On ne samo da nas “menja”, On nas “napaja”

Jedne večeri 1944. pozvao me je telefonom jedan nepoznati čovek i pitao nas da li bismo želeli da prisustvujemo sastanku u njegovoj kući? Našu adresu u Los Anđelesu dobio je od jednog našeg prijatelja. Pošto je taj naš prijatelj bio veoma interesantna osoba, ja i moj muž zaključili smo da će taj sastanak biti vredan pažnje i rado smo prihvatili poziv. Tako je i bilo – bio je to skup predstavnika iz sfera psihologije, filozofije, i slično. Na kraju sastanka, naš domaćin, Mmalkolm Šlos, pokazao nam je jednu fotografiju na zidu. “Ovo je Meher Baba iz Indije.”, rekao je.

Posmatrajući ćutke fotografiju, osećala sam kako sa tog lica izbijaju talasi ogromne snage, kao da je sunce iznenada obasjalo hladan zimski dan. “Kako predivno i dobroćudno izgleda”, uspela sam da kažem, mada bi tišina više odgovarala talasima oduševljenja koji su me preplavili. “Da, to je osobina koju on najviše ističe, dobrota i ljubav prema čovečanstvu”, rekao je moj prijatelj.

“Kakva je karakteristika njegovog učenja?” upitao je Lorens Vajt. “On nije došao da podučava nego da budi”, odgovorio je naš domaćin. “On se pridržava ćutanja od 1925.” Pomislila sam, kako on može da prenosi svoje poruke u tišini? Kako je to moguće? Tada sam se odmah setila Meterlinkovog eseja o tišini. To je bio moj odgovor.

Da je iko pokušao da, nakon te uzbudljive večeri, umanji moju veru u Meher Babu, bilo bi to uzalud. Uspostavila sam duhovni kontakt sa njim, a uticaj tog susreta ostao je zauvek sa mnom. Kada sam se sledećeg jutra probudila, još uvek sam imala ono isto veličanstveno osećanje koje me je obuzelo prethodne večeri. Sva moja čula bila su posebno izoštrena, a moje fizičko biće u naponu snage.

Jedan od mnogih darova koje Meher Baba poklanja onima koji ga zaista vole dovoljno da bi poštovali njegovu disciplinu, je taj da u nama razvija naročitu intuiciju. On ne samo da nas “menja” (changes), on nas “Napaja” (charges) duhovnom strujom. Oni koji je prime postoju prenosnici koji su manje ili više u stanju, čak i bez reči, da je prenesu drugima.

Ma koliko bila mala ili velika naša sposobnost, taj duhovni podstrek koji nam on daje ponekada nas na zadivljujući način pokreće u novom pravcu i tako u nama budi neke sposobnosti kojih nismo ranije bili svesni, kao što je unutrašnje shvatanje. Preko Meher Babe mi možemo da napravimo skok od razuma ka intuiciji. Možda je njegovo Ćutanje medijum koji on koristi da bi proverio naše sposobnosti da je primimo.

Tokom proleća 1956, čuli smo radosne vesti da će Baba posetiti Sjedinjane Države. Gradovi koje je trebalo da blagoslovi Svojim Prisustvom bili su Njujork, Mirtl Bič, Vašington, Los Anđeles, Meher Mount u blizini Ojaja, i San Francisko. Čim sam čula tu vest, pripremila sam se da se pridružim njegovoj grupi u Meher Cetru-na -jezerima u Mirtl Biču, gde je on trebalo da se zadrži šest dana. Sa radosnim iščekivanjem odletela sam preko kontinenta u godinama kada je već davno trebalo da ležim u grobu. (U to vreme je imala 86 godina.) Letela sam preko kontinenta da se sretnem sa Avatarom!

Iako sam duhovno poznavala Babu više od deset godina, putem unutrašnjeg kontakta i preko prijatelja koji su ga poznavali, ipak mi se, kada sam ga lično srela, činilo da sam upoznala biće iz neke druge sfere. On je dragi Otac, “koji nam je bliži od daha, bliži od naših ruku ili nogu”.  Duhovni vođa, Avatar!

Svakog jutra i posle podneva u Centru Baba je davao kratke intervjue od tri minuta svakome od onih koji su tražili da ga vide. Dejstvo njegovog blagoslova bio je vidljivo na licu onih koji su odlazili od njega. Neki su izgledali zanosno srećni, a neki ispunjeni čuđenjem i strahopoštovanjem. Njegovo Prisustvo unosilo je veličanstvenost u naš život, naročito za vreme šetnji, kada smo imali privilegiju da ga pratimo.

