“Ja sam ovde, ja sam sve”

Prvi put sam čula ime Meher Babe 31. januara 1969, onoga dana kada je Baba napustio svoje fizičko telo. U to vreme sam bila u koledžu i moje dve cimerke bile su Babine ljubavnice, ali ja to nisam znala. Očigledno nisu osećale potrebu da podele sa mnom ljubav prema Babi. A onda su, na ovaj dan, došle kod mene sa tužnim izrazom lica i pitale me “Znaš li da je Meher Baba odbacio telo?” Bila sam zabrinuta, ali samo zbog njihovog izraza lica. Ko je Meher Baba? I šta je to značilo, “odbacio telo”?
Pa, od tog trenutka na zid je stavljen veliki poster sa dobroćudnim likom Meher Babe i neočekivim uputstvom, “Ne brini – budi srećan.”
U tim vrelim i teškim danima “protesta” u Medisonu, Viskonsin, jednom od politički najaktivnijih univerziteta u zemlji, ova tvrdnja je bila radikalno menjanje pravca u odnosu na prihvaćenu radikalnu normu. U to vreme sam studirala umetnost, i više me je zanimala duhovnost i putevi duhovnosti, ali svakako je u tome bilo nešto više od ove, “Ne brini, budi srećan” duhovne škole.
Pročitala sam neka Babina učenja koja su mi dale moje cimerke, i jasno se sećam da sam u to vreme mislila da je on bez sumnje veliki Učitelj. Ali mislim da sam morala da učinim još nešto, jer sam se tokom sedam godina nakon toga posvetila drugom učitelju i njegovom učenju. U jednom trenutku preselila sam se iz Viskonsina u Čikago, Ilinois da bih bila bliže grupi koja se bavila ovim drugim učenjem (Gurđijevim) koje je uključivalo i učenje onoga što se naziva “pokretima”, svetim plesovima skupljenim iz antičkih ezoteričkih bratstava iz Evrope i sa Istoka.
Ali, u međuvremenu, sprijateljila sam se sa drugim Babinim ljubavnicima, i jedna od njih mi je naročito mnogo pričala o Meher Babi. Meher Baba ovo, Meher Baba ono. Moram priznati da sam, mada nisam bila Babin ljubavnik, bila u neprestanom kontaktu sa Babom, zbog toga što je ova moja prijateljica (a to je bila moja najbolja prijateljica) živela i disala sa Meher Babom. U to vreme imala sam utisak da je Meher Baba pun dobrote i ljubavi, i znala sam da me on prihvata čak i onda kada bi se Gurđijev (da je bio živ) mrštio nad mojim postupcima pri kojima ne bih bila “svesna sebe” ili ne bih “slušala” sebe.
Zatim me je jednog dana prijateljica pozvala i ispričala mi san koji je sanjala prethodne noći – jedna žena je putovala avionom sa njom u Indiju, a ona je mislila da sam to JA. Impulsivno sam počela da razmišljam o tome da krenem sa njom.
Nedugo zatim i ja sam usnila jedan san. Sanjala sam da šetam po lepom pejzažu kojeg sam u snu identifikovala sa “Babinim Parkom”. Dok sam šetala tim “parkom”, rekla sam sebi, “Ako je ovo park, gde je tu zabava?” A tada je, poput blagog glasa koji se spuštao sa neba, stigao odgovor. Znala sam da mi to Baba odgovara – svojom sveznajućom prisutnošću: “Šta će ti zabava? Ja sam tu. Ja sam sve.” Pa, boga mi, shvatila sam da je to tačno!
Imala sam nekoliko meseci vremena da skupim novac za put. Kao samohrana majka imala sam finansijskih poteškoća, ali sam prodala neke svoje stvari i spremila se za put – koji sam smatrala “avanturom”. Nazivala sam ga “šalom”. Ali stvari nisu bile tako jednostavne. Dve nedelje pre našeg planiranog polaska, dobila sam poziv od učitelja koji me je učio svetim plesovima. Ja i još nekolicina drugih bili smo pozvani u glavni centar u Njujork sitiju gde se održavao dvonedeljni “intenzivni” kurs. Drugim rečima, to je bila kulminacija nečega čemu sam bila strasno posvećena sedam godina. Zaista to je bio ekvivalent onoga što za jednog Babinog ljubavnika znači PUT ka Babinoj Grobnici u Indiji.
