je G-đa Forbs, ona je takođe dala doprinos za knjigu Bog govori.” Pa, to mi je odvezalo jezik i uspela sam da kažem, “Da, Baba, ja imam tu knjigu ali je ne razumem.” Na to je Baba počeo da gestikulira, a Eruč je tumačio, “Baba kaže da moraš pročitati knjigu pet puta i tada će biti tvoja zauvek.” Onda mi je Baba dao jedan grozd.

Tada je On dao znak da mu priđe druga osoba. Zvao se Leonard Viluobi, jedan crnac. Baba ga je zagrlio veoma srdačno i osećala sam da je taj zagrljaj imao posebno značenje za čitavu crnu rasu. Nakon što je Njegov daršan završen, fotografi su počeli da škljocaju svojim aparatima. Dobila sam uputstvo da se izmaknem pet metara unazad i da priđem da se pozdravim sa Babom. Baba je ispružio ruku i rukovao se sa mnom. Zamislite koliko sam bila radosna što sam ponovo mogla da doživim dodir Bogo-čoveka; a imala sam i privilegiju da to učinim tri puta!

Nakon što je završio sa fotografima, oboje smo se vratili u čekaonicu gde su ljudi, takođe i moj muž i prijatelji, uzbuđeno čekali da dođe njihov red za daršan. Što se ticalo mene, bila sam sjajno raspoložena i moja radost je bila istinski bezgranična kada mi je Džon Bas rekao da mogu ponovo da vidim Babu. Moj dobri suprug nije toliko čitao o Babi kao ja i kada je došao red na nas, za razliku od mene koja sam osećala strahopoštovanje pred Babinim uzvišenim bićem, on je pozdravio Babu više kao prijatelja, govoreći, “Baba, veoma mi je drago što si ovde; moja žena nije mogla da dočeka tvoj dolazak, već nedeljama ne priča ni o čemu drugom nego o BABI, BABI, BABI.” Baba se nasmešio, rukujući se srdačno, dok me je drugom rukom dobroćudno tapšao po obrazu. Moje srce je klicalo od radosti i tog trenutka sam osetila da je Bog blagoslovio naš brak. Jedan od naših prijatelja, koji je tog dana sreo Babu, bio je dirnut do suza i dugo nije mogao da prestane da plače.

Čekao nas je još jedan prijatan događaj, jer dok smo se spremali da krenemo, Dana Fild nam je rekla, “Nemojte još da idete, Baba će održati besedu.” Svi su otišli u muzičku sobu, gde je Don Stivens pročitao poruku dok je Baba sedeo pored velikog klavira, na kojem je stajala velika zdela puna breskvi. Nakon što je poruka pročitana, Baba je posegnuo za breskvama i dok je jednu držao u ruci, pogleda uperenog ka određenoj osobi, odjednom je bacio breskvu u suprotnom pravcu. Ova igra se nastavila sve dok se zdela sa breskvama nije ispraznila. Don Stivens, srećnik, uhvatio je četiri, i ljubazno mi dao dve.

Tada je objavljeno da su neki od prisutnih pozvani da se sretnu sa Babom u Njegovoj sobi, i ja sam se tada setila da sam ostavila svoj šešir u čekaonici. Kakva sam samo budala bila, ponela sam šešir na susret sa Avatarom i dok sam se rukovala sa Babom on mi je pritiskao glavu kao olovo dok sam se vraćala i kretala napred da Ga pozdravim. Kada sam izašla iz prostorije u kojoj sam srela Babu, bacila sam ga potišteno u ćošak čekaonice. Ali mi je čak i ta ludost donela nešto dobro, jer dok sam ga uzimala slučajno sam pogledala kroz otvorena vrata i videla Babu, koji je, sa jednom grupom ljudi, čekao lift.

“Hajdemo” požurivao me je muž. “Ne, ne, sačekaj,” rekla sam, dok sam se, zatvorenih očiju, molila od srca. “O, Baba, samo još jedan pogled!” Baba je stajao nekih deset metara od mene i gledao u drugom pravcu, kada je, polako, na moju ogromnu radost, okrenuo glavu i krajičkom oka, dobacio mi poslednji pogled. Bila sam oduševljena.

Kada sam se našla napolju na ulici, Njujork je izgledao isti kao i ranije, ali ja sam osećala da sam visoka kao soliter, a laka poput pera, samo sam klizila ulicom, a stopala su mi jedva dodirivala zemlju. U prisustvu Najuzvišenijeg od Najuzvišenijih, moje srce se ispunilo Njegovom ljubavlju koja je ostala sa mnom tri dana. Želela sam da zagrlim sve oko sebe i da im kažem da je Bog sa nama. Polako sam se vratila u svoje normalno stanje, ali ne sasvim u svoje staro stanje, jer blagoslovena sam od kada sam srela BOGA U LJUDSKOM OBLIKU.

En Forbs