Među porukama koje je Baba preneo javnosti preko štampe, bili su i sledeći izvodi:

Imam samo jednu poruku koju želim da prenesem i ponavljam je iz veka u vek. Moja poruka svima i svakome jeste: “Volite Boga.”

Bog se mora Voleti potpuno iskreno, do te mere

da sebe potpuno izgubimo u ljubavi.

A kako se Bog voli? Bog se može voleti

Onako kako Ga treba voleti, tako što ćemo pokušati da

koliko god možemo, učinimo druge srećnim čak i po cenu

svoje sopstvene nesreće.

(Odista, jedinstvena, večita poruka!)

Rut Vajt

Jedini istinski prijatelj

Prvi put sam imao veliku sreću da se sretnem sa Meher Babom 1950, tokom jednog dana kada je On istupio iz Novog Života 16. oktobra 1950, u Mahabalešvaru. Ali događaj koji bih sada želeo da ispričam desio se sedam godina nakon toga. Živeo sam u Puni i bio sam aktivan član bađan grupe u Puni. Baba je došao u Punu tog leta i stanovao je u Ganeškind Botaničkoj Bašti. To je bilo pre nego što je Baba počeo redovno da dolazi u Guru Prasad.

Baba je želeo da se sretne sa bađan Grupom iz Pune i zamolio je jednog od članova da napravi spisak onih koji su pripadali grupi, tako da bi mogli da budu pozvani na sastanak. Ali sve to je trebalo da se uradi u strogoj tajnosti. Nakon primanja poziva, niste smeli reći nikome ništa o tom sastanku. Pa ipak, na neki način, shvatili smo da se nešto sprema. I pošto niko nije hteo da o tome otvoreno govori, počeli smo da nabacujemo nagoveštaje jedan drugome, da pravimo aluzije u razgovorima i zbog toga sam jedva čekao da neko dođe i zvanično me pozove  na sastanak.

Pokazalo se da je jedan čovek bio zadužen za obaveštavanje članova Puna bađan grupe o sastanku, i pošto je on viđao mnoge od nas jednog za drugim, postalo je očigledno da je on taj koji deli pozive. Ja sam ga video nekoliko puta, ali mi on nije ništa rekao o sastanku.

Kako je vreme prolazilo, postao sam uznemiren. Otkrio sam da sastanak treba da se održi tog popodneva i čekao sam sa velikom nadom i uzbuđenjem do poslednjeg trenutka da i meni stigne poziv. Na moje iznenađenje, niko se nije pojavio da me obavesti o sastanku. Bio je to za mene bolan udarac i osećao sam se veoma povređeno zbog tog propusta.

Osećanja su mi bila tako uzburkana da sam odlučio da uzmem bicikl i odvezem se na neko usamljeno mesto gde sam mogao da budem sam. Rekao sam majci da idem napolje i otišao od kuće.

U početku sam vozio bez cilja, ali sam na kraju došao do mosta Sangam na ušću reka Mula i Muta. Popodne je bilo vruće, ali ni blizu tako vrelo kao moja osećanja koja su ključala. Sišao sam s bicikla i sedeo ispod jednog drveta nekih sat vremena, a zatim se odvezao kući, uzbuđen, umoran i odbačen.

Na moje iznenađenje, još pre nego što sam ušao u kuću, moja majka je počela da viče na mene, prekorevajući me što joj nisam tačno rekao gde idem kada sam krenuo. Rekla je, “Baba je poslao auto po tebe da te odveze u Botaničku Baštu. Požuri brzo tamo.“

Ova vest me je zaprepastila. Proklinjao sam sebe što sam otišao od kuće, ali sada je bilo prekasno da se zbog toga kajem. Skočio sam na bicikl i počeo da okrećem pedale što sam brže mogao, trudeći se stalno da idem još brže. Kada sam stigao do bašte i do kuće u kojoj je stanovao Baba, samo sam bacio bicikl i potrčao.

Čim sam ušao u sobu, Baba me je pogledao sa toliko ljubavi da nisam mogao da obuzdam svoja osećanja i briznuo sam u plač.