Ali u mome srcu vrebala je jedna misao koja mi je pomogla da donesem odluku, iako je ta oduka bila užasno teška! To je bila ova misao. “Šta ako je on, Meher Baba, zaista Bog!… a On mi je dao mogućnost da odem na hodočašće za dobrobit spasenja moje duše?! BOLJE JE DA IDEM!” Tako sam otišla. Zapravo, svo vreme dok sam očajnički razmišljala šta da uradim u dubini duše sam znala da zapravo želim da odem u Indiju da vidim Babin Grob. Ali u početku nisam mogla da prihvatim ono što mi je bilo u srcu.
Kada sam stigla u Meherabad shvatila sam da je krajolik oko Grobnice bio onaj isti iz mog sna o Babinom “Parku”. Veoma me je impresionirala atmosfera ljubavi i srdačnosti koja je vladala meću mandalijima i uopšte u Meher Pilgrim Centru. Ranije, u Čikagu, na svetim plesovima, težila sam “savršenstvu” i imala sam “disciplinovani” pristup. Ali u Meherabadu i Meherazadu bilo je neke srdačnosti i opuštenosti koja je imala snagu koja je nekako, izgledala bolja i viša od tog “savršenstva!”. Kada bi jedna ili druga osoba svirala neki instrument ili pevala pesmu posvećenu Babi, to je dolazilo iz srca. To me je veoma impresioniralo. I to je bilo nešto što sam mogla da iskusim odmah, sada, bez dugogodišnjih napora.
Iako sam donekle osećala ovu izuzetnu atmosferu, čeznula sam za tim da osetim prisustvo Boga, ili da u sebi osetim njegovu blizinu. Svakoga dana odlazila sam u Samadi i molila se Bogu (koji za mene u to vreme možda jeste a možda i nije bio Baba), “Pogledaj, Bože, došla sam čak u Indiju, prodala svoje stvari, propustila da odem u Njujork i da sledim svoj duhovni iput, ostavila sam svoju dvoipogodišnju ćerku sa svojim užasnutim roditeljima… dozvoli mi da bar malo osetim tvoje prisustvo… ili nešto što će ovo moje putovanje učiniti vrednim!“
Tada je za mene došlo do prekretnice. To je bila Duni. Nekoliko nedelja sam razmišljala šta da bacim. Pošto sam čitavog života bila stidljiva i sramežljiva, nekako stisnuta u odnosima sa drugima, odlučila sam da bacim u Duni ono što sam (za sebe) nazivala sveobuhvatnim izrazom “moja stisnutost”, što je uključivalo i moju astmu. Na dan Duni izašla sam i otišla do kamenog postolja na kojem se ona održavala.
Kada sam došla do postolja i htela da stanem na njega, za mene je bukvalno vreme stalo i u tom trenutku sam jasno videla sebe. Bilo je to kao da mi Bog govori nešto veoma bitno o meni. Ali to je bila tako suptilna i nedokučiva svest, tako duboka i ne-verbalna, da je u trenutku sve to nestalo i izmaklo mi. Bila sam strašno uznemirena i skoro uspaničena, jer sam znala da je to jedan od najvažnijih trenutaka samo-spoznaje koji sam ikad doživela. Stajala sam tu, znajući da sam upravo doživela veliko otkriće u svom duhovnom razvoju, ali nisam, samo trenutak kasnije, mogla da se setim šta je to bilo! Odlučila sam da to ne smem izgubiti. U tom bezvremenom trenutku, plutajući u vazduhu, zaustavljenog daha, molila sam se Babi da mi to vrati u misli da bih mogla kasnije da se setim.
A onda, haleluja! shvatila sam. To se ne da iskazati, ali evo kako bih mogla to da opišem rečima: Da bih se ja, s jedne strane, oslobodila svoje “stisnutosti”, i da bih, s druge strane, mogla da osetim prisustvo Boga, za koje sam se molila, nečega sam morala da se oslobodim – a to je bilo, zapravo, ono što je trebalo da bacim u Duni. Morala sam da se oslobodim tog dubokog osećanja da nisam vredna ljubavi i da me Bog ne poznaje i ne voli – to je bio veliki problem i uzrok svih mojih problema. To je bio moj suštinski problem.
I tako, sada sam znala da sam doživela iskustvo koje je bilo dublje od svih onih iskustava koje sam ranije doživela na svom “duhovnom putu”. Znala sam da sam doživela iskustvo koje je, premda možda zvuči uopšteno, za mene bilo veoma lično i važno. Iako se ono naizgled možda ne čini veoma značajnim ili upečatljivim, ono je za mene, na neki način, bilo bitno i suštinsko.
Kada sam se vratila u S.A.D, nisam mogla da se vratim u svoj dom u Čikagu sedam i po nedelja – zbog unutrašnjeg konflikta. Ostala sam u Pitsburgu sa mojima, odlažući dan kada ću morati da se vratim svom životu i strukturi koju je on imao pre Indije. Nikada nisam imala nameru, i još uvek nemam nameru, da se odreknem svog ranijeg duhovnog puta i svetih plesova sa učiteljem. Ali nešto se promenilo. Baba se u meni tako duboko ukorenio da jednostavno nije bilo mesta za nekog drugog… Nikada nisam imala nameru da se ne vratim svome putu i plesovima, ali, konačno, nakon godinu i po dana shvatila sam da se neću vratiti.
Za to vreme sanjala sam dva sna koji su mi pomogla da shvatim ovu promenu u svom životu. U prvom snu moj raniji učitelj, student Gurđijeva, prošao je pored mene. Moje srce je pohrlilo njemu sa ljubavlju i poštovanjem. Ali onda… pojavio se Baba! Hodajući žustro u svojoj beloj sadri, gledajući u mene i vragolasto se osmehujući, očima me je nevino izazivao i pitao, “Pa, koji je od nas dvojice slađi?” Morala sam sebi da priznam da je to Baba.
U drugom snu videla sam školu sa učiteljicom i decom. Da bi izvršila težak zadatak da održi dečiju pažnju na dubokom nivou, ona je pronašla samo jedan odgovor – ne disciplinu, niti strukturu, niti teške zadatke – već da pokaže svoju pravu ličnost, svoje najkreativnije i najopuštenije biće.
Osećala sam da ovi snovi odslikavaju oslobađanje od unutrašnje potrebe da stignem do duhovnosti putem insistiranja na disciplini i strukturi, i “odobravanje” da treba da sledim put svoga srca – srdačnu i kreativnu ljubav, kreativno i opušteno biće – da bih pronašla svoje Pravo Sopstvo, Babu, Boga kao svoje pravo Ja.
Dijana Eplbaum

“Dosta, dosta, Tvoj sam”
Teško je započeti svoju ličnu “Babinu priču” – sigurno je da je ona počela mnogo pre nego što sam postao svestan da mogu da ispričam jednu takvu priču.
Prvi put sam postao svestan svog puta tokom školovanja na koledžu. Sećam se dugih i opširnih diskusija u sitne jutarnje sate, o prirodi Boga i univerzuma. Jedna noći sam, nakon uzimanja droge, bio posebno siguran da sam pronašao “odgovor”. Napisao sam opširne beleške, znajući da ću do jutra verovatno zaboraviti ovo otkriće. Sledećeg dana, čitajući svoje nažvrljane beleške, shvatio sam da nisam otkrio ništa. Bio sam ponovo na početku. Ali čežnja i želja za “znanjem” je bila duboko ukorenjena u mom srcu.
Ubrzo zatim odrekao sam se droge kao sredstva pomoću kojeg ću otkriti Boga i počeo sam da čitam sve knjige o duhovnim temema do kojih sam mogao da dođem. Između ostalog čitao sam o hinduizmu, islamu, sufizmu, i Guru Maharadži. Moja omiljena zabava bilo je sanjarenje o mom neizbežnom dostizanju niravane. Iz onoga što sam pročitao bio sam siguran da ću dostići to stanje božanskog blaženstva tokom ovog života. Trebalo je samo da pronađem svog duhovnog učitelja i on će me povesti ka mom cilju.
Počeo sam da čitam o duhovnim učiteljima i očekivao da se pojavi onaj koji je bio predodređen da bude moj učitelj. Pokušao sam da se priklonim ovom ili onom, ali nikada nije zapravo došlo do bliskosti. Polako sam gubio strpljenje. Hoću da kažem, na kraju krajeva, ja sam bio SPREMAN! Ili sam bar tako mislio.