“Zašto nisi došao na sastanak?” upitao me je Baba gestom. “Nisam bio pozvan,” odgovorio sam. Baba je bio veoma iznenađen kada je to čuo, i pokazao mi da dođem i sednem pored Njega.

Prišao sam i seo pored Babe, leđima okrenut drugima koji su bili prisutni. Baba je pogledao u Eruča i zapitao gestom, “Zašto je njegovo ime izostavljeno sa spiska?” Eruč je rekao, “Baba, nisam ja pripremao spisak”. A tada je rekao Babi ko je to uradio. Kada sam čuo ime bio sam iznenađen. Osoba koja je bilo zadužena za to bila je niko drugi no moj školski drug i veoma blizak prijatelj. Nisam mogao da verujem da me je namerno izostavio i bio sam siguran da je u pitanju neka greška. Ali Baba se okrenuo meni i pokazao, “Kažeš da ste bliski prijatelji. Ali kakvo je to prijateljstvo? Išli ste zajedno u školu, na koledž, i obojica ste prišli k meni i volite me, a on je ipak zaboravio da stavi i tvoje ime. Tvoj lični prijatelj.“

Baba me je neko vreme zadirkivao na ovaj način. Ali zatim se uozbiljio i pogledao me pravo u oči. Rekao je, “Upamti jedno. Svi oni koji su sa tobom u vezi na ovom svetu – tvoj otac, majka, braća, sestre i prijatelji – su samo privremeno tvoji drugovi. Oni ostaju sa tobom neko vreme, ali ja sam jedini koji je uvek sa tobom od samog početka i ostaću sa tobom do samog kraja.“

Posle sastanka, drugi su mi rekli da je, čim je sastanak počeo, Baba pitao za mene, a zatim poslao auto da me doveze. Moj prijatelj me je zaboravio, ali Baba nije. I kasnije u životu, doživeo sam mnoga razočaranja – od ljudi kojima sam verovao i koji su mi bili bliski, ali su me ipak izneverili. Ali Baba, ne samo da me nikada nije napustio; On je jedini prijatelj koga sam ikada imao, čija je ljubav prema meni nepokolebljiva i bezuslovna.

Pratap Ahir

Uvek spreman odgovor sveprisutnog

Imao sam samo tri godine kada su mi umrli roditelji. Moj stariji brat je preuzeo brigu o porodici. Živeli smo u Barvasagaru, u blizini Jansija u U.P. Veoma me je zaboleo gubitak roditelja, ali tokom odrastanja tešio sam se time da je Bog Otac svih i da je On sveprisutan.

Uprkos toj veri u Boga, mislio sam da religija predstavlja prepreku na putu do Njega. Kako bi bilo lepo, razmišljao sam kada sam odrastao, kada bi negde postojalo mesto na kojem bi zajedno mogli da se okupe ljudi koji pripadaju svim religijama.

1949. moj stariji brat je umro. Naša porodica se sada našla u teškom materijalnom stanju i ponekad sam se pitao kako ću završiti školu. Moja starija sestra se vratila kući da se brine o porodici, ali život nam nije bio lak. Iza naše kuće nalazilo se jedno brdašce na koje sam odlazio s vremena na vreme i tamo sam sedeo i razmišljao. Tada sam osećao da sam bliže Bogu i to me je tešilo.

Kada sam odrastao, došao sam u kontakt sa jednim Babinim ljubavnikom po imenu Narajan Das Kare. On mi je dao neku literaturu o Babi i predložio da pođem sa njim na daršan program koji je Baba održavao 1954. Ali zbog nekih ličnih razloga nisam mogao da pođem sa njim.

Dve godine kasnije naše finansijsko stanje se pogoršalo i jednoga dana sam se posvađao sa sestrom oko novca. Hteo sam da mi da nešto novca, ali je ona odbila. Izgubio sam živce i povikao, “Ako mi ne daš novac, uzeću sekiru i odseći ću ti glavu!” Moja sestra nije obraćala pažnju na ovu čudnu pretnju i činilo se da ne mari za nju. Znala je da sam žestokog temperamenta. Ali nešto kasnije, nakon što sam se ohladio, odjednom sam shvatio kakvu sam groznu stvar rekao sestri.

Kako sam mogao da joj pretim da ću je ubiti? Zgrozio sam se nad svojim ponašanjem. Nisam mogao da spavam te noći, jer sam se strašno kajao. Konačno, negde oko ponoći, ustao sam i izašao iz kuće. Otišao sam na brdašce na kojem sam se osećao bližim Bogu.