Ova potraga za mojim duhovnim učiteljem trajala je skoro pet godina. Znam da je pet godina veoma kratak period za čežnju za jedinstvom sa Voljenim, ali u to vreme pet godina izgledale su mi bolno duge. Počeo sam da izražavam svoje nestrpljenje.
Instinktivno sam znao da moj duhovni učitelj živi u Indiji. Godinama sam se osećao izgubljenim, jer se činilo da nema načina da Ga ikad pronađem. Zamišljao sam Indiju sa stotinama gurua na svakom uglu ulice, i milionima uglova u hiljadama gradova. To je očigledno bio neostvariv zadatak.
Nakon nekih pet godina traganja i čekanja, svestan toga da ne mogu da odem u Indiju, poslao sam poruku svom budućem učitelju, “Ako si tako velik, kao što treba da budeš da bih te ja sledio, moraćeš da me pronađeš tu gde sam. Ja ću početi da se pripremam tako da budem spreman kada stigneš ovamo.” Gledajući unatrag, zgražavam se nad svojom arogancijom.
Negde u to vreme, čuo sam za tvrdnju, “Učitelj se javlja učeniku onda kada je učenik spreman.” Tada sam shvatio da možda nije u pitanju to da je on spor, možda, možda sam ipak ja bio taj koji nije bio spreman. U redu, ja ću se spremiti. Uskoro sam otkrio da nije potrebno ništa da radim da bih se “spremio”. Shvatio sam da pripremanje za učitelja znači osnaženje i intenziviranje moje težnje – i ništa više. Ali mislio sam da to nije moguće, jer je moja čežnja ponekad bila tako jaka da sam u nekim trenucima mislio da će mi srce prepući.
U vreme dok sam tako čeznuo, desilo se da sam prvi put čuo za ime Meher Babe od nekih mojih prijatelja. Nešto kasnije, krenuo sam na plesni tečaj koji se održavao na mestu koje se nalazilo u neposrednoj blizini Babinog centra. Prolazio sam pored njega i gledao kroz prozore. Nakon što sam bacio samo jedan pogled na Babinu sliku na posteru na kojem je pisalo “Ne brini, budi srećan”, zasigurno sam znao da to nije za mene.
Bio sam siguran da ne želim da budem obmanut od strane nekog lažnog gurua, a Baba je izgledao kao najveći lakrdijaš koga sam ikad video. Nisam hteo da upadnem u tu zamku. “Ne brini, budi srećan” zvučalo mi je detinjasto, a taj njegov široki kez izgledao mi je komično. Ja sam želeo ozbiljnog učitelja. Baba je možda mogao da zaluđuje ostale, ali ne i mene!
Negde u to vreme upoznao sam Viki. Nekako sam otkrio da je ona Babina ljubavnica. Nekih godinu dana predlagao sam joj da se nađemo i popričamo o Babi, ali nikada nismo ugovorili određeni datum. Dok sam s jedne strane želeo da čujem nešto više o Babi, bio sam u isto vreme i pomalo bojažljiv. Decembra 1977. ona je otišla u Indiju. Sreo sam je na jednoj žurci neposredno posle njenog povratka. Dala mi je jednu narukvicu. Ta narukvica me je oduševila i bio sam veoma tužan kada se nedelju dana kasnije slomila. Osećao sam da to znači nešto više od jedne pokidane narukvice.
Sledeće jeseni upisao sam časove juritmiksa na državnom Univerzitetu u Džordžiji. Na tim časovima sprijateljio sam se sa Keti. Kada sam otkrio da je ona Babina ljubavnica, još sam se više zainteresovao za nju. Nismo o tome mnogo pričali, ali bio sam svestan Njegovog prisustva u njenom životu i pomalo sam joj zavideo na tome. Ona je imala ono što sam ja tako očajnički želeo.
Negde na polovini tog kursa sanjao sam jedan san. Nalazio sam se na vrhu jedne velike planine sa nekim koga sam tek upoznao prethodne večeri. To je bio brat jednog mog dobrog prijatelja. Naš razgovor se u stvari svodio na monolog u kojem sam se žalio na to da se moj učitelj još nije pojavio. Moj sagovornik je samo jednom progovrio, podsećajući me na to da se učitelj pojavljuje onda kada je učenik spreman. Rekao sam mu da znam za to, i objasnio da je to jedino što me je tešilo ovih poslednjih godina. Ali koliko ću još moći da čekam?
Nekako u tom času, primetio sam jednog velikog orla, koji je leteći pravio krugove negde visoko iznad naših glava. On se spuštao sve niže i niže, i konačno sleteo na jedan kameni stub tačno kraj mene. Kada sam pogledao tamo, na telu orla bila je glava Meher Babe. Njegova duga kosa je lepršala iza Njega na blagom povetarcu. Oči su mu bile prikovane za moje pogledom koji je prodirao sve do dna moje duše i još dublje. Znao sam da me On poznaje i voli potpuno i maksimalno – više nego što bih ikada mogao da poznajem ili da volim sebe. A tu je bio i taj osmeh!
Nikada u celom mom životu ni na čijem licu nisam video osmeh u kojem je bilo toliko zadovoljstva. To je bilo neverovatno. Odmah sam znao da je to Baba, iako sam video samo jednu Njegovu sliku i to jednu na kojoj je bio mnogo stariji. Shvatio sam da je On Taj kojeg sam tražio i čekao i čeznuo za Njim. On je bio moj Učitelj. Moj Voljeni.
Kada sam se probudio, bio sam sav otupeo. Ovde je bio kraj mog putovanja; a sada, šta da radim? Moje srce je bilo osvojeno, ali mi je um bio izluđen sumnjom i pitanjima – naročito kada sam čuo da Baba tvrdi da je On Bog! BOG! Mora da se šali! Nisam mogao čak ni da dokučim sve implikacije te tvrdnje. Šta je sa Isusom, celim mojim vaspitanjem, sve – zar je sve bilo laž? BOG! Kako je to uopšte moguće?
Uskoro sam saznao da Keti ide u Indiju na mesec dana. Tražio sam samo jednu stvar. Da li bi bila tako ljubazna da mi donese jedan kamen sa Meherabad Hila? Kada se vratila i spustila neke kamenčiće u moju ruku, odmah sam briznuo u plač. Plakao sam i plakao. Nisam znao odakle dolazi sav taj bol. Sve što sam znao bilo je da želim da zaista upoznam Babu kao što ga je Keti poznavala, a osećao sam da ga ja ne poznajem. Bio sam osvojen i privučen, ali ne i sasvim siguran – samo sam osećao veći bol i konfuziju nego što sam mislio da postoji. Odredili smo dan kada ćemo otići u Centar.
Čitavim putem do Mirtl Biča, neprestano sam brbljao. “Zbog čega ovo radim? Ko je Baba? Kako On može da bude Bog? Kako da sledim nekog ko je mrtav?” Nisam ni sanjao šta mi se sprema.
Srećno smo stigli i smestili se u Lagun Kebin. Odmah me je osvojila lepota Centra i toplina i ljubav koji su zračili iz svakog kutka. To mesto mi je zaista izgledalo kao najlepše mesto na svetu, iako je bila zima. Koga je bilo briga? Ja sam se zaljubljivao.
Proveo sam čitav prvi dan u Centru u Lagun Kebinu, razgovarajući sa Babom i Bogom. Obraćao sam se prvo jednom, a zatim drugom. “Bože, ti znaš da verujem u Tebe, a On (Baba) kaže da je On Ti, tako da moram da verujem i u Njega, ali kako da se obraćam slici! Baba, kada bi bar bio tu da mogu da te pogledam u oči i držim za ruku, tada bih možda znao. Ovako je veoma teško.” Ovaj razgovor je trajao čitav dan, u mnogim različitim oblicima, ali svi su bili sa istom molbom: pojavi se preda mnom! Konačno sam napustio Lagun Kebin, a da skoro ništa nisam razrešio.
Te večeri, jedna Babina ljubavnica zamolila me je da je odvezem do Kapije, gde je čekala prevoz do kuće. Rekao sam joj da nema problema. Moj Folksvagen je bio pomalo problematičan, i naravno, nije hteo da krene. Znao sam da bi mogao lako da krene ako bih ga pogurao niz brdo. Morali smo da ga odguramo unatrag do ugla, a zatim uz jednu malu uzbrdicu pre nego što smo mogli da ga spustimo niz brdo. Teren je bio peskovit i pun korenja – a po takvom terenu nije lako gurati auto.