Osećanja su mi bila uzburkana i nisam mogao da ih kontrolišem. Počeo sam da molim Boga da me skloni sa sveta. “Samo pogledaj kako sam zbog takve jedne svetovne stvari kao što je novac, pao tako nisko da sam zapretio sestri da ću je ubiti. Molim te Bože, oprosti mi i pomozi mi da od sada težim jedino Tebi.” Bio sam potpuno izgubljen. Nisam razmišljao o onome što sam govorio; to je došlo spontano.

Bio sam u takvom stanju da sam čas pevao, čas plakao, a čas glasno razgovarao sa Bogom, preklinjući ga da dođe po mene. Znao sam da se Gospod javlja svojim ljubavnicima kada Ga iskreno dozivaju i ja sam ga molio da se pojavi, da mi da neki znak svoga prisustva. Tri sata sam to činio, ali izgledalo je da Gospod ne čuje moje molbe; ili mi se bar tada tako činilo.

Bez obzira na to, ipak sam osetio da se moja osećanja polako smiruju i, mada sam bio razočaran što Bog nije uslišio moju molbu, smirio sam se i shvatio da će se moji brinuti; pitati se gde sam otišao i šta mi se dogodilo, i tako sam krenuo kući.

Oko nedelju dana kasnije morao sam da odem u Đansi. Dok sam se vraćao biciklom kući prema reci Betva, pored mene je prošao jedan automobil. Betva je na tom mestu bila veoma široka i ljudi su prelazili na drugu stranu skelom. Skela nije imala nikakav određeni red vožnje, već bi išla onda kada je bilo potrebno. Znajući da će uskoro krenuti pošto je stigao auto, okretao sam pedale što sam brže mogao da bih uhvatio skelu.

Kada sam stigao, automobil se još uvek nije ukrcao. Ljudi sa skele su me poznavali i pozvali su me da prvo ubacim svoj bicikl. To sam i učinio. Tada su putnici izašli iz automobila i vozač je polako dovezao automobil na skelu. Stajao sam sa biciklom tačno ispred automobila. Kada su putnici iz automobila došli na skelu, jedan od njih je na mene ostavio poseban utisak. Nikada nisam video nekoga ko je izgledao tako uzvišeno, tako kraljevski, tako sjajno! Samo sam gledao u njega. “On je sigurno iz neke kraljevske porodice”, mislio sam.

Putnici su se vratili u auto i svo vreme koje smo proveli na skeli, a to je bilo oko sat vremena, pošto je reka bila veoma široka a skela je išla sporo, stajao sam tamo i buljio u ovog čoveka koji je sedeo u automobilu. Otkrio sam da se osećam nekako smireno, samo zato što ga posmatram. Kada smo stigli do druge obale, sišao sam zajedno sa biciklom i odvezao se kući.

Vreme je prolazilo i nisam više mnogo razmišljao o ovom događaju. 1958. jedan prijatelj mi je rekao da Meher Baba ponovo daje daršan i da je On rekao da čak ni oni koji su na samrti ne bi trebalo da propuste priliku da dođu. Moj prijatelj me ubedio da pođem sa njim.

Stigli smo u Meherabad uveče. Tu je bio veliki pandal postavljen iza glavne zgrade Donjeg Meherabada i podignuti su šatori za smeštaj onih koji su došli. Nije nam bilo dozvoljeno da se popnemo na brdo, ali ja sam lutao po Donjem Meherabadu i tako stigao do Rahuri kolibe. Simboli različitih religija koji su krasili zid pored vrata ostavili su na mene snažan utisak. To je bilo ono o čemu sam sanjao u mladosti, mesto gde su se sve religilje spajale u jednu. Bio sam veoma srećan zbog toga i osećao sam da sam došao na pravo mesto.

Sledećeg jutra sedeo sam na klupi na verandi Meherabad Hola kada se Babin auto zaustavio. Odjednom se onaj osećaj, ta iskrena čežnja za Bogom koju sam osetio dve godine ranije na brdašcu iza moje kuće, vratio. Shvatio sam da plačem.

Ustao sam i video da ljudi počinju da se pripremaju da stanu u redove za Babin daršan. Hteo sam da budem prvi, pa sam požurio na početak reda i uspeo da stanem napred. Ja ću biti prvi koji će primiti Babin daršan! Tako sam bar mislio, ali Baba je tada pokazao da će muškarci morati da čekaju i da će žene prve primiti daršan. Stajao sam tamo, na početku reda, i gledao žene kako prilaze da pozdrave Babu.