Naš prvi pokušaj je bio bezuspešan. Ja sam, naravno, brzo shvatio da je ova žena slabačka i rekao sam joj da drugi put snažno pogura. Ona je predložila da zamolimo Babu za pomoć. Prevrćući očima, rekao sam “Moli ga ti”, misleći kako je samo potrebno da ona malo jače pogura. Jedva sam ramenom i dodirnuo auto drugi put kada je on krenuo glatko i lako uz uzbrdicu. Uskočio sam unutra i auto je krenuo bez problema.
Na pola puta do Kapije, rekao sam joj da je drugi put sigurno jako gurnula. Ona me je pogledala iznenađeno i rekla da jedva da je uopšte gurala! Oho-ho, mislio sam u sebi, šta se to ovde dešava! Ostavio sam je kod Kapije i krenuo nazad kroz šumu.
Na pola puta natrag po prvi put sam shvatio da je Baba mogao zaista da se pojavi preda mnom na ulici, kao što sam Ga celog dana molio. Ali sam odmah znao da i kada bi On to učinio, ja ne bih bio u stanju da izađem iz auta, odem do Njega, uzmem Ga za ruke i pogledam u oči. Naprotiv, uhvatila bi me panika! Odmah sam počeo da govorim Babi, “Molim Te, molim Te, nemoj da se pojaviš na putu ispred mene.” Negde u to vreme, začuo sam prekrasne srebrne glasove koji su dolazili iz šume sa obe strane puta. Prozori su bili zatvoreni, pošto je napolju bilo hladno, ali sam ih jasno čuo. Odmah sam rekao Babi, “Dosta, dosta, tvoj sam.” Nisam hteo više da vidim nikakve smicalice!
Kada sam se vratio, parkirao sam auto okrenuvši ga prema nizbrdici, dok mi je srce udaralo kao ludo. Slučajno sam pogledao u susedni auto pre nego što sam izašao iz svog. Baba je sedeo na vozačkom sedištu! Izgledalo je da ima oko trideset godina i znao sam da je to On, iako nikada nisam video Njegovu sliku iz tog doba. Ovaj put se nije osmehivao, već me je gledao veoma ozbiljno, kao da je hteo da kaže, “U redu, Karan, želja ti je ispunjena, sada hajde.“
Bilo mi je dosta vizija za jedan dan. Dok mi je srce tuklo kao da će iskočiti, bukvalno sam odleteo odatle do Originalne Kuhinje. Dvojica Babinih ljubavnika pili su večernji čaj u tišini kada sam ja upao. “Recite mi sve što znate o Babi! Ko je On? Ko su mandaliji? Gde su oni? Pričajte me o Meherazadu, Meherabadu!” Najzad su me smirili dovoljno da sam mogao da im postavljam pitanja jedno po jedno. Pričali smo sve dok nismo morali da se vratimo u svoje kabine. Ostalo mi je još milion pitanja, ali te noći sam spavao mirno kao beba – znajući da sam najzad zaista pronašao svog Učitelja i svoj Dom.
Karan Bramlet

Univerzalni doktor
Rođen sam u velikoj porodici, sa petoricom braće i tri sestre. Svi smo bili živahni i zdravi, dok mi se, sa četrnaest godina nije desilo da se u našoj kući okliznem i padnem. Povredio sam desni kuk, koleno i članak, mada ni ja niti iko od moje porodice nismo mislili da su te povrede mnogo ozbiljne. Naš doktor je vodio računa o meni i izgledalo je da je sve u redu.
Međutim, nakon nekoliko meseci, dobio sam veoma visoku temperaturu i jake bolove u članku, kolenu i kuku. Ponovo smo konsultovali našeg porodičnog lekara, ali ovaj put on nije mogao da mi ublaži bol. Odučili su da me pošalju u jednu veliku bolnicu u drugom gradu. Napravljeno je mnogo rentgenskih snimaka i konačno je izvedena operacija na mom kuku. Nakon toga stavili su mi gips od grudi do nožnih prstiju i morao sam da ostanem u tom gipsu šest meseci.