Dok sam stajao i gledao, primetio sam da su neke, nakon što su primile Babin daršan, počele nekontrolisano da plaču. Jedna se čak onesvestila, a nekolicina je počela glasno da uzvikuje Babino ime kao da su histerične. Bio sam zapanjen. Baba sigurno uživa u takvom pokazivanju emocija, mislio sam, ali šta ću ja onda da radim? Ja nisam od onih koji na takav način pokazuju svoja osećanja.

Dok sam o tome razmišljao, jedan državni službenik je došao na početak reda i stao ispred mene. Nisam se mnogo uzbuđivao, jer sam mislio, pa, možda je on već dolazio po Babin daršan, pa će mi pokazati šta da radim. Konačno je Baba dao znak da muškarci mogu da priđu. Baba je pokazao nešto gestom jednom od svojih mandalija koji je stajao pored Njega, a zatim pokazao prstom na mene. Po Njegovom izrazu lica izgledalo je kao da me je prepoznao.

Kako sam prišao Babi, da li sam se poklonio, šta je Baba učinio, kako sam se udaljio; sve mi je to nepoznato. Do današnjeg dana se toga uopšte ne sećam. Od onog trenutka kada je Baba pokazao na mene, ne sećam se više ničega osim da sam izašao iz reda za daršan sa suzama u očima. Podigao sam ruku da obrišem suze i po prvi put primetio da u rukama držim pomorandžu i venac.

Ni to do tada nisam shvatio.

Nikada mi nije bio običaj da dajem vence i slično, jer sam oduvek osećao da je jedina stvar koju možemo pružiti Bogu ili Bogo-Čoveku,  to da mu pružimo samog sebe. Ali pošto me je moj dragi prijatelj, Kare, ubedio, uzeo sam pomorandžu i venac da dam Babi. Ali sam očigledno zaboravio i na jedno i na drugo. Hteo sam da se vratim u red da bih dao ta dva poklona Babi. Dok sam se stojeći u redu po drugi put polako približavao Babi, odjednom sam shvatio da sam Ga ranije već negde video.

Nisam mogao da se setim gde sam radnije video Babu, ali sam kasnije shvatio da je On sigurno bio Onaj čiji me je lik tako impresionirao na skeli. Kasnije sam pitao negde druge gde je Baba bio u to vreme, novembra 1956, i otkrio da se On odvezao u Čatarpur sa četvoricom od Njegovih muškaraca mandalija da bi stupio u kontakt sa jednim mastom po imenu Šavir Baba. Babin put Ga je vodio preko skele na Betvi i to se poklopilo sa vremenom kada sam ja bio tamo.

Bio sam uveren da je zaista Baba bio taj kojeg sam video na skeli pre dve godine. A tada sam shvatio – ja sam plakao i molio Boga da mi da svoj daršan i mislio da on nije uslišio moju molitvu. Pa ipak, za samo nekoliko dana, a da to nisam ni znao, Bog ne samo da mi je pružio priliku da Ga vidim u Njegovom ljudskom obliku, već mi je dao i daršan koji je  trajao duže od jednog sata! Kako je Avatar milostiv! On zaista usliši molitve onih koji Ga iskreno dozivaju.

Ovo mi se urezalo duboko u srce i uverilo me da je Meher Baba zaista Sveprisutni Bog u ljudskom obliku.

Ram Sahai Yadav

“Bog i Ja smo jedno”

Milostivi Meher Baba je najpre ušao u život moje majke, na veoma suptilan način. Moja majka je bila kapetan grupe Ženskih Izviđača. 1936. bila je u njihovom Sveindijskom Kampu u Kalkuti. Na dan otvaranja, pošto nije htela da zakasni na ceremoniju podizanja zastave, zakačila je svoj sari malom čiodom da bi mogla da požuri. Međutim, čioda ju je ogrebala, i rana se inficirala. Infekcija je bila tako gadna da je nakon dan ili dva osetila da joj se čitavo telo koči. Uskoro se njeno stanje pogoršalo i brzo su je odveli u bolnicu. U pitanju je bio ozbiljan slučaj tetanusa. Ležala je u komi, danima bez svesti. Doktori su izgubili nadu.

U bolnici, za vreme dok je bila u komi, sanjala je nešto čega se kasnije rado sećala čitavog života. U snu je ušla u jedan veliki hol u kojem je videla jednog veličanstvenog čoveka koji je sedeo na visokom srebrnom prestolu. Bio je sav okružen nekom prijatnom svetlošću. Uskoro ju je svu zanela neka prekrasna muzika koja se odnekud čula. Koliko je to trajalo nije mogla da se seti. Ali sledeće čega se sećala bio je jedan tihi glas koji joj je rekao, Gospođo Patel, probudite se, vaš muž i brat su došli da vas vide.” Otvorila je oči i bila je srećna što ih vidi, ali je takođe bila i tužna što je morala da napusti taj prekrasni hol, tu zanosnu muziku, i, iznad svega ostalog, uzvišeno prisustvo svetog čoveka koji je sedao na prestolu.

Kasnije, kada se oporavila, ispričala je taj san svome bratu, Minu Karasu. Mino joj je, impresioniran, rekao, “Ne nagovaram te da poveruješ u Meher Babu, ali želeo bih da bez predrasuda jednom odeš po njegov daršan”. Ona nije odmah odgovorila na ovaj predlog, ali zahvaljujući njegovom blagom ali ipak upornom nagovaranju koje je trajalo godinama, ona je konačno pristala da se sretne sa Meher Babom. Tako je 1948, dvanaest godina nakon tog sna, pošla sa Minoom da vidi Babu.

Čim je ušla u prostoriju i videla Meher Babu, dodirnula je Babina lotosova stopala i spontano uzviknula, “Baba! Baba! To si bio Ti na srebrnom prestolu! Dok sam bila u komi videla sam Te u snu! Sada Te vidim lično.” Oni oko Babe nisu razumeli o čemu ona priča, ali je Baba klimnuo sa razumevanjem. Babino sveznanje nije ograničeno vremenom. Za vreme tog kratkog susreta ona je upila Babinu ljubav i od tada Baba je za nju postao smisao života.

Majka mi je pisala, (u to vreme ja sam se udala i nisam živela kod kuće) ukratko o svom susretu sa Babom. Ranije, dok sam bila tinejdžerka, čitala sam Meher Babinu biografiju na guđarati jeziku. Moram da kažem da sam Ga veoma poštovala, ali je to bilo samo na intelektualnom nivou. Nije me Babi privlačila ljubav ili odanost.

Umesto toga više me je zanimalo čitanje knjiga koje je objavljivalo Teozofsko drušvo i čak sam žudela da vidim Džidu Krišnamurtija. Ali nekako, kad god sam bila u Bombaju, rekli bi mi da je on upravo otišao, ili u Sjedinjene Države, ili u neko drugo mesto u Indiji.

Tada sam se osećala depresivno što sam propustila priliku da se sretnem sa Krišnamurtijem i pitala se da li ću ikada sresti nekoga ko bi mogao da bude duhovni vođa u mom životu.

1952. moja majka i brat, Hošang, otišli su iz Karačija, Pakistan, da bi se trajno nastanili u Engleskoj. Pomisao da ih godinama neću videti mnogo me je rastužila. Mi smo kao porodica bili veoma vezani jedni za druge. Deset godina kasnije, maja 1962, Hošang mi je pisao, “Imam nameru na dođem u Indiju da bih video Meher Babu u Puni, ako dobijem dozvolu.” Čitanje pisma ispunilo me je radošću. Otišla sam iz Kvete, gde sam živela sa mužem, u Karači da dočekam svog brata. Zaista sam bila presrećna što ga vidim.

Tokom naših razgovora Hošang je stalno pominjao Meher Babu i potvrđivao svoju veru u Njega kao Boga. Rekla sam mu, “Hošang, ti toliko pričaš o Babi, pa ipak iako te slušam, ja imam još mnogo, mnogo pitanja.”. On mi je odgovorio, “Ti pričaš o tolikim svecima i učiteljima, ali kažem ti, nemoj propustiti priliku da vidiš Babu.” On me je zatim obavestio da u novembru 1962. treba da se održi veliki skup Babinh ljubavnika i da će to za mene biti dobra prilika da sretnem Babu. Čudila sam se Hošangovoj veri i ljubavi prema Babi; posebno zbog toga što Ga on nikada nije sreo. Pa ipak, osećala sam da Hošangovo srce izgara u ljubav prema Babi i da on strašno želi da Ga vidi. On je došao u Karači samo zato što je mislio da će mu biti lakše da odatle s njim stupi u kontakt nego iz Londona. Sa velikom nadom, poslao je Babi telegram u kojem je tražio dozvolu da Ga vidi, očekujući povoljan odgovor.

U to vreme, Baba je boravio u Guru Prasadu u Puni i javio je telegramom da Hošang sada ne treba da ga posećuje. Kada je moj brat pročitao te reči izgledao je šokiran i ćutao je jedan minut. Tada je tiho rekao, “Baba, neka bude Tvoja volja!“

Izgledalo je da je Baba, Sveznajući, bio dirnut ovim pokoravanjem Njegovoj volji, jer je sat vremena kasnije došao drugi telegram u kojem je pisalo da je mom bratu sada dozvoljen dolazak, pod uslovom da stigne u Punu za 24 časa. Hošangovoj radosti nije bilo kraja.

Odmah je otišao pravo na aerodrom. Nije imao rezervaciju, ali je uspeo da dobije mesto na sledećem avionu koji je išao za Bombaj. Nakon što je sleteo u Bombaj, požurio je na železničku stanicu i video voz koji je upravo trebalo da krene u Punu. Nije imao vremena da kupi kartu, ali se ukrcao na voz. Na sledećoj stanici pozvao je konduktera i sav srećan mu platio kartu, a uz to i kaznu zato što nije kupio kartu na stanici.

Kada je stigao u Punu, otišao je direkno u Guru Prasad, gde je stigao u roku od 24 sata koji je Baba postavio. Na njegovo iznenađenje, bez ikakvog odlaganja, uveden je kod Babe, koji je upravo ručao. Hošang je spustio tešku torbu koju je nosio, sa ljubavlju pogledao u Babino sjajno lice i jednostavno rekao, “Baba, stigao sam!“

Baba se osmehnuo svojim božanskim osmehom i dao mu nešto hrane. On je počistio svu hranu sa tanjira i rekao Babi, “Voleo bih da mogu da pojedem čak i ovaj tanjir, jer je on blagosloven tvojim dodirom!” Baba mu je gestom pokazao, “Budi praktičan, Hošang.“

Sledećeg jutra, nakon što se dobro naspavao, okupao i obrijao, Hošang je pozvan da vidi Babu. Dok su pričali, nakon nekog neformalnog razgovora, Baba ga je zapitao o njegovim planovima u vezi sa povratkom u Englesku. Hošang je odgovorio “Letim direktno za London iz Bombaja.” Baba je pokazao, “Ne, vrati se u Karači, a zatim idi u London.” Hošang je spremno rekao, “Da, Baba.“

Ovo jednostavno i neobavezno uputstvo koje je dao Hošangu za mene je bilo od velike važnosti. Znala sam kako Hošang planira da se vrati i osećala sam se odbačenom što ga ponovo neću videti godinama. U očajanju, gledala sam jednu od Babinih slika u sobi moga ujaka (Mino Karasa) i molila, “Baba, ti kažeš da si ti Bog i da si ti Ljubav. Ako je tako, hoćeš li mi vratiti mog brata pre nego što ode u Englesku?“

Samo sam izgovorila te reči i briznula u plač. Možete zamisliti moja osećanja kada se, na moje iznenađenje, Hošang odjednom pojavio u Karačiju dva dana kasnije. Zagrlila sam ga, a suze su počele da mi se slivaju niz obraze. Nakon tog događaja, u sebi sam molila Babu, govoreći, “Molim te oprosti mi. Nisam ni sanjala da ćeš uslišiti moju molitvu.” To je bio početak mog uverenja da je jedino prava ljubav važna i da je Baba istinska Ljubav.

Od tada, u mom srcu je rasla želja da vidim Meher Babu. Baba je takođe sa ljubavlju odgovorio na nju. U roku od pet meseci moj brat je ponovo došao u Karači na putu za Punu na skup istočnjaka i zapadnjaka. Moja majka je takođe došla sa njim. Kao što smo se prethodno dogovorili, ja sam došla iz Kvete u Karači. Bilo je divno videti majku nakon deset godina. Doživeli smo divne trenutke. Pre njihovog dolaska ja sam odlučila da učestvujem u gozbi ljubavi u Guru Prasadu, tako da smo otputovali zajedno u Bombaj, a odatle produžili prema Puni.

Još uvek su me mučila mnoga pitanja i jedva sam čekala razgovor sa Babom. Ali kada smo stigli do velike zatvorene kapije Guru Prasada, videli smo kako napolju čekaju hiljade Babinih ljubavnika. Mislili smo da će nastati stampedo. Napokon, kapija se otvorila i masa nas je ponela unutra. U toj gužvi i žurbi nekako smo uspeli da se krećemo polako širokim putem. Kada smo stigli do nadstrešnice koja je podignuta na zadnjem kraju Guru Prasada, mogli smo da sednemo samo pozadi, daleko od Babine sofe-fotelje na podijumu.

Jednom sam gledala film koji se zvao “Kralj nad kraljevima”. Veoma mi se dopao, jer sam mnogo volela Isusa Hrista još od školskih dana. Dan pre Babinog daršana sinula mi je ideja. Mislila sam, “Baba kaže da je on Avatar, tako da mi se on mogao javiti ili kao Isus ili kao Zoroaster, čijoj sam se slici svaki dan molila u svom stanu.” I tako, kada sam pokušala da gledam u Babu, videla sam Ga kao Isusa a takođe i kao Zoroastera. Bila sam oduševljena i rekla sam bratu, “Hošang, Baba u svom divnom ogrtaču i sa plavim očima izgleda prekrasno, kao Isus.” Takođe sam dodala, “Sa svojom zlatnom kosom Baba takođe izgleda kao Gospod Zoroaster.” Ponovila sam te reči gotovo kao pitanje Hošangu, tražeći potvrdu. Nakon nekog vremena Hošang se okrenuo meni i tiho odgovorio, “Pogledaj, pogledaj dobro. Baba nema ni plave oči ni zlatnu kosu.” I zaključio, “Baba je Baba; On je jedinstven; Baba je Svemogući Bog.“

Čuvši te reči, došla sam k sebi i tiho rekla samoj sebi, “Baba, pomozi mi da te vidim kao Meher Babu.” I sa tom iskrenom srdačnom molbom, sve druge ideje su nestale i ja sam Ga videla onako kako su Ga videli i drugi – Babu Prekrasnog, Božanskog Babu!

Nakon što smo se svi udobno smestili, Baba je počeo da drži besedu svim svojim ljubavnicima koji su se tu skupili. Pošto je Baba prestao da koristi tablicu, izražavao se ljupkim kretnjama koje je tumačio Eruč. I kakvo iznenađenje, na sva pitanja koja sam smislila dao je odgovore jedan za drugim. Kako je to znao?!

Prvoga dana Baba je takođe ljubazno dozvolio svim svojim ljubavnicima da prime Njegov daršan. Muškarci i žene dobili su uputstva da stanu u zasebne redove; oba reda su bila dugačka. Ali to je svima dalo vremena da misle na Babu i da svoje oči napajaju posmatrajući Njegovo prelepo lice. Kada sam se približila mestu na kome je sedeo Baba, Njegova ljubav mi je preplavila dušu i srce. I kada je došao red na mene da primim Njegov daršan gorko sam zaplakala. Pokušala sam da se smirim i nisam htela da me iko vidi kako plačem, ali nisam mogla da prestanem. Gledajući Ga, rekla sam tiho, “Molim te, Baba, oprosti mi sve što sam mislila, zamišljala i htela da znam o Tebi. Sada mi je sve jasno.” Baba me je pogledao svojim divnim blagim očima i počeo da gestikulira i moje srce i um su intuitivno shvatili da je Baba želeo da mi kaže, “Bog i Ja smo Jedno.” Nisu mi više bile potrebne nikakve besede da me uvere o Njegovoj Božanstvenosti, Njegovom Božanstvu. I zauvek od tog blagoslovenog dana, uz Njegovu milost, prihvatila sam Meher Babu kao Boga u ljudskom obliku. Mogla bih ovde da dodam još jednu stvar, a to je da ja uopšte ne tragam za čudima. Međutim, ne mogu a da vam ne kažem da me je od trenutka kada sam ušla u orbitu ljubavi Meher Babe, On zaista vodio i štitio bezbroj puta, na tako mnogo čudesnih načina. Svaki takav događaj je priča o Njegovoj ljubavi; Njegova ljubav je bezgranična; beskrajna je Njegova briga za mene i sve nas.

Dodgo Kaikobad