Kada je prošlo šest meseci, odveli su me nazad u bolnicu na kontrolu. Na svoje zaprepašćenje, saznao sam da ću opet morati u gips, ali ovaj put na tri godine! Bio sam užasnut. Svakih šest meseci stavljali su mi novi gips, a te tri godine produžile su se na sedam dugih godina. Konačno su mi skinuli gips.
Sada sam bio odrastao čovek, ali sam postao bled, i slabačak, a noga mi je bila tako kruta da nisam mogao da je pomeram. Dali su mi štap da se oslanjam na njega i ja sam se pomirio sa činjenicom da ću doživotno ostati bogalj. To mi je bila sudbina i bio sam zahvalan, uprkos ukočenoj nozi, što su mi skinuli gips.
Zbog svoga invaliditeta nisam mogao da nađem posao. Jedan moj stric, koji je znao za ovaj moj hendikep, pozvao me je da živim kod njega. On je bio lokalni predsednik Društva crvenog krsta u svom gradu, i hteo je da ja uzmem učešća u njihovim aktivnostima. Smatrao sam da će mi se tako pružiti prilika da služim ljudima i otišao sam da živim kod strica.
Ubedio sam Društvo crvenog krsta da odvoji jedan deo svojih fondova za pravljenje veštačkih udova, proteza, štaka i slično. Osećao sam da znam kako je to biti bez noge i zbog toga sam vodio računa o tome da ti veštački udovi budu dodeljeni onima kojima su bili najpotrebniji nezavisno od kaste ili društvenog statusa. Radio sam to petneast godina. Vlada moje Države cenila je moj rad i s ponosom mogu da kažem da sam odlikovan Medaljom crvenog krsta i Priznanjem za svoj rad.
Dok sam radio za Crveni krst upoznao sam veliki broj ljudi koji su voleli Meher Babu. Jedan od njih bio je dr. T. Danapati Rao, koji mi je uvek želeo dobro, iako se ja nisam aktivno bavio Babinim radom. Moja sestra je takođe bila Babina ljubavnica i povremeno je odlazila u Meherabad. Jednog dana, 1982, rekla mi je da se sprema da ide. Izrazio sam želju da pođem sa njom. Jedan stariji brat se ponudio da nas odveze od Bombaja do Meherabada svojim autom i tako smo krenuli vozom u Bombaj.
Stigli smo u Meherabad 29. januara 1982. i otišli pravo u Meher Babin Samadi. Moj brat i sestra klekli su unutra i počeli da se mole. Kada je došao red na mene, i ja sam, bez razmišljanja, kleknuo i pomolio se. Nakon nekoliko minuta, ustao sam, još uvek ne shvatajući da se dogodilo nešto izuzetno. Ali moj brat i sestra su bili šokirani kada su me videli kako klečim i pitali su me da li osećam neki bol. Tek sam tada shvatio šta sam učinio, da sam prvi put za četrdeset godina savio svoju ukočenu nogu – nisam mogao da verujem! Da bih uverio sebe da se to zaista dogodilo, otišao sam i ponovo kleknuo pred Babina stopala, spuštajući čelo na mermernu ploču.
Kada sam se vratio kući i otišao kod svog doktora, on je jednostavno rekao: “To je čudo – izlečio te je najveći od svih doktora. Za ono što ti se dogodilo nema objašnjenja u medicini.“
Nakon četrdeset godina patnje, Meher Baba je izlečio moju nogu tako potpuno da od tada nisam imao nikakvih problema i mogu ponovo da hodam kao normalna osoba.
Zar to nije čudo? Ali još je “čudesnija” Njegova milost. Zapravo, ja sam se bio potpuno pomirio sa svojim stanjem. Nisam ni razmišljao o tome da molim Babu da me izleči kada sam došao u Meherabad. Jednostavno sam otišao da se poklonim Meher Babi, ali Njegovo milosrđe je bilo tako veliko da mi je on, čak i bez moje molbe, kada sam Mu se poklonio, to omogućio. Možda je to samo spoljašnji primer onoga što Baba čini iznutra. On nas leči tako da se uklanjaju one prepreke koje nas sprečavaju da Mu se poklonimo u svom srcu.
Zar on nije istinski Univerzalni doktor? Neka svi prime Njegov blagoslov.
B. Mohan